Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04

Злочини над Србима (14)

spomenikstarogracko

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест Срба. Рафал који је испаљен из непосредне близине покосио је четрнаест мушкараца, а неке породице из овог села за само неколико тренутака остале су без мушких глава.
Косовске власти, Унмик, Еулкес и Кфор и после четрнаест година нису успеле да пронађу убице српских жетелаца из Старог Грацка.

Најмлађи од убијених имао је седамнаест година.

Убијени су:
 
Милован Јовановић 1969.
Јовица Живић 1970.
Радован Живић 1967.
Андрија Одаловић 1967.
Слободан Јанићијевић 1965.
Миле Јанићијевић 1957.
Новица Јанићијевић 1981.
Момчило Јанићијевић  1946.
Станимир Декић  1955.
Божидар Декић 1947.
Саша Цвејић  1973.
Љубиша Цвејић 1939.
Никола Стојановић  1936.
Миодраг Тепшић 1951.

(Погледајте видео доле)

klecka1

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици креча, коришђену за спаљивање убијених Срба. У Клечки се налазила и база терористичке ОВК, са центром за обуку и складиштем муниције. Заробљени ОВК терористи из Малишева, Лиан и Беким Мазреку, у изјави су навели да је у Клечки током јула 1998. заробљено, убијено и спаљено 22 српских цивила. Цивили су извођени пред стрељачки одред и убијани, а кремациона пећ је коришћена у нади да ће висока температура уништити доказе. Међутим, у пећи је остало неколико делимично спаљених тела.
У Клечки су откривена тела 22 српска цивила.

Крајем августа, у војно-полицијским операцијама на подручју Малишева, "устаничке тврђаве" Ослободилачке војске Косова (ОВК) усред Косова и Метохије, у селу Клечка откривени су спаљени остаци 22 особе. Већ сутрадан, 28. августа, портпарол Министарства унутрашњих послова (МУП) Србије обавестио је велики број новинара, којима је омогућен приступ сеоској кречани у којој су остаци пронађени, да се ради о цивилима које су стрељали албански екстремисти.

Лавина жестоких осуда одмах је уследила. Остаци несретника настрадалих у Клечки били су "последњи доказ" терористичке природе и злочиначких метода ОВК; готово све политичке странке и сви функционери српске власти су, међутим, једнако жестоким речима осудили међународну заједницу, хуманитарне организације, поједине државе и њихове лидере због затварања очију пред "геноцидом", "крематоријумима" и неоспорним тероризмом албанских сепаратиста. С оне друге, албанске стране, могућност да су припадници ОВК починили злочин у Клечки је не само одбачена, а злодело квалификовано као измишљотина, већ је- истовремено - приписана српској полицији и властима.

У том рату саопштења једва да се чуо понеки трезвен глас. Међународну истражну и судско-медицинску експертизу тражили су Одбор за заштиту људских права из Приштине, Фонд за хуманитарно право из Београда, као и маргинализоване опозиционе странке у Србији. Сразмерно уздржаности међународне заједнице и сопственог незадовољства пласманом вести о злочину у Клечки у иностраним медијима, српске власти су нескривено вршиле притисак ка постизању "општенационалног јединства" најјачих политичких странака. Тај циљ је најлакше остварен; његовом постизању нису сметала, колико год била ретка, упозорења да се људска несрећа не сме злоупотребљавати у пропагандно политичке сврхе.

Две недеље после проналажења костију спаљених у Клечки, МУП Србије обавестио је јавност о још једној масовној гробници откривеној током заузимања упоришта ОВК на подручју Ђаковице. Први полицијски извештаји, и овог пута дати у присуству новинара којима је обезбеђена пратња за долазак на лице места једва пар сати по окончању борби, говорили су о проналаску бар 12 лешева у и око канала којим се пуни Радоњичко језеро, код села Рзнић. Изречена ја бојазан да страдалих има бар три пута више.

Поново је следила серија осуда злочинаца, политичких странака и других удружења идентификованих као "албански терористи" чије су жртве "српски цивили". Осудама су поново поменути сви међународни фактори, овог пута и због забране летења које је авионима Југословенског аеротранспорта изрекла Европска унија због настављања сукоба на Косову и Метохији.

Одбијање портпарола албанских политичких странака о могућној умешаности ОВК у овај злочин било је, с друге стране, много мање изричито. Представници ОВК су, понављајући да је и овај злочин режирала српска полиција, овог пута запретили и сопственим сународницима да не сарађују са властима Србије, не враћају оружје и не одустају од борбе. У први мах, учинило се да ће се поновити жалосни случај са жртвама из Клечке, које су практично нестале у мору изјава, осуда, апела и изневерених очекивања.

Међутим, ствари су у овом случају (и бар у извесној мери) кренуле другим током. Истражни судија из Пећи Радомир Гојковић најавио је истрагу коју ће, у пословима идентификације жртава, водити екипа Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, предвођена професором др Душаном Дуњићем.

Осим скелета и чаура од метака, на лицу места пронађени су и делови каблова исечених, по свој прилици, са апарата за мужу крава из оближње стаје пољопривредног добра, бодљикавој жици везаној у омчу на којој је пронађен дугачак прамен црне косе и људско ткиво, жица којом је био везан један од пронађених скелета, као и око 14 прострелних рана, углавном на лобањама и, у једном случају, на карлици.

"У идентификацији су се, што се тиче антрополошких података, најкориснијим показали подаци о зубима и ранијим болестима или повредама", каже за АИМ, антрополог, доцент др Марија ђуриц-Срејић. "Једна старица идентификована је, између осталог, и на основу повреда главе у саобраћајној несрећи која се догодила пре двадесет година, једна особа на основу тумора голењаче због којег је морала да храмље, трећа особа на основу старог прелома ребра". Цела екипа уложила је сво своје знање, вођена повремено неодољивом потребом да непознатим жртвама врати бар имена.

Последњу фазу у идентификацији чинило је упоређивање налаза стручњака са подацима добијеним од родбине лица несталих у периоду између априла и септембра ове године, на колико је процењена старост остатака жртава. "Идентификација је ноћна мора", каже Марија ђурић-Срејић, "а одговорност коју смо сви осећали била је као да њихов живот зависи од тога". Од најмање 34 особе пронађене у каналу Радоњичког језера код Рзнића досад је идентификовано 12. Реч је о четворо Албанаца (међу њима једна жена), једном Рому и седморо Срба (од којих две жене). По завршеној идентификацији и после узимања узорака за евентуалну накнадну идентификацију анализом ДНК, 22 особе сахрањене су као непознате. У међувремену, крајем септембра на месту злочина откривени су остаци још пет особа. Иста екипа стручњака у овом тренутку ради на њиховој идентификацији.

 
 
 
Браћи Мазреку 40 година
19. 04. 2001. (Блиц)
 
Браћа од стричева Љуан (22) и Беким (22) Мазреку из Малишева осуђени су јуче у Окружном суду у Нишу на по 20 година затвора због тероризма. Они су оглашени кривим зато што су током 1998. године постали припадници банде 'Љуми', као дела терористичке организације 'ОВК', а потом и учествовали у стрељању отетих цивила у селу Клечка код Липљана.
 
