Андријану (7), Аницу (4), Милана (3) и Михајла (2) Ђокића мајка је напустила када је Михајло имао само два месеца. Да зло буде веће, на њих су сви заборавили, осим оца Србе, који чини све да деца не гладују.
Без вршњака, без воде, без кревета и чистог покривача, без одеће и обуће, без играчака, у трошној, полусрушеној кући, која више личи на запуштени помоћни објекат, у највећој беди у селу Гризиме, удаљеном пет километара од центра Косовске Каменице, живи четворо сирочића - Андријана, Аница, Милан и Михајло Ђокић.
На сав јад и немаштину, ове сирочиће је оставила мајка, која се пре непуне две године преудала и отишла у суседно село. Од тада се о њима стара њихов отац Срба Ђокић (34) са своја два брата. Срба каже - отишла је, а да се није ни осврнула за собом.
- Преудала се она, није да ми није криво, али ми тешко пада то што се удала ту, у суседном селу, и што од дана када је отишла ниједном није бар покушала да дође да види децу - прича Срба.
Аница, Милан и Михајло, који је имао само два и по месеца када је отишла, мајке се не сећају, а Андријана с времена на време пита оца када ће и хоће ли се мајка вратити јер јој, како прича Срба, недостаје посебно кад се купа и кад се спрема за школу. Остала његова деца реч „мајка“ изговарају увече пред спавање, када падну или када се из неког другог разлога расплачу.
- Знају по пола сата да плачу и дозивају мајку. Не могу да их успавам јер ипак, мајка је мајка, ако ништа друго, онда онај урођени инстинкт се код детета буди - скоро кроз сузе, држећи на крилу своје сирочиће, говори Срба. Његова деца не трпе за голо парче хлеба, али уз хлеб Милан и Михајло не пију млеко, па им сестрица Андријана, домаћица из нужде, свакодневно кува чај и сипа им у флашице пред спавање.
Она им је заменила мајку. Без ње и њених песмица неће да се успавају. Она их често сама купа, облачи, чува… Да зло буде веће, попут њихове мајке, на Ђокиће су сви заборавили, изузев социјалних радника, који с времена на време сврате како би правдали социјалну помоћ коју Срба прима као самохрани родитељ.
Њихова трошна кућа, грађена шездесетих година прошлог века, ослоњена је на шуму, која их дели од албанског насеља. Из те шуме се, како вели Срба, свакодневно чују жагор, песма и вика албанских дечака и девојчица.
Њихов свет је блатњаво двориште по којем гацају у чизмицама, али највише воле да се играју у започетој новој кући.
- Свако од њих каже - ово је моја соба, овде ћу ја да спавам - преноси њихове речи Срба, док и сам машта о топлом дому са купатилом. Нову кућу Ђокићи су започели пре две године. Добили су од Министарства за заједнице и повратак донацију од неких 1.000 блокова и цреп, али им је да би је завршили неопходна додатна помоћ добрих људи. Јер, можда би та кућа делимично могла да врати осмехе на лица ове несрећне деце...
Ускоро рачун за помоћ
Након објављивања њихове приче, јавило се више десетина људи добре воље најављујући помоћ. Укључили су се пријатељи и породица Оливера Ивановића, Одбор Републике Српске за помоћ Србима на Косову и Метохији, Коло српских сестара, Савез Срба, бројна удружења грађана и појединци. Сви они се питају да ли је неко од одговорних знао да у селу Гризиме живи четворо сирочића без пажње коју, како рече један човек, више имају пси луталице. Ускоро ће бити отворен и жиро рачун на њихово име, па ће и сви остали који то буду хтели моћи да се укључе и бар мало олакшају детињство овој деци...
Извор. ало.рс