Манастир Црна Река је монашка испосница усред планина јужног дела Централне Србије, смештена у клисури Црне реке. Окружена је високим стенама и бујним столетним шумама. Потиче из тринаестог века када је саграђена омања црква посвећена светом Архангелу Михаилу у једној великој пећини изнад корита Црне реке. Ускоро су монаси испосници сазидали своје келије око цркве, озидали пећину и подигли мали дрвени покретни мост преко сувог корита реке. Река понире непосредно изнад манастира и поново израња из земље након неколико стотина метара свог подводног тока. У петнаестом веку у манастиру је живео чувени подвижник Свети Јоаникије Девички са својим монасима. Светитељ је касније био прешао у подручје Дренице где му се и данас чувају мошти у манастир Девич.

 

Црна река је била дуго времена напуштена. Тек 1979. године, тадашњи епископ рашко-призренски Артемије настанио се у пустом манастиру и око себе убрзо окупио младо братство. После свог избора за епископа владика Артемије је уз помоћ црноречких монаха постепено обновио и остале мушке манастире Рашко-призренске епархије. Манастирско братство је у време игумана Николаја бројало до 28 чланова. Од јуна 2010. године игуман манастира је архимандрит Јован (Јеленков). Почетком 2012. године братија броји тринаесторицу монаха.

 

 

Манастир Црна река налази се на тромеђи између Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, у атару села Рибариће. Удаљен је од Рибарића око добар сат хода или 15-ак минута аутомобилом. Подигнут у пећини клисуре Црне реке на обронцима Мокре Горе.

Богомоља приљубљена уз сурову литицу леве обале речног корита, изнад којег се дижу огромни гребени огранака Мокре Горе, мост изнад вододерине преко којег се у светињу улази, суровост природног амбијента, чист, незагађен ваздух, кристално бистра планинска вода „испод букових жила“, и апсолутна тишина, нарушавана једино цвркутом по неке птице или јутарњом песмом славуја, - све то осваја око и срце посетиоца.

 

Поузданих писаних извора о ктитору и времену градње манастира – нема. Но сачувано предање, као и поједини чланци и студије наших историчара уметности, сведоче да манастир потиче из XIII или евентуално XIV века. Ко је ктитор манастира не зна се, али би се могло рећи: ктитор је велики немањићки дух, који је обитавао у трошном телу неког нама непознатог богоискатеља и задужбинара.[тражи се извор од 08. 2012.] Зна се пак сигурно да је пећина у којој је богомоља манастира смештена освећена подвизима и молитвама великог српског чудотворца – светог Јоаникија Девичког, који се најпре подвизавао овде у Црној Реци, па кад је пронађен и откривен, он, смирени монах, да би избегао славу и поштовање, побегне и сакрије се од људи у непроходне шуме Дренице, где је продужио свој богоугодни подвижнички живот, и где је скончао у Господу, на месту где се сада налази Девич.

 

Манастир кроз векове никада није рушен, те је сачувао своју првобитну физиономију. У њему се чува и најдрагоценији српски фреско живопис XVI века. Међутим, највећа вредност која се чува у манастиру, јесу свете и целебне мошти преподобног Петра Коришког, српског подвижника из XIII века, који је живео и подвизавао се недалеко од Призрена, у селу Кориша, где недалеко од Марковог манастира и до данас постоји његова испосница. Његово свето и чудотворно тело пренето је у овај манастир негде у XVI веку, вероватно због скровитијег положаја.

У другој половини XVII века, кад су настала тешка и несигурна времена турске одмазде, из манастира Сопоћана пренете су у манастир Црну Реку и мошти светог Краља Стефана Првовенчаног, одакле су после девет година враћене у Студеницу.

 

У манастиру је почетком XVIII века постојала писарница у којој су писане и преписиване богослужбене књиге, а поред тога, вероватно, и школа за монахе. Улога манастира у животу народа овога краја кроз векове била је огромна. Од давнина па све до данас манастир је духовна оаза у којој се од моштију светог Петра чудотворца Коришког тражи олакшање и утеха у невољама и болестима. Болесници су чести посетиоци ове изузетне светиње.

 

У манастиру Црна Река је у турско време (почетком XX века) отворена прва основна школа за српску децуна територији читавог Ибарског Колашина. Школа је била смештена у за то посебно подигнутом манастирском конаку, који је после више од 80 година од настанка и даље служио потребама манастира (чији се део детаљно реновира). У околним селима (као у околини Тутина, Брњаку, Оклацима и др.) у првој деценији XXI века још се могао срести по неки старац који је овде учио и завршио школу, тада интернатског типа.

И поред све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна Река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек од скора, изградњом моста на језеру код Рибарића и поправком прилазног пута, манастир Црна Река, као редак драгуљ српске средњовековне културе, излази из релативне анонимности у којој је обитавао пуних 700 година.