Љуану је стављено на терет да је са другим припадницима банде од 17. до 22. јула 1998. године учествовао у нападу на Ораховац, када су отета 43 цивила и одведена у Малишево, а потом су са другим киднапованима из других места одведени у Клечку где су мучени. Љуан је оглашен кривим да је у Клечки силовао једну девојчицу српске националности, стару између 12 и 15 година, и да је једном осмогодишњаку одсекао уво, а Беким да је учествовао у силовању жена. Браћа Мазреку су потом, како је саопштио председник Судског већа Милимир Лукић, у групи од 20 припадника банде учествовали у стрељању око 100 цивила.
 
- Када сам добио овај предмет и прочитао опис дела био сам у неверици и тешко ми је било да схватим да ико може да почини тако страшан злочин у име неког циља. Међутим, чињенице утврђене на овом суђењу су неумољиво доказале да су се у Клечки догодили страшни злочини и да су починиоци Љуан и Беким Мазреку. Кривица оптужених није исконструисана и подметнута, како се бране оптужени, она је индивидуална и прецизно одређена признањем Љуана код истражног судије. То није пуко признање, већ јасан и логичан след догађаја са навођењем прецизних детаља, описом места, објеката, ствари и лица, које може дати само учесник догађаја - истакао је судија Лукић у образложењу пресуде. Поред осталог, он је навео да сведока масовног стрељања нема нити ће бити, јер нико није преживео.
 
Један од бранилаца браће Мазреку, адвокат Чедомир Николић најавио је жалбу и додао да је оваква пресуда очекивана јер је суд одбио да прихвати доказ одбране 'да остаци тела не потичу из Клечке, већ, према налазу белоруских патолога, из села Волујак'. Николић је додао да се овом пресудом истовремено правдају бројни пропусти из истражног поступка.
 
Како је саопштио судија Лукић, браћи Мазреку ће у казну бити урачунато време проведено у притвору, у којем се налазе од 2. августа 1998. године. Б. Ј.
 
 
'Видећемо пред судом у Хагу'
 
- Немам шта да кажем, видећемо пред судом у Хагу - рекао је у судници након изрицања пресуде, уз смешак и раширених руку, Љуан Мазреку. На једном од претходних рочишта Беким Мазреку је рекао да је спреман да своју одбрану, уз наводе који им се стављају на терет, изнесе и пред судом у Хагу, јер је у потпуности невин. Током главног претреса браћа Мазреку су у потпуности негирала све наводе оптужнице, наводећи да су изјаве у истрази давали под присилом и након малтретирања, те да је цео случај монтирала полиција. 
 
 

Судија Окружног суда у Приштини наредио је пуштање из притвора Фатмира Лимаја и још девет оптужених за ратне злочине против цивила у логору бивше Ослободилачке војске Косова у селу Клечка, саопштено је из Еулекса.

Претходно је Веће судија, састављено од међународних и локалних судија, одлучило да су неприхватљиве изјаве и дневници Агима Зогаја, најважнијег сведока Тужилаштва. У судском већу су двоје Еулексових судија и један локални. Судије су утврдиле да тужилаштво није успело да испуни одређене процедуралне стандарде, тако да докази Агима Зогаја, вођеног као сведок Џ, нису прихватљиви. Од тужилаштва и одбране је затражено да доставе завршне речи, пре него што пресуда у случају буде донета.

Зогај је био најзначајнији сведок тужиоца Еулекса против оптужених у случају Клечка. Пронађен је обешен у једном парку у Немачкој, а саопштено је да је реч о самоубиству. Лимај и девет других припадника бивше Ослободилачке војске Косова су оптужени да су током 1999. године у кампу ОВК, у селу Клечка, извршили ратни злочин над албанским и српским цивилима.

понедељак, феб 01 2010
Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град туге, а лицемерна белосветска политика још околиши да паравим именом назове монструме који су на све спремни па и да Космет залива у крви.
Само дан након што су САД и СБ ставиле вето на председничко саопштење којим се осуђују шиптарски терористи на Косову и Метохији, они су, осокољени таквом подршком, извели до сада најмонстроузнији терористички акт - у кафићу "Панда" у Пећи у понедељак 14.децембра 1998., нешто после 20 часова, убивши шесторицу српских младића, српских соколова. Углавном су то били средњешколци а ранили су и власника кафића Мирсад Шабановић.
У нападу терориста смртно су погођени Иван Радевић (26), Драган Трифовић (18), Вукота Гвозденовић (16) и Иван Обрадовић(15), док су због тешких повреда у приштинском Клиничко болничком центру преминули Зоран Станојевић (18) и Светислав Ристић(18) сви из Пећи.
Према речима очевидаца, испред кафића, у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама "фантомкама" преко лица. Одмах са врата отворили су рафалну ватру по гостима.
Први меци погодили су Ивана Обрадовића. Недалеко од њега стајао је његов отац, и чудом остао неповређен. Али не може се рећи да је отац Ивана избегао метак и рафал терориста, него је метак погодио његово срце и сада рањен живи,због смрти његовог сина.Потом су терористи пуцали у остале.
....
Тај злочин као и многи други који се дешавају и данадас на Космету не смију се заборавити а ни опростити тим зликовцима који немају срца а ни душе.
Пуцати у децу доказ да немаш образа нити мало људскости у себи...
Цитат:
Албански екстремисти уништили надгробне споменике дечака који су убијени рафалном паљбом у кафићу „Панда”
...
Раденковић је истакао да су албански терористи и екстремисти у међувремену порушили и уништили надгробне споменике свих убијених младића из „Панде”, а такозване косовске институције до данашњег дана нису дозволиле да се гробље у Пећи ваљано уреди, односно да се споменици реновирају.

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град туге, а лицемерна белосветска политика још околиши да паравим именом назове монструме који су на све спремни па и да Космет залива у крви. 

Само дан након што су САД и СБ ставиле вето на председничко саопштење којим се осуђују шиптарски терористи на Косову и Метохији, они су, осокољени таквом подршком, извели до сада најмонстроузнији терористички акт - у кафићу "Панда" у Пећи у понедељак 14.децембра 1998., нешто после 20 часова, убивши шесторицу српских младића, српских соколова.

Углавном су то били средњешколци а ранили су и власника кафића Мирсад Шабановић. У нападу терориста смртно су погођени Иван Радевић (26), Драган Трифовић (18), Вукота Гвозденовић (16) и Иван Обрадовић(15), док су због тешких повреда у приштинском Клиничко болничком центру преминули Зоран Станојевић (18) и Светислав Ристић(18) сви из Пећи. 

Према речима очевидаца, испред кафића, у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама "фантомкама" преко лица. Одмах са врата отворили су рафалну ватру по гостима.Први меци погодили су Ивана Обрадовића. Недалеко од њега стајао је његов отац, и чудом остао неповређен. Али не може се рећи да је отац Ивана избегао метак и рафал терориста, него је метак погодио његово срце и сада рањен живи,због смрти његовог сина.Потом су терористи пуцали у остале.....

Тај злочин као и многи други који се дешавају и данадас на Космету не смeју се заборавити а ни опростити тим зликовцима који немају срца а ни душе. Пуцати у децу доказ да немаш образа нити мало људскости у себи...

Албански екстремисти су уништили надгробне споменике дечака који су убијени рафалном паљбом у кафићу „Панда” , а такозване косовске институције до данашњег дана нису дозволиле да се гробље у Пећи ваљано уреди, односно да се споменици реновирају.

понедељак, феб 01 2010
Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.
Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.
Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.
КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.

poodicakosticПородицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.

poodicakostic1Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.

  • КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
  • КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
  • КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
  • КОСТИЋ Младен НЕБОЈША, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 12.03.1980. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Анђелко ЖИВКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 15.05.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Божидар ЛАЗАР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 08.03.1972. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Божидар ТОДОР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 30.07.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Душан ДИМИТРИЈЕ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 24.10.1932. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Димитрије МИРОЉУБ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.08.1967. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Младен ВИТОМИР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.05.1928. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Димитрије ВЕКОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.10.1958. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Стајко СВЕТИСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 02.06.1960. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Стајко МИОДРАГ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 19.09.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Станоје СРЕЋКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 29.01.1974. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
понедељак, феб 01 2010
Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан, који су зверски страдали од Албанских терориста током крвавих и подмуклих напада. Они су отети и убијени на најсвирепији нацин само зато сто су монаси Српске православне цркве. Њихова муценицка смрт и голгота коју су дозивели у име Христа, као и страдање многих православних Срба и висе од стотине унистених и оскрнављених светиња на простору Косова и Метохије потврдјује несебицну љубав према Христу. Нека поцивају у миру вецном славом и постовањем, застицени Господом кога су неизмерно волели, !
Отац Харитон Лукиц (1960-1999) је био сабрат Манастира Светих Архангела. Родјен је 21. новембра 1960.г у централној Србији и замонасио се на Косову и Метохији 1995. године. Отац Харитон је отет од наорузаних лица са обелезјима УЦК /КЛА-косовска ослободилацка војска/ 16. јуна 1999. године на улици у Призрену, када су на овом подруцју вец биле присутне снаге КФОР-а. На несрецу, оне су првих дана своје мисије, посматрале наорузане банде УЦК екстремиста које су отимале и убијале десетине Срба овог града. Обезглављено и теско осакацено тело оца Хатирона, је пронадјено у околини Призрена 8. августа 2000. године. Глава несрецног Оца Харитона јос није пронадјена. Његови остаци су сахрањени у манастиру Црна Река. Према налазима медицинских истразитеља, остаци Оца Харитона су пронадјени на необелезеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена.Многи идентификовани налази потврдјују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога сто је остао само скелет. Утврдјен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кицме. Прслук који је носио је раскомадан,у предњем делу сто указује да је утроба могуце била распорена. Ране у пределу срца указују на могуцност висеструких теских убода нозем, сто несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одецу, пронадјена је лицна карта и молитвена бројаница. У посмртном известају који је достављен Медјународном Суду за ратне злоцине се потврдјује откидање главе и теска сакацења. Поциниоци овог несвакидасњег злоцина јос нису пронадјени. Хрисцански Муценици и свети Оци, молите се за све нас !

otacharitonМеђу бројним жртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан, који су зверски страдали од Албанских терориста током крвавих и подмуклих напада. Они су отети и убијени на најсвирепији начин само зато што су монаси Српске православне цркве. Њихова мученичка смрт и голгота коју су доживели у име Христа, као и страдање многих православних Срба и више од стотине уништених и оскрнављених светиња на простору Косова и Метохије потврђује несебичну љубав према Христу. Нека почивају у миру вечном славом и поштовањем, заштићени Господом кога су неизмерно волели, !

Отац Харитон Лукић (1960-1999) је био сабрат Манастира Светих Архангела. Рођен је 21. новембра 1960.г у централној Србији и замонашио се на Косову и Метохији 1995. године. Отац Харитон је отет од наоружаних лица са обележјима УЧК -косовска ослободилачка војска 16. јуна 1999. године на улици у Призрену, када су на овом подручју већ биле присутне снаге КФОР-а. На несрећу, оне су првих дана своје мисије, посматрале наоружане банде УЧК екстремиста које су отимале и убијале десетине Срба овог града. Обезглављено и тешко осакаћено тело оца Хатирона, је пронађено у околини Призрена 8. августа 2000. године. Глава несрећног Оца Харитона још није пронађена. Његови остаци су сахрањени у манастиру Црна Река. Према налазима медицинских истражитеља, остаци Оца Харитона су пронађени на необележеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена.

Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан,у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена.

Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одећу, пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном Суду за ратне злочине се потврђује откидање главе и тешка сакаћења. Починиоци овог несвакидашњег злочина још нису пронађени. Хрићански Мученици и свети Оци, молите се за све нас !
понедељак, феб 01 2010
Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је подигло оптужницу.. Терете се  да су на територији општине Гњилане од јуна до  септембра 1999.  године, на свиреп начин, убили  најмање 52  Срба, Рома и Албанаца и силовали  неколико жена.  Фазлија Ајдари, Реџеп Алији и Шаћир Шаћири оптужени  су да су као вође оперативног центра ОВК за  Гњилане наредили противзаконита затварања,  силовања, нечовечна поступања, мучења,  сакаћења и убиства, “са циљем да преостало  српско становништво напусти ту општину, као и  територију Косова и Метохије”.

Као извршиоци - монструми, оптужени су Шефкет  Муслији, Садик Алији, Идриз Алији, Агуш Мемиши, Фатон  Хајдари, Шемсија Нухију, Ахмет Хасани, Назиф  Хасани, Рамадан Халими, Самет Хајдари, Ферат  Хајдари, Камбер Сахити, Селимон Садику и Бурим  Фазлију.

 

Тужилац за ратне злочине је предложио да се осморици окривљених који су у бекству суди у  одсуству. Деветорица припадника терористичке  ОВК притворена су 26. децембра  2008. године. Занимљиво је да су боравак у интернату  средњошколског дома у Гњилану припадници “ гњиланске групе” овековечили - фотографијама.

На тим сликама, које “Ревија 92” ексклузивно  објављују, виде се терористи ОВК како “позирају”  у собама интерната – полуголи или у униформама,  па и са секирама у руци.

Приликом хапшења бивших чланова наоружане  формације 138.  бригаде ОВК за подручје  оперативне зоне “Карадак”, од које је формирана нова јединица, смештена у интернат  средњошколског дома у Гњилану, пронађене су и  друге фотографије, где су терористи забележени са  оружјем па и секиром!

Поред групних и појединачних силовања жена,  одрубљивања глава жртвама, наводимо и остале  најдрастичније примере тешких злочина припадника “ гњиланске групе”:

- Киднаповане људе убадали и секли ножевима,  а  затим су у те отворене ране гурали и завлачили  своје руке и кидали месо. - Штанглама и палицама пребијали људе,  тако да су жртвама пуцале кости. - Пробадање деце бајонетом.  У подруму  интерната је доведена трудна жена, са малим  дететом, које узимају и бацају у вис а затим га  дочекују на исукани бајонет. Мајка избезумљено вришти, а терористи се смеју и прете да ће јој из  стомака, истим ножем, извадити нерођено дете. - Черечење киднаповане жене и мушкарца.  Испред  постројених припадника ОВК, жени везују ноге за  два аутомобила. Тада се чује наредба њиховог  команданта Реџепа Алијија, који каже: “Нека  возила лагано крену, како би Српкиња што дуже  умирала. Гледајте добро и овако их морате  убијати, да би им утерали страх у кости, да се сви  иселе са Косова и да коначно имамо нашу чисту  државу”. Када су тој жени покидали ногу из тела,  давале је знакове живота, а онда јој везују руке  за возила и кидају их. На исти начин је погубљен и  мушкарац. Потом терористи узимају секире и њима  секу тела жртвама, да би могли делове да ставе у пластичне кесе.

