Као што цео јужни део Космета одише америчким знамењима од војних база, преко начина финансирања шиптарске „индустрије'', разних статуа и билборда, имена тргова и улица па до застава на сваком кораку, тако и село Жач није могло да избегне американизацију. Питаће се неко сад какве везе има српско село у Метохији са америком? Има везе. Јер село Жач је модерни резерват где Срби повратници живе као Индијанци у неколико шатора без воде и струје. Слика која се урезује у памћење за сва времена. Слика за тоталну неверицу и очајање. На страну наша лична осећања, ти храбри људи су се вратили на своје огњиште да живе на њему па макар и под шатором. Неколицина њих је презимила под тим шаторима целу зиму. И поред тога што је један од повратника био претучен пар месеци уназад они су решени ту да остану, а ми смо решили да део наше помоћи преусмеримо на ове храбре људе. Такође, испоручили смо и помоћ у хигијени (1 џак) коју смо понели са собом из Београда.
Међу свим тим одраслим људима и женама, нашла се и мала српска хероина Јована која има непуних пет година, која спава у рушевинама једне куће на лежаљци за плажу која замењује кревет са својом мајком. Без својих вршњака, без играчака, без ичега. Искрен да будем мислио сам да сам научио да контролишем осећања која надолазе приликом сусрета са нашим људима по енклавама после свог првог боравка на Космету. Међутим после сусрета са малом Јованом и њеним стидљивим осмехом којим је реаговала на свако „задиркивање“ Владике Атанасије, био сам на ивици суза. После међусобне консултације и консултације са попадијом Светланом договорили смо се да остатак помоћи преусмеримо за повратнике у овом селу. Њима смо обезбедили фрижидер, шпорет на дрва, 10 пакета постељине, 10 јастука, 10 ћебади и пакет средстава за хигијену који смо понели са собом из Београда. Највећи проблем са којим се сусрећу наши повратници у селу Жач јесте недостатак пијаће воде који се мора решити у што скорије време.
Пут нас води даље до места Видање где смо са Владиком Атанасијем и осталим члановима нашег малог конвоја обишли радове на кући у којој ће бити отворена нова народна кухиња. То време смо искористили и да мало одморимо слушајући разноразне шаљиве приче и досетке Владике Атанасија којим је држао пажњу свих нас присутних, а поготово 15оро дечице из села Видање којима је поделио чоколаде. Путовање се завршава у Грачаници где смо усмено добили речи хвале и подршке од стране Владике Атанасије за нашу посету и уложен труд и позив да се видимо опет у што скорије време.
Морам да напоменем да је карактеристика ове хуманитарне акције била помоћ за два повратничка села, тачније средства су уложена у ствари које треба да буду на опште добро не једној породици или појединцувећ комплетној сеоској српској заједници. Стим у прилогу желимо да изразимо својеврсно извињење нашим пријатељима из организације СПОЈИ из Аустрије чија донација од 600 евра требала да буде уручена у новцу. Уместо планираних 6 породица које су требале да добију једнаке суме од по 100 евра, СПОЈИЛИсмо њихове донације и наше и у заједничкој своти обезбедили следеће ствари: