Требало је само 15 година да се држава потруди да Србима у косовско-поморавском округу омогући болничко лечење и несметан рад породилишта. На жалост у последњих петнаест година са Косова  и Метохије је отишло много  брачних парова српске националности, па је данас број новорођене деце код Срба  веома мали.

Било како било, жене из поморавља више "неће морати" да прелазе ново успостављене границе са Србијом како би у породилиштима широм Србије  рађале децу.
Недалеко од Гњилана, у селу Пасјане, у новоформираној општини Партеш-Пасјане, српски лекари су након 15 година, успешно обавили први порођај у згради новоотворене болнице, која је ипак саграђена средствима косовске Владе у време када је општином руководила странка СЛС, док је медицинску опрему недавно донирала Влада Србије.

Едија и Сенад Зејенели из Лепине код Грачанице, добили су трећег сина тешког 3.780 гр. и дугачког 55 цм, а то је уједно прва беба која се родила у Здравственом Центру Гњилане још од марта 1999. године, када је Косово и Метохија и српски народ који у њему живи препуштено Албанцима.

За отварање болнице и поред 35 милиона динара које је донирала Влада Србије, из локалних сеоских амбуланти однешена је готово сва медицинска опрема која је служила за пружање прве медицинске помоћи Србима који живе на овом делу Косова и Метохије.

Данас иако је болница изграђена средствима тзв. Републике Косово, српски политички званичници покушавају да је представе као српску болницу, једину у којој ће се лечити Срби.
Док је болница грађена, на челу Косовске Владе био је тадашњи премијер, а данашњи министар спољних послова Хашим Тачи, али је црвену траку у јануару ове године ипак пресекао премијер Србије Александар Вучић са најближим сарадницима. Требало је да прође само осам месеци да би се у породилишту родило прво дете.

Прва рођена беба није са простора поморавља, већ је трудница Едија Зејнели која је дан раније санитетским возилом доведена из породилишта у Грачаници, заједно са стручним медицинским особљем.
Порођај је обављен на дан Преображења Господњег, када је сеоска слава у селу Пасјане, месту где се налази зграда породилишта. И поред најављеног
доласка "неких" политичких званичника, порођај је протекао без велике медијске буке.
Болница у Пасјану је званично почела са радом у јануару 2015. године, али се због недостатка здраве пијаће воде чекало пуних осам месци. Први порођај у овој болници која ће радити у саставу Здравственог Центра Гњилане обављен је накнон смене директора, на чијем челу је Влада Србије од недавно именовала др Зорана Перића.
Влада Србије у претходном периоду није дозволила запошљавање ниједног лекара у Здравственом центру Гњилане, а након отварања нове болнице у Пасјану неизвесна је судбина локалних сеоских амбуланти, у којма је на простору косовско-поморавског округа запослено више од 350 медицинских радника.

Недалеко од Косовске Витине у селу Бинач, налазе се темељи порушеног манастира Св. Архангела Гаврила у народу познат као Бузовик.
Без обзира што су га Албанци 1999. године прво запалили, а потом и порушили до темеља, верници и локални свештеник Звонко Костић, на
празник Св. Архангела редовно обилазе ово свето место, а ове године на литургији која је одржана на рушевинама овог средњевековног манастира
покренута је иницијатива верника за његову обнову.
Верници који су присуствовали овогодишњој литургији на празник Св. Архангела, ускоро ће послати захтев Епархији рашко-призренској за почетак обнове манастира.
Манастир је саграђен и фрескописан у 14. веку у току владавине Бранковића. Међутим, само неколико десетина година након изградње,
Турци су спалили ову светињу, која је поново у време Турака обновљена у 16. веку.

Незапамћени зулум догодио се 1867. године када су локални Албанци (тада у веома малом броју на простору Косовске Витине) заклали свештеника који је служио у овом манастиру, после чега је манастир био напуштен и поново обновљен у 20. веку.

1999. године након доласка Нато-а, манастр Св. Архангела Гаврила поново је на мети Албанаца. Албанци су спалили  манастир и конаке, а касније су их порушили до темеља експлозивним направама, заједно са оближњим црквама Св. Петке , Св. архиђакона Стефана и Св. Николе.

Влада Р.С. на седници која је одржана јуче, сменила је директоре здравствених центара Гњилане и КБЦ Приштина.

На седници која је одржана 23. јула 2015. године, Влада  Р.С. сменила је вршиоца дужности директора Здравственог центра Гњилане, др Зорана Шарца, а на његово место је именовала  др Зорана Перића. Уместо досадашњег директора КБЦ Приштина, др. Миће Поповића, именован је др Звонимир Ђурђевић.

Влада Србије је именовала и нови Управни и Надзорни одбор у Здравственом центру Гњилане. За председника Управног одбора именован је  др Дејан Јоцић, доктор медицине из Гњилана. За чланове:  Дејан Митковић, економски техничар из Гњилана,  Зоран Станковић, професор енглеског језика и књижевности из Ранилуга.

У Надзорни одбор Здравственог центра Гњилане за председника је именована: Душица Тодоровић, Музичка школа „Стеван Христић”, Станишор-Гњилане. За чланове:  Игор Васић, дипл. економиста, Музичка школа „Стеван Христић”, Станишор-Гњилане и Бранислав Трајановић,  машински техничар из Гњилана.

Разлози због којих су смењена дојучерашња руководства здравствених установа на КиМ нису познати, али се претпоставља да смене директора имају везу са интеграцијом здравственог система Р.С. у косовски здравствени систем, ка чему тежи Владе Србије последњих месеци, а у складу са договорима из Брисела. Здравствене установе које функционишу по српском систему доведене су на руб егзистенције. Ове установе једине су здравствене установе које Србима пружају медицинску помоћ.

Интеграција у здравствени систем Косова подразумева гашење многих здравствених амбуланти у којима се Срби данас лече, а самим тим и престанак радног односа за многе медицинске раднике.

Отац Кирило Ђурковић, бивши игуман манастира у Драганцу код Гњилана, недавно је напустио манастир под притиском новопридошлих монаха и манастирског руководства.
Рођен је на Косову и Метохији, у околини Вучитрна, a замонашио се 1994. године у манастиру у Дечанима, након чега га је  1999. године, тадашњи владика рашко - призренски Артемије послао у Драганац, да буде старешина до тада скоро напуштеног манастира, који је у најгорим временима за српски народ на Косову и Метохији доживео процват.

Те 1999. године када је отац Кирило стигао у овај питоми крај, први задатак који је сам себи поставио био му је да спречи исељавање Срба, у чему је делимично успео, јер је остао познат по томе што је пред колонама Срба из Косовске Витине лежао на асфалту, не дајући им да наставе пут ка избеглиштву. То је чинио свакодневно. 

Редовно је имао контакте са Кфор-ом, како би од њих захтевао што бољу заштиту за Србе. Просто речено, отац Кирило је био "једина институција", након што је Србе на Косову и Метохији оставила властита држава.

Манастир у Драганцу је прилично удаљен од српских села и и опасан је густом, манастирском шумом, која је била често на мети албанских шумокрадица.  Такође је било бројних напада Албанаца на сам манастир. Сам и беспомоћан, Отац Кирило је успевао је да укроти  лопове који су свакодневно уништавали манастирско имање, углавном молитвама, не обазирући се на бројне претње и псовке, а не ретко и на пуцњеве из оружја.

Када је колико-толико успео у намери да сачува оне Србе који су се двоумили, да ли да оду или остану на Косову и Метохији, кренуо је да слаже камен на камен и да гради манастир, заједно са касније придошлим искушеником Игњатијем.
О.Кирило је веома  заслужан за то што су се многи људи из овог краја поново почели да моле Богу и чешће одлазе у цркву. У манастиру у Драганцу је сваке недеље било све више људи, а на дан манастирске славе, број верника је почео да се броји хиљадама.
Манастир је навјвероватније доживео највећи процват још од времена његове градње.
Уз божју помоћ, људи добре воље и народа у поморављу, кренуо је у изградњу манастирског комплекса.
Сазидао је чесму на лековитом извору, саградио је звонару, а онда кренуо у изградњу манастирских конака, којима је данас окружен манастир. На место старог конака, који је уједно био и прва српска школа у новобрдском крају, отац Кирило је започео изградњу новог, задржавајући облик старог конака.
Међутим, доласком владике Теодосија на челу рашко-призренске епархије, градњу манастирског комплекса преузело је ново манастирско руководство, на челу са игуманом Иларионим, који је недавно именован у чин архимандрита.
Иако је сада већ уморни старац, отац Кирило је имао воље да и даље настави са градњом манастира и да своју замисао коначно спроведе у дело. Међутим, онога дана када је отац Кирило смењен са места игумана, манастир је напустио искушеник Игњатије, који се данас налази код владике Артемија.
Вероватно га сматрајући као слебденика свргнутог владике Артемија, ново црквено руководство није имало поверења у оца Кирила, па је не ретко доживљавао понижења, када му је одузимано свештенодејство, али су му често сметала и одступања од изворног богослужења.

Када је све што се догађало у манастиру постало неподношљиво, отац Кирило је решио да изађе и спас потражи негде у народу.

Сада већ месецима, отац Кирило из манастира у Драганцу, нема своје стално коначиште, али је отац Кирило  и данас на Косову и Метохији.

Беспомоћни старац Кирило, који је утеху нашао у неколико верника, који му данас широм отварају врата својих домова, остао је без своје светиње у коју је уложио сву своју снагу и вољу да би је оживео и оставио у аманет Србима, па јее његова заслуга приближна, колико и  кнез Лазарова чија је задужбина манастир у Драганцу.

Његова келија је након одласка из манастира обијена, када су му конфисковане ствари.
Ипак, о.Кирило није дозволио да га из манастира отерају моткама и камењем на шта је недавно у селу Коретиште код Гњилана позивао и сам владика рашко-призренски. Његово кретање и данас прате, плашећи се да ће кренути стопама владике Артемија.
Манастир у Драганцу постао је место политичких сплеткарења, па су у њему углавном општински функционери којима је потребна помоћ новог, свемоћног игумана, бившег глумца и рок музичара из Београда.
О оцу Кирилу се у Драганцу данас причају најружније ствари, док народ немо посматра, иако отац Кирило у народу ужива велико поштовање. Ипак, отац Кирило од народа никада није затражио помоћ за његову тешку ситуацију, иако би се на његов позив у Драганцу данас сјатило на хиљаде Срба.