- Стрељање више људи, једним метком.  У подрум интерната терористи доводе двојицу Срба и једног  Албанца. Скинути су до голе коже и рукама везани  за металне цеви од грејања, на таваници. Један  терориста рукама и ногама туче сву тројицу и пита остале злочинце да ли добро изводи кик - бокс  ударце ногом? Када се уморио, седа у фотељу,  пар метара удаљену од жртава, узима бајонет и  гађа, забијајући им нож у тела. Када му је и то  досадило, переђао је киднаповане, у колони,  један иза другог, желећи да провери пробојну моћ  свог пиштоља “берета”. Чим је испалио први метак,  жртва која се налазила прва у колони је пала  мртва. Потом падају и остала двојица... Тела  убијених су исечени на комаде, спаковани у  најлонске кесе и касније бачени у Ливочко језеро.

- Дављење жицом.  Приликом патролирања у близини  зелене пијаце у Гњилану, један Србин је угледало  бандите и покушао је да побегне. Терориста га  стиже, обара на земљу а потом му око врата  набацује специјану жицу намењену за дављење,  такозвану “давилицу”. Леш оставља на улици.

- Испијање људске крви.  У интернату су доведена  три старија мушкарца, које су терористи везали за  столице. Злочинци сипају виски у чаше, у намери да  наздраве. Један терориста каже да сачекају,  прилази жртви и ножем му пресеца вене на руци.  Затим приноси празну чашу, коју пуни крвљу жртве, па њоме наздравља и испија је наискап. Други  терориста прилази жртвама и пиштољем свој тројици  ломи зубе, а затим их убија.

 

- Забијање упаљача у мозак.  Својеврсни зверски „ специјалитет“ припадника “гњиланске групе”, на  који су били веома поносни, био је забијање  пластичног упаљача директно у мозак жртве. У  подруму интерната су доведена два мушкарца,  старости 30  и 40  година. Прву жртву један од  терориста металном шипком удара у главу, од  чега му је напрсла лобања. Потом узима упаљач, ставља га на место где је пукла лобања и набија  у главу. Жртви полази пена на уста и одмах умире. Другу жртву терориста је заклао и одрубио главу.  Потом су раскомадали тела и делове бацили у  оближњи контејнер.

Очекује се суђење зликовцима, а питање је да ли  постоји праведна казна за овакве монструозне  злочине.

ЛИКВИДАЦИЈА

Куршум у уста  СА задатком да убију једног Албанца, терористи  проваљују у његов стан и питају га да ли жели да  га ликвидирају пиштољем или ножем? Жртва дрхти и  преклиње за милост, а један од терориста му  ставља пиштољ у уста и пуца. Потом у тело жртве  испаљује цео шаржер пиштоља.

СИЛОВАЊЕ

Побили све станаре Група терориста насилно упада у један стан, на  трећем спрату стамбене зграде у Гњилану, у  коме затичу четири старије жене и два мушкарца.  Један од терориста покушава да силује старицу од  60  година, а када му то не успева, баца је кроз  прозор стана. И остале које су затекли у стану -  убијају. 

КРВНИЧКИ  

Жену убијају маљем Крвници улазе у двориште једне приземне куће у  Гњилану, где затичу старију женску особу и  младића од око 20 година. Старицу убијају,  ударивши је великим чекићем у главу, а младића  одводе у интернат, где га стрељају, а његово  тело комадају.

четвртак, јан 28 2010

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници тада су давали јаке изјаве, примерене тренутку. Рецимо, комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је да ће “преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце”. Савет безбедности је чак одржао и једну вандредну седницу. Али све се на томе и завршило, све те изјаве и седнице биле су пука формалност. Ми то знамо данас, а албански терористи су то знали још тада, тог 13. августа 2003. године, јер су само четири дана касније (17. августа) поново пуцали на српску децу, и то у центру Гораждевца, али срећом, тада нико није страдао.

Знали су и знају албански терористи да имају такву заштиту и залеђину да им чак ни Савет безбедности не може ништа. Знали су и знају да је Србе на Косову могуће некажњено убијати, и да ће та некажњивост бити главна препрека за Србе да се врате на своја огњишта. А оне Србе који се и поред тога врате, опет може свако да убије, чак и на спавању, као Богдана и Трајанку Петковић пре десетак дана у Партешу код Гњилана. И опет некажњено. С том разликом што сада убиства нису спектакуларна, па нема више потребе за јаким изјавама и ванредним седницама Савета безбедности. Сада се Србину повратнику и његовој жени само испали по један метак у главу, а сувопарним канцеларијским језиком се констатује статистички податак да се убиства у одређеном проценту догађају у целом свету, те није чудо што се то дешава и на Косову, и апелује се на јавност да убиство не треба политизовати нити му приписивати националну мотивисаност све док се случај не истражи. А ко ће и када ће истражити толике злочине над Србима - остаје да се види. Не треба заборавити да је убијање деце у Гораждевцу извршено усред бела дана, да Кфор није хтео да обезбеди пратњу за рањену децу, да је била среда - пијачни дан, и да су Албанци на пијаци оставили своје намирнице и насрнули на ауто који је превозио дечака са седам прострелних рана на телу, у коме је остало још литар и по крви, бијући песницама и камењем и њега и његове спасиоце. Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.

Рањени дечак је ипак преживео, уз Божију помоћ и грчевито старање његових спасилаца и лекара. Његово потресно сведочанство о гораждевачкој трагедији објавио је Танјуг, а ми га овде преносимо у целини, у жељи да се свака реч овога сведочанства заувек уреже у сећање читавог српског народа.

БЕОГРАД, 13. августа (Танјуг) - Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре шест година тешко рањен у нападу албанских терориста, најавио је тужбу Суду у Стразбуру против међународног правосуђа на Косову и Метохији, огорчен што нема никаквог напретка у истрази о овом злочину. “Никада нећу престати да се борим да убице деце буду изведене пред лице правде”, рекао је Букумирић Танјугу на годишњицу обележавања терористичког напада на српску децу 13. августа 2003. године, у коме су два дечака убијена, а још троје деце рањено.

Када је покошен рафалима, док је са другарима пекао кукуруз на обали реке Бистрице, Богдан је имао 15 година, а после дугог опоравка, од јула 2007. непрестано пише међународним званичницима на Косову и Метохији, тражећи одговор на исто питање: докле је стигла истрага и зашто још нису подигли оптужницу потив зликоваца?

Писао је бившем шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру, затим у два наврата у фебруару ове године Ламберту Занијеру и најзад 14. јула поново и шефу Еулекса, генералу Иву де Кармабону. Од Рикера је лане добио одговор који га је, како каже, веома потресао, јер се сводио на информацију да је основан нови тим за истрагу од припадника косовске полиције и УНМИК-а са задатком да “прегледају и преиспитају све доказе и препоруче нове правце деловања”. “Ове године, 30. марта од УНМИК-а сам добио одговор у коме ме службено лице обавештава да су моје писмо и захтев да ми се каже докле се стигло са разоткривањем монструозног злочина, проследили главном тужиоцу Еулекса”, рекао је Букумирић.

“С обзиром на успешан почетак рада Еулекса, сходно Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН, сви досијеи у вези са кривичним делима пренети су са УНМИК-а на Еулекс. Стога сам ваше писмо проследио господину Теу Јакобсу, шефу тужилаштва Еулекса, како би га он размотрио”, стоји у овом одговору. “То значи да практично ништа нису урадили, стално почињу од нуле”, огорчено каже Букумирић и наглашава да од Еулекса засад није добио никакав одговор. “Једно је једино питање које увек постављам: ко је пуцао на недужну децу док су се купала на реци, ко је пуцао на мене и моје другаре, да ли ће терористе извести пред лице правде?”, навео је Букумирић.

