Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву, јер је на месту данашњег Призрена била римска Тheranda. Грци су га звали а наш га је а народ називао данашњим именом Призрен, сем тога и Презрен, Прездрин, Приздрен; Турци су га звали Торсерин и Персерин, Арнаути Призренди. Марко Миљанов га редовно зове Приздрен. У народним се песмама зове бијелим Призреном, убавим и питомим местом, српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду". У споменицама и путописима име Призрен пише се и врло различито:призренски, Prizrien, Prizrenum, Presarin, Prisareno, Preseren, Prisreni, Preisereno, Priseren, Pereserin, Prisreno, Prisirien, Prisrine, Prisdeno, Pristren, Prisarin, Presren, Prisrena, Presari, Preserin итд. Види се дакле и по овим именима да су се данашњи народни називи Приздрен, Прездрин и Презрен, поред општег имена Призрен, чули и раније. У средњем веку Призрен је био једно од најзнатнијих трговинских места у српским земљама. Налазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља, Стару Србију, везивао са јадранским приморјем, куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла. Српска војска у ослобођеном Призрену Радомир Путник Петар Бојовић Степа Степановић Живојин
Дубровачки консул, по жељи призренских Дубровчана, становао је ста-лно у Призрену, и само је, кад је то потребно било на позив дубровачких трг-оваца, ишао на краљев двор у Сврчин код Приштине и на вашаре и тргове, а годишње два пута је обилазио све дубровачке колоније у Србији. Дубровачка се колонија у Призрену повећа, кад се у првој половини 15. века растури дубровачка колонија у Брскову. Економски и трговински значај Призрена у 14. веку види се по томе, што је град Призрен тада ковао и свој новац, као и сами владаоци и јачи феудали.
Турци су заузели Призрен ујуну 1455. године. Под 9. јуном 1455. године наш летописац је забележио: „Прими цар Призренац и Призрен стари 21 јуна". Да ли је овај Призренац онај кастел што га 1331. и 1332. године толико много тражаше Дубровчани за своје трговце? Изгледа да се дубровачка колонија у Призрену по турском освојењу Призрена смањила и растурила.
И за турске владе у 16. веку Призрен се помиње као да није био мала варош. Само Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. године имау Призрену 117 дућана и 6 воденица. У другој половини 16. века Призрен страда од Арбанаса и Синан-паше Ротуловића. Дечански је калуђер забележио под годином 1574: „Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадар од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синан-пашића Ротуловића, у Ђакову од Елсу-пашића. Две хиљаде христијане около ови вароши исекоше". У 17. веку Призрен се помиње као велика и знатна варош. Марин Бици (1610) описује Призрен као отворену варош „без зидова" (градских); има 8600 кућа, доста великих; готово све куће имају своја дворишта, као и сеоске ку-ће у Италији, и Призрен, по величини, не уступа ниједној вароши у Старој Србији осем Скопљу (које је од Призрена већа варош); варош је пуна чесама и живе, текуће воде, која окреће воденичке витлове и чини варош угледном и прекрасном. Софијски архиепископ Петар у својој историјској расправи о при-зренском епископату (1655) рачуна да у Призрену има 12 000 кућа, од којих су 30 католичких а остало православни Срби и Турци; у вароши се налази преко 300 воденица; Призрен се налази на врло лепом положају, а у пределу изобилном у житу, вину и риби. И Ст. Гаспари (1671. године) рачуна Призрен у ред главних вароши у Србији. Лепе нам податке о Призрену 17. века пружа Петар Богданић Бакшић, о коме г. Чеда Мијатовић мисли да је потомак Душанова Богдана. Призрен тргује највише вином и кордованом; у њему се израђују разне пушке и димискије. Око Призрена пуно је родних винограда, који дају изврсно вино. Масареки (1651 г.) помиње да призренски трговци извозе вуну чак у Германију преко Београда. Види се, дакле, да је сточарство било развијено на Шар-планини. Али је Призрен и у 17. веку страдао од планинаца Арбанаса, нарочито од Миридита, како то Бакшић истиче. Иако је католика било мало, 30-40 кућа, у 17. веку столује католички владика, који је потчињен софијском католичком архиепископу. Понекад је Призрен страдао од нових турских намета. По једном запису, 1651. године у Призрен дође Мехмет-паша и узе од народа 10 000 акчи на име новог намета дотле ненаплаћиваног „кафтан-акче": „А он узе 10.000 ва та оскудна и нуждна времена, ох!", вели тај јадник који је цео запис дао.