“Нажалост, тог 13. августа 2003. године, догодио се страшан злочин над децом. Погинули су Иван Јововић и Пантелија Дакић, а рањени су Драгана Србљак, Марко Богићевић и Ђорђе Угреновић. Погођен сам и задобио седам прострелних рана, а један метак ми је окрзнуо чланак леве ноге, подсетио је Букумирић у исповести о томе како је преживео. “После пуцњаве, у помоћ ми је притекао комшија који ме је превезао до амбуланте у Гораждевцу где су ми пружили прву помоћ, санирали ране да ублаже крварење, а затим тражили пратњу од званичника Кфора и УНМИК-а, како би ме пребацили у пећку болницу”, додао је он. Међутим Кфор није дао пратњу зато што су се, наводно, плашили за безбедност. “Онда су мој брат, комшије Милован и Рајко, на властиту одговорност кренули да ме превезу у болницу која се налазила у бази италијанског контигента Кфора у Пећи”, испричао је Букумирић. “Међутим, приликом транспорта, испред пијаце у Пећи нама стане ауто. Не знам шта се десило. Среда је била тог дана, пијачни дан, тако да су из оближњих локала сви (Албанци) насрнули на нас, почели да разбијају ауто, стакла на прозорима. Комшију су ударали песницом у зубе, затим великим каменом док је покушавао да упали ауто”, наставио је он. Прешли су са друге стране, почели да ударају у врата. Комшија је легао по мени да ме заштити, али ударали су и њега и мене…

“Изненада, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле Кфора, али сам тада већ изгубио свест. Како су ми касније испрчали, у пећкој болници лежао сам у соби где је смештен и покојни Панта Дакић. Његов отац држао је и мене и њега за руку. Пацијенти Шиптари су се веселили - добацивали су: “Хоћете Косово - ето вам Косово”, сећа се он.

Богдан стално истиче да је преживео само захваљујући упорности лекара, породице и пријатеља, посебно докторке из Гораждевца Милене Цветковић, “Богу и великој жељи за животом”. “Она је по палцу моје десне ноге приметила да дајем знаке живота и убеђивала званичнике Кфора да дају хеликоптер и транспортују ме у болницу на северу Косовске Митровице.

Међутим, у Кфору су рекли да треба да питају команду у Пећи, команда у Пећи да пита команду у Приштини, команда у Приштини да пита званичнике у Бриселу… Након три сата, успела је да их убеди и хеликоптер је слетео по нас…” описао је драматичну битку за његово спасавање. Букумирић је најпре пребачен у француску болницу у јужном, албанском делу Митровице, где су му лекари извадили слезину, али како нису имали неурохирурга, позвали су лекара из Приштине. Опет, на инсистирање докторке Цветковић, која је преузела и личну одговорност зато што му је живот био угрожен, Букумирић је пребачен у северну Митровицу.

Пошто хеликоптер АМС Југославије није добио дозволу да прелети административну границу покрајине, најпре је аутом пребачен за Рашку, а одатле са хелиодрома на ВМА у Београд. “За време транспорта мени је притисак падао два пута на 40. Докторка Милена је била на вези са лекарима ВМА које је обавештавала о мом стању. Када смо стигли, двадесет минута после поноћи, све је било спремно за операцију, али установљено је да имам литру и 400 грама крви, од пет колико сваки човек треба да има и операција је одложена”.

“Током ноћи сам примао крв, а у осам сати ујутро почела је прва операција која је трајала четири и по сата и срећом успела, али сам шест дана био у коми. На Преображење Господње, 19. августа, пробудио сам се из коме. У том тренутку нисам знао где сам…”, вели он. Поред тога што му је извађена слезина, а дијафрагма ушивена, Букумирић је преживео још четири компликоване операције главе.

Најпре му је скинут оштећени део лобање кроз који је прошао метак, затим санирана рана која се била загнојила.

Трећа операција била је најтежа, тада му је отваран мозак да би биле уклоњене ситне кошчице због којих је 49 дана имао високу температуру и прележао менингитис. Потом је извршена пластична операција и уграђен одстрањени део лобање.

Богдан истиче да је имао много среће, јер му је један метак само окрзнуо једини бубрег који има, а прогнозе лекара су говориле да има само четири одсто шансе да преживи. Са захвалношћу истиче да је неурохирург ВМА за његову операцију наручио део од најсавременијег могућег материјала и да му је, поред редовне и физикалне терапије, много помогло то што га је др Зоран Ћировић из Крагујевца бесплатно лечио акупунктуром.

Упркос дугој борби за опоравак, успео је да заврши средњу електротехничку школу, али још не зна да ли ће моћи да настави школовање. Сада живи с оцем и братом у београдском насељу Бежанија, у стану који је на коришћење добио од Координационог центра за КиМ, а ускоро треба да добије и пензију као цивилна жртва рата. Букумирић, међутим, жели да се сасвим опорави, машта о томе да се школује и као сви његови вршњаци ради и ствара породицу, да се једног дана врати на имање у родни Гораждевац о којем сада брину рођаци. Циљ му је да постане кувар, али проблем још представљају повреде леве стране због којих отежано користи леву шаку.

Букумирић сматра да је несхватљиво да за шест година није било могуће открити злочинце који су у сред бела дана из шипражја испалили 90 метака на децу само зато што су српске националности. Као и већина Срба у Гораждевцу, уверен је да је у питању завера ћутања и солидарност Албанаца и да без притиска међународних институција починиоци никада неће бити ухапшени.

 

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
  • Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
  • Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
  • Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
  • Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
  • Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
  • Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
  • Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

Када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу "етничко чишћење" неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође.

17.%20mart%20(11).jpg

Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији Испред дворишне капије полицијске станице у Косовској Митровици стоји педесетак гневних људи који готово углас вичу на невидљивог саговорника – неки од њих псују КФОР, неки локалне власти и "браћу Србе" из Београда, сви заједно понављају да после три дана и ноћи проведених на улици хоће да се врате у своја села и виде да ли су им куће запаљене. Живко Ђуковић (62) из села Гољбуље, удаљеног 16 километара од Митровице, седи усред те галаме на неком камену, мирно пуши и као да не обраћа пажњу на оно што се збива око њега.

Слабо чује и прошле среде 17. марта кренуо је код лекара (три пута недељно мештани овог села под оружаном пратњом КФОР-а могу да организовано дођу до Митровице на неколико сати), али тог дана у градској болници нису примали оне што имају проблеме са слухом. По ко зна који пут на Косову је било пречих пацијената, полумртвих и тешко рањених. Тог дана са јужне стране, где живе Албанци, на северни део Митровице и мост који дели два дела града навалила је маса демонстраната наоружаних моткама, каменицама, али и разним врстама ватреног оружја. Однекуд су се оглашавали и снајпери. У напад на српски део града (Митровица је подељена још од краја рата 1999. године) повела их је вест да су се три албанска дечака из оближњег села Чабре удавила у набујалом Ибру.

НАПАД НА ЕНКЛАВЕ:

Албански медији на Косову тврдили су да се трагедија догодила тако што су дечаке у воду натерали Срби из суседног села. У ту причу која је одмах стигла и до ЦНН-а убачени су нешто касније и пси које су Срби наводно "напујдали" на албанску децу и натерали их да се удаве. Постоји сумња да је на такву, у тим тренуцима још непроверену вест већину медија усмерио лажни "хуманитарни радник" из Митровице Халит Барани, човек који је за време рата сателитским телефоном хранио стране медије запаљивом смешом истина, лажи и полуистина о страдању Албанаца. Двојици новинара "Вол стрит журнала" Роберту Блоку и Данијелу Перлу (касније убијен у Авганистану) Барани је после рата признао да је, на пример, измислио причу о томе како су Срби у високим пећима Трепче спалили на стотине албанских лешева.

После рата (али не због оваквих лажи), овај "хуманитарац" био је због нечега занимљив и хашким истражитељима. Позвали су га да тамо буде важан сведок у процесу који се води против Слободана Милошевића. У исто време док су око моста у Митровици вођене жестоке борбе, неких шездесетак километара даље, код села Чаглавица Срби су два дана у блокади држали магистрални пут Приштина–Скопље. Њих је у блокаду повела вест да је један младић из ове српске енклаве тешко рањен тако што је на њега пуцано из аутомобила под окриљем мрака.

Сличан мрак до сада је сакрио више од хиљаду злочина над Србима почињених од лета 1999, када су на Косово стигле међународне снаге и ставиле га привидно под своју управу. Уместо имена убица, до јавности су до сада обично стизала саопштења УНМИК-а да се ради о "појединачним и изолованим актима насиља", чак и када је одједном убијано и по десетак људи. Пуних пет година на Косову је важило крајње поједностављено објашњење да је тих хиљаду живота и око 1200 киднапованих Срба о којима се такође ништа не зна прогутао мрак мржње остао иза Милошевићевих времена, масовних гробница и ратних страдања Албанаца.

Прошле среде увече и наредних дана када су на Косову на 33 места синхронизовано нападнуте готово све српске енклаве, када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу "етничко чишћење" неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође. Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији.

mitrovica-v.jpg

Онај ко је о припремама за то етничко чишћење по природи посла морао највише да зна и ко је у тој причи свакако био један од најодговорнијих, шеф мисије УНМИК-а Хари Холкери, једини није успео да пронађе праве речи да опише то што се збивало широм Косова, а што је за само два до три дана преполовило број српских енклава и неколико хиљада људи поново приморало да напусте своје куће. За разлику од Холкерија, неки од страних актера дали су тим догађајима, у којима је (према до краја непотврђеним подацима) изгорело око 300 српских кућа, назив "кристална ноћ". тадашњи гувернер Косова Холкери, кога је Београд иначе отписао као неспособног и пристрасног администратора, први је затим од међународних званичника званично прогласио да је досадашњи модел "мултиетничности" мртав и да се мора тражити неки нов концепт. Чак је поменуо и злочине против човечности. Експерт за Балкан Миша Глени позвао је истовремено Холкерија и међународне факторе да на Косову најзад престану да раде оно што су до сада једино радили – а то је ништа.

Да су радили нешто, како би приметили да се на Косову данима већ нешто кува. Уопште, велика политичка битка вођена је последњих дана око тога да ли ће се за ове догађаје употребити једна од "кључних речи" за које се верује да мењају расположење међународних политичких фактора. А ти фактори су изгледа у билатералним сусретима са овдашњим политичарима и дипломатама потврђивали да би према Приштини могло да дође до значајне промене става и тона, да је нова етничка мапа Косова направљена последњих дана неодржива, односно да би прећуткивање да се на овај начин прави једна наказна творевина која би да личи на државу било недопустиво. И Свилановић у Њујорку, Тадић у НАТО-у, као и Коштуница у Бриселу и Паризу, могли су да се увере да међународни фактори схватају како је њихов концепт управљања Косовом доживео слом, али и како се мора бити стрпљив и опрезан јер у светским метрополама не воле баш да признају своје неуспехе и грешке. Заблуде још теже. Све до ових догађаја, гувернери Косова један за другим писали су све лепше извештаје и слали их на важне светске адресе. Непосредно пре последње експлозије, делегација Холандије, на пример, изразила је изузетно задовољство степеном мултиетничности и толеранције на Косову. Такође, непосредно пре ових догађаја, командант КФОР-а у Призрену процењивао је ситуацију у овом граду као "стабилну". Немачки генерал Холгер Камерхоф инсистирао је на смањењу снага КФОР-а и распуштању контролних пунктова.

Епархија рашко-призренска сада захтева његову оставку јер је у "стабилном" Призрену уништено осам цркава о којима је наводно требало да брине Косовска полицијска служба. А онда се у једној ноћи та кула од карата срушила. Звали то јаким или неутралним изразима, тек од 17. до 19. марта на Косову су укупно, према саопштењу УНМИК-а, запаљене или миниране 33 цркве, а још 11 је озбиљно оштећено. Свега тога је било и раније јер је од доласка НАТО-а на Косово тамо уништено 112 цркава, највећи број у Метохији у троуглу Глоговац–Ђаковица–Призрен. Сви досадашњи гувернери Косова, један за другим, налазили су за све то оправдања у насиљу које је у претходном периоду српска страна нанела Албанцима. Ни рушење цркава и манастира до сада није било предмет озбиљних истрага, баш као ни убиства. Удварање албанским екстремистима остављало је тако поруку у камену да је све дозвољено. Оно што се догађало од 17. марта личило је, међутим, на неку врсту бесног цепања "српске тапије".

Заувек.

Живко Ђуковић био је у свем том страдању један од "срећнијих" – после три дана и ноћи проведених на улици у Косовској Митровици имао је бар где да се врати када је у суботу по подне поново прорадила КФОР-ова аутобуска веза за Гољбуље. Одрасли мушкарци из села Гољбуље евакуисали су уз помоћ КФОР-а жене и децу на време и остали да бране своје куће и посебно школу коју им је недавно подигла јапанска влада. За разлику од њих, мештани села Свињаре, такође избегли у Митровицу, псовали су војнике КФОР-а који нису могли да им гарантују безбедност. Одмах пошто је село испражњено, комшије Албанци спалили су све српске куће. Шеф Координационог центра за Косово Небојша Човић замериће касније јединицама КФОР-а да су на почетку насиља, које се разливало по централном делу ове покрајине око српских енклава, одмах "полетеле" на административну границу са Србијом, а нису отишле на место напада Албанаца на Србе и неалбанце.

КРАЈ љУБАВИ:

Тако је, међутим, било само на почетку. У среду увече на брду Ветерник, надомак Чаглавице у којој је већ горело много кућа, појавили су се амерички војници и спречили да једна од највећих српских енклава не заврши потпуно у пламену. Око Ветерника су вођене и најжешће борбе између Албанаца који су кренули да униште Чаглавицу и војникâ КФОР-а. И у свему томе било је неке необичне симболике. На дан када су пре пет година трупе КФОР-а улазиле на Косово, на истом месту стајала је група албанске деце са цвећем и паролома добродошлице војницима НАТО-а. Одатле није могла да их помери ни провала облака праћена градом. На појаву првих тенкова и транспортера деца су тада блокирала пут ка Приштини и засула га цвећем.