У 18. веку Призрен се помиње као „место Призрен". У њему је при цркви св. Ћорђа православна митрополија и православни се митрополит зове призренски и рашки. Занати су му организовани у еснафе (1788. г. помиње се еснаф мутавџијски у Призрену). При крају 18. века и наш је Призрен настрадао од Арбанаса, када су пострадале и пропале многе вароши и села у српским земљама од крџалија и Арбанаса. Поп Сава из Призрена забележио је: „На 1795 года пленен бист Призрен од Махмут-паше" (Бушатлије). Призрен је тада морао љуто пострадати од тог Бушатлије и његових Арбанаса, кад је ускоро после тога барон Феликс де Божур нашао у Призрену број становника мањи од броја кућа (домова) у 17. веку: Божур рачуна у њему 7-8 000 становника, а Пуквиљ (1805) Призрен, некад богат и велик, зове доста насељеном варошицом (Prisrendi, petite ville assez peuplee).
Где се дело оно многобројно призренско станивништво 17. века? Веро-ватно се разбегло испред арбанаских армија, а свакако је нешто и изгинуло. Иако је Призрен при крају 18. века љуто настрадао, ипак се он у 19. веку брзо подигао. Један француски извештај из почетка 19. века помиње Призрен као варош прилично насељену на важном трговачком друму који је водио из Скадра преко Призрена и Тетова у Скопље; становници су му нешто муслимани а нешто хришћани, а језик им је српски; Призреном управља бег зависан од охридског паше.
Вук Караџић помиње 1827. године Призрен као стари град с великом вароши. Ами Буе (1840) узима да је Призрен једна од најлепших и најбогатијих вароши у европској Турској. Има преко 26 000 становника. Разни занати, ве-ли Буе, и његова транзитна трговина између Турске и приморске Арбаније учинили су да се повећа богатство и број његова становништва; има покривену чаршију, 12 великих џамија, више сахатних кула, једну православну и једну католичку цркву; столица је православног владике; није тако прљав као остале вароши у Турској.
После овог лепог напретка Призрен се непрестано повећавао и богатио. Гилфердинг 1857. године рачуна у њему 4 000 домова. Тада је и Призрен био у трговинским везама са Београдом, Сарајевом и Скадром; становништву је гла-вно занимање била трговина, која је претежно била у рукама православних; жива је била призренска чаршија и захватала је неколико покривених улица. Хан (1863) рачуна у Призрену на 46 000 становника и 1 200 дућана у чаршији. Призрен је тада сматран за главну оружницу на Балканском полуострву, јер се у њему много оружјаизрађивало. Поред многих пушкара било је много и табака и терзија. Призренски се сахтијан извозио у Маџарску, други се призренски производи извозили на све стране, нарочито у Мисир и Србију. Трговина је сва била у рукама хришћана. Али је тада већ друм скадарски постао несигуран и рђав, да се Призрен почео окретати Солуну, одакле је добивао енглеску робу. Мекензијева и Ирбијева не смањују Призрену број становништва, али тврде, разуме се погрешно, да је „сасвим без икакве политичке и трговинске важности". Важну статистику Призрена пружа поуздани Милер у својој Арбанији (1844). Он рачуна да у Призрену има 6 000 кућа, од којих су 4/5 Срба и сматра Призрен као једну од најкраснијих, најбогатијих и најраднијих вароши у Турској. Од 1912.године, после 457 година, Призрен је поново у саставу Србије