Пет година касније, међу младим Албанцима који су на Ветернику скакали на транспортере КФОР-а и бацали на њих камење и летве (као некада на оне српске полиције), било је можда и деце која су у јуну 1999. на истом месту бацала цвеће. Некадашњи НАТО "ослободиоци" и ратни савезници постали су, изгледа, временом за многе Албанце "окупатори" који им сметају да Косово постане независна и етнички чиста држава. Све до ових догађаја и наређења команданата НАТО-а да се хитно повећа број војника, употреби оружје и ако треба пуца по демонстрантима, војници НАТО-а (поготово амерички) нигде на свету нису били толико вољени и респектовани као на Косову. У једној сличној ситуацији, пре три године када је почео рат у Македонији, један од војних лидера Албанаца послао је поруку "америчком народу да се не плаши", објаснивши да њихови војници неће бити мета јер се Албанци боре само против македонске државе (у којој је, узгред, симболичан број америчких војника боравио у неким превентивним мисијама).

Неки познаваоци косовских прилика тврдили су тих дана да стратези етнички чистог Косова међу Албанцима преко ових сукоба показују заправо међународним снагама шта све могу да учине без превише оружја. Онако, само на мишиће и уз молотовљеве коктеле. И шта би могло да им се догоди ако ствари постану озбиљније, или ако неко из међународне заједнице покуша да у Хаг пошаље Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија или Агима Чекуа, албанске лидере које од Суда за ратне злочине одавно не брани недостатак доказа о њиховим злоделима, већ политичке процене, пре свега Вашингтона и Брисела, да би то представљало сувише ризичан подухват. У мартовским сукобима је, иначе, према проценама УНМИК-а, учествовала 51.000 демонстраната што је вероватно требало да импресионира 17.000 КФОР-оваца. Или је можда неко имао претпоставку да је "лов пуштен" и да је ово прави тренутак да се убрза прича о независном Косову. Судећи по подацима које је објавио владин Координациони центар за Косово, на српској страни погинуло је током сукоба осморо људи (од укупно 19), из чега би се могло закључити да је одговор КФОР-а на нападе Албанаца на српске енклаве био (бар у неким случајевима) неупоредиво жешћи него што се у први мах мислило. Заслуга за то приписује се пре свега адмиралу Грегорију Џонсону, команданту Јужног крила НАТО-а.

БЕОГРАДСКА ПРИЧА:

Политички фактори у Србији суочили су се 17. марта са пожаром који се прилично брзо ширио. Драматичне и контрадикторне вести о погрому над Србима и над историјским споменицима првог реда на Косову, стизале су једна другу. Српска јавност, а ни политички фактори нису одмах имали прецизну представу о размери насиља.Вести које су долазиле од дописника из енклава биле су емоционално обојене, често непроверене и зачињене јаким епитетима. Очито је да праве комуникације није било. Небојша Човић испричаће касније да су те вечери фиксне телефонске везе биле у прекиду, а мобилна телефонија је примала само "долазне позиве". Сем црквене радио-мреже, све остало је било у прекиду.

Социолог Душан Јањић замерио је у једној ТВ емисији властима да готово сваки косовски хуманитарац има сателитски телефон (Халит Барани га, на пример, има одавно), док га нема ниједна српска енклава. Ако су сателитски телефони прескупи, онда бар нису мобилни преко којих је до Београда или неке светске престонице било могуће добацити слику онога што се збива на терену. А слике су са Косова путовале неуобичајено споро. У многим светским редакцијама (агенцијама посебно) жалили су се да њихови приштински сарадници са албанске стране не желе да залазе по селима и сликају запаљене српске манастире или куће, јер је тако нешто и сувише опасно по живот. (Поштено говорећи, тако нешто није било баш једноставно урадити ни у центру Београда где је горела Бајракли џамија и где је хорда претила и ударала свакога ко се усудио да подигне камеру.) Први аутентични снимци о размерама насиља и дивљања албанских екстремиста по Косову стигли су до Београда тек пет дана касније, захваљујући храбром Нинославу Ранђеловићу, који се једини усудио да крене даље од Косовске Митровице и сними готово свако ново згариште.

Оне ноћи када је у Београду горела џамија, Ранђеловић је, заједно са архиепископом Амфилохијем Радовићем, неколико пута улазио у хулиганско гротло и узалудно преклињао да се престане са дивљањем. Приштински публициста Ветон Сурои тврдио је тихдана како је политичка елита косовских Албанца прилично "жалосна група људи", лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Ругову је описао као човека који је потпуно у ауту, тим пре што већ 15 година понавља исте политичке формуле и фразе. Неки од представника међународне заједнице тврдили су да се назире ко је у Приштини инспирисао и покренуо прошлонедељне догађаје. То сигурно није могао бити Ругова, већ само неко ко је имао утицаја и контролу над војно-криминалном структуром међу косовским Албанцима. Пролећни протести су најављивани још пре ових догађаја, само са потпуно другачијим поводом – наводно због закоченог процеса приватизације, што свакако није најбитније питање које мучи косовску сиротињу, већ пре неког другог. Не тако давно, покојни македонски председник Борис Трајковски упозоравао је да се иза радикалних идеологија и покрета најшчеће крију сасвим прозаични и криминални интереси.

По Трајковском, главни проблем Балкана и није у етничким споровима, него у криминализацији политике, па чак и етничких спорова. Можда би у тој формули вредело потражити и организаторе косовске кристалне ноћи. Напад на српске енклаве повећао је, дакле, чисте албанске територије на Косову. Један од лидера косовских Срба, Оливер Ивановић, каже да је са војног становишта мартовска акција прилично вешто вођена. Циљане су кључне тачке – прве су на удару биле српске енклаве близу важних путева без којих нема ни опстанка ових енклава. Није чудно што су страдали и домови здравља на које су се енклаве наслањале. И пре ових догађаја две трећине српског становништва са Косова већ је живело у Србији. На косовској мапи то је значило да је површина на којој су некада живели двоструко смањена, сада је та мапа додатно поједностављена. У слому 1999. етнички је очишћен широк простор у Метохији (Исток, Клина и Пећ). У Пећком региону 1999. живело је 32.016 Срба, а према евиденцији из 2000. расељено их је 30.645. Сада се број преосталих може мерити највише троцифреним бројем. Још раније програм повратка био је тестиран у једном насељу близу Пећи, али су све куће у том насељу биле спаљене.

До пре неколико дана рачунало се да би са досадашњим обимом повратка, на повратак две трећине прогнаних неалбанаца могло да се причека читавих педесет година. Пуна истина о тим догађајима још није позната. Тадасњи потпредседник Координационог центра за Косово Бранислав Крстић тврди, на пример, да је од свештеника и монаха у околини Призрена са веома високих места у међународној администрацији било тражено да напусте историјске споменике с обећањем да ће они бити чувани. То значи, констатује Крстић, да је намера била да се историјски споменици предају археологији, и – констатује Крстић престану да буду живи споменици. Камера Нинослава Ранђеловића показала је да око порушених и запаљених вредних историјских споменика ипак има неке живости. У зидове који још стоје и који су до прошле недеље одолевали вековима, деца сада ударају фудбалском лоптом. И данас, 5 година касније, злоцинци нити су пронадјени нити казњени. Срби не могу да се врате на своја огњиста са којих су протерани а

СРМОТНА МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА

је ово етницко цисцење наградила тзв. независнсносцу. Наравно, албанци и даље свакодневно прете новим 17. мартом, пале куце, пуцају из заседе, отимају децу, пребијају, русе гробља, скрнаве цркве...а ми цутимо. Од насих НВО сам вец дигао руке, од њих ниста и не оцекујем (евентуално ново релативизовање албанских злоцина и аболицију албанских злоцинаца) али наса дрзва не би смела да затвара оци пред насиљем и етницким цисцењем на сопственој територији! Немамо право да цутимо и да затварамо оци пред оцигледном неправдом и отимацином јер уколико то уцинимо онда и ми постајемо сауцесници.

Преузето са блога б92.


  • УНИШТЕНИ ИЛИ ОШТЕЋЕНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ У ТОКУ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА 2004. ГОДИНЕ

  • ПРИЗРЕН 
  • Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања. 

  • Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.
  • Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.
  • Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.
  • Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).
  • Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. - Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). - Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак. 

    ОРАХОВАЦ

  • Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом. 

    ЂАКОВИЦА

  • Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. - Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).
  • Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.
  • Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива. 


    СРБИЦА

  • Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.). 

    ПЕЋ

  • Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.
  • Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом. 

    УРОШЕВАЦ

  • Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.
  • Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).
  • Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).
  • Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима). 


    КОСОВСКА КАМЕНИЦА

  • Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано. 


    ШТИМЉЕ

  • Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године. 


    ПРИШТИНА

  • Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц). 

    КОСОВО ПОЉЕ

  • Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.
  • Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана. 


    ВУЧИТРН

  • Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама. 

    ОБИЛИЋ

  • Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.
  • Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти. 

    ПОДУЈЕВО

  • Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

  •  

    16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама код Подујева, у коме је на лицу места живот изгубило 10 Срба, док је четрдесетак путника у аутобусу задобило лакше или теже повреде. Недуго после напада, још двоје Срба је подлегло повредама задобијеним у експлозији. Један од главних осумњичених за напад, косовски Албанац Фљорим Ејупи, после хапшења од стране УНМИК полиције успео је да побегне из војног затвора у америчкој бази Бондстил, да би 2004. године био поново ухапшен у Тирани. 

    Жртве терористичког напада у Ливадицама били су Срби који су кренули на Задушнице у правцу Грачанице. Преживели су након снажне експлозије која је практично разнела аутобус, описали ужасне сцене разбацаних делова људских тела, крви и јаука рањених. Терористи су експлозив поставили у канализациону цев испод пута, недалеко од Подујева, у делу Косова који је искључиво настањен албанским становништвом. 

    Напад на аутобус Ниш Експреса у Ливадицама један је од најтрагичнијих примера етничког терора који се од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага спроводи над Србима на Косову и Метохији. Према свим оценама одговорних лица, реч је о нападу чији је циљ био да се још више застраши преостало српско становништво на Косову и Метохији. Нажалост, после овог напада уследили су и бројни други напади чији починиоци по правилу нису никада доведени пред лице правде. 

    Имена Срба убијених у нападу на аутобус су:

    1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943) из Ниша, возач аутобуса, 

    2. Милинко Краговић (5. јануар 1943) из Ниша, кондуктер аутобуса, 

    3. Лазар Миликић (19. јун 1936) из Липљана, 

    4. Драган Вукотић (2. новембар 1954) из Косова Поља, избеглица у Нишу, 

    5. Небојша-Његош Цокић (27. јун 1974) из Садовине код Витине, привремено расељен у Куршумлији. У нападу су погинули и Небојшина жена и син, 

    6. Снежана Цокић (16. фебруар 1975), Небојшина супруга 

    7. Данило Цокић (рођен 1999.г.), двогодишње дете, син Небојше и Снежане Цокић, 

    8. Мирјана Драговић (12. јануар 1981) из Лапљег Села, 

    9. Сунчица Пејчић (14. јануар 1972) из Приштине, привремено расељена у Нишу, 

    10.Тихомир Стојковић (18. јануар 1969) из Косовске Каменице (његово тело је са великом тешкоћом идентификовано јер је било потпуно разнесено експлозијом), 

    11. Живана Токић (5. мај 1948) из Скуланова код Приштине, привремено расељена у Лесковцу (Живана је умрла 10 дана након напада због тешких повреда које је задобила), и 

    12.Н. Токић, супруг Живане Токић, такође је умро у пролеће 2001. године од последица рана задобијених у нападу.

    cernica1

    01.09.2003. године

    Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

    Новица Симјоновић пребачен у Београд. Рашко призренска епархија позвала Србе да остану у селу

    Србин Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених прексиноћ од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће у мешовитом селу Церница код Гњилана - рекао је портпарол Унмика Андреа Ањели и најавио званично саопштење поводом овог напада.

    Остали повређени у овом нападу, Милош Петровић, Љубиша Симић и Новица Симјоновић пребачени у врањску болницу и да су ван животне опасности. Симјоновић је из Врања пребачен у Београд, потврдила је његова родбина. Бошко Динић задржан је на кућном лечењу.

    Нова експлозија

    У Церници је прошле ноћи експлодирала још једна ручна бомба. Војници Кфора који су дошли на увиђај, у једној напуштеној српској кући пронашли су већу количину експлозива повезану са детонатором.

    Рашко-призренска епархија најоштрије је осудила терористички напада у Церници уз подсећање да су албански терористи 28. маја 2000. године на истом месту у овом селу бацили ручну бомбу и да је том приликом погинуло троје Срба међу којима ичетворогодишњи Милош Петровић. Епархија је упутила позив Србима из Цернице, једином мешовитом селу у том делу Косовског Поморавља, да издрже и остану на својим огњиштима иако је циљ албанских терориста да чишћењем гњиланске регије створе чисту албанску територију која би обухватала Косово и Метохију, југ Србије и Македонију.

    Владика Артемије је у име епархије упутио позив мисијама УН на Косову, Унмику и Кфору да коначно зауставе терор над Србима и етничко чишћење Косова и Метохије. Он је нагласио да нико од починилаца злочина над Србима до сада није ухапшен, а да Унмик и Кфор бројне злочине и убиства третирају као инциденте уместо да их назову тероризмом.

    Церницу су јуче посетили председник и члан Одбора Скупштине Србије за Космет Момчило Трајковић и Сретен Митровић. Напад је осудио и шеф Унмика Хари Холкери.

     

    Газиместан 2012. године

     

    patrijarh

    Мудрости патријарха Павла

    Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

    Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

    Злочини над Србима на Косову и Метохији

    Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

     

    23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

    Више

    Крематоријум за Србе - Клечка

     

    Село Клечка , 27. август 1998.

    Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

    Више

    Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

    Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
    Више

    Страдање фамилије Костић из Ретимља

    Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
    Више

    Отац Харитон Лукић

    Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
    Више

    Злочини гњиланске групе

    Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
    Више

    Злочин у Гораждевцу

    13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

    Више

    17. март 2004. - ПОГРОМ

    СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

    • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
    Више

    Напад на аутобусе код Подујева

    16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

    Више

    Убиства у Церници

    01.09.2003. године

    Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

    Новица

    Више

    Списак убијених Срба

    • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

    Овај списак

    Више

    Списак киднапованих Срба

    Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

    Више

    Распеће Ђорђа Мартиновића

     

    “Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
    Истина скривана пeтнaecт година.

    Више

    ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

    На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
    Више

    Обећања политичара

    Део Вулинових (не)испуњених

    јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

    Више...

    Остају српске институције на

    Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
    Више...

    Нећу се смирити док Косово и

    БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
    Николић је, говорећи
    Више...

    Како је нестао акциони план?

    Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

    Више...

    Никада нећемо признати

    Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

    Више...

    Никада нећемо признати Косово

    07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

    Више...

    gorazdevac zlocin

    sporazum o reg preds

    1244

    djordje martinovic

     

     

    Будите у конткту са нама

    www.kosmet.net YOUTUBE канал

    Style Setting

    Fonts

    Layouts

    Direction

    Template Widths

    px  %

    px  %