Новоформирана општина на Косову, Ново Брдо, постала је прави рај за лопове, који кидишу на српску имовину. Ноћас је у Стражи, из штале Милована Дичића изведена стеона крава која је била један од извора прихода ове изузетно сиромашне породице, која годинама живи у нехуманим условима. О проблему који мучи Дичиће из Страже писали смо и раније и апеловали на људе добре воље да помогну. Међутим, помоћи ниоткуда.
Последња невоља која је задесила Дичиће, натерала је председника општине Светислава Ивановића да обиђе ову породицу и увери се у какавој беди живи Милован са болесном женом, две малолетне ћерке, болесном мајком и братом. Председник Ивановић је обећао помоћ, а Дичићи се и даље надају да ће им неко изаћи у сусрет, јер још увек нису изгубили веру у људе.
Ноћас је ова породица била на мети лопова који већ годинама харају у планинским селима Новога Брда. Новобрдским Србима разбојници најчешће краду стоку и пољопривредне машине. 
Само у овој години украдено је више десетина грла крупне стоке, а на мети лопова било је и домаћинство председника Општине Ново Брдо, Светислава Ивановића, коме су из штале украдена говеда.
Косовска полиција годинама не може да уђе у траг разбојницима, а како ће моћи када немају основне услове за рад.
Према незваничним подацима полицијска станица у Новом Брду, општини која се протеже на површини од око  две стотине квадратних километара, у свом поседу има само једно (не)исправно возило. Имајући у обзир да су поједина села новобрдске опшитине од полицијске станице удаљена и више од петнаест километара, такво стање је идеално за разбојнике који несметано могу да обављају своју делатност.

Након сваке крађе, косовска полиција обавља увиђај, али се све завршава само на томе, од крадљиваца никаквога трага.

Где нестаје стока коју лопови нечујно износе из српских штала, никада није откривено, а такође је непознато да ли за то постоји воља косовских власти.
Смене и хапшења командира полицијске станице у Новом Брду нису допринеле бољитку, напротив стање се погоршало.
У брдско-планинским селима Новога Брда живе углавном сиромашне породице које живе од пољопривреде и сточарства, али су многи домаћини принуђени да распродају стоку јер штету од крађе  не могу да надокнаде.
Проблем крађе стоке присутан је више од једне деценије, а ниједна крађа није расветљена.

Више о животу породице Дичић прочитајте на следећем линку: 

Апел за помоћ: Дичићи из Страже на КиМ живе на ивици беде!    

Мештани Станишора, мешовитог српско-албанског села надомак Гњилана, које припада општини Ново Брдо, већ неколико година муку муче са прашином, коју производе камиони, превозећи песак из оближњих седам каменолома. Село Станишор се налази дуж магистралног пута Гњилане - Ново Брдо.

Песком из гњиланских каменолама који су настали последњих десет година одобрењем надлежних косовских министарстава, снабедева се читаво Косово.

Седам каменолома чији су власници Албанци, налазе се у близини села Станишор, Стража и Коретиште у којима углавном живе Срби, а сви они послују на површини од два квадратна километра.
Кроз Станишор дневно прође и више од 500 тешких камиона.

Кровови су бели од прашине, а пољопривредни усеви који се налазе у близини пута потпуно су угрожени.

Поред седам каменолома који се налазе тек неколико километара даље од Станишора, животну средину више угрожавају  камиони који подижу прашину.
Последњих пет дана, у знак протеста, мештани Срби и Албанци уједињени око заједничког циља, на два сата блокирају пут који води до каменолома.  
Свакога дана за два сата блокаде формира се колона од око стотинак камиона, а има и оних који за то време користе алтернативни пут кроз српско село Коретиште, које такође припада општини Ново Брдо.
У настојању да скрену пажњу надлежних косовских институција и дођу до решења проблема, Срби и Албанци неће одустати од блокаде пута, које ће се наставити и наредних дана.

Испред косовског Министарства за инфраструктуру са представницима окупљених Срба разговарао је Реџеп Кадриу који је уједно и заменик Министра инфраструктуре и власник једног од каменолома.

Директор канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић, позвао је данас све Србе са Косова и Метохије да не приступају војсци Косова, а такође је подсетио и на последице које могу да уследе за све оне који то учине, те да је приступање илегалним војним формацијама кажњиво по кривичном законику Републике Србије.

Са друге стране директор канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић је сметнуо са ума, да је Влада Србије већ једанпут преварила косовске Србе, који су након проглашења независности Косова, на позив Владе Републике Србије рекли не косовској независности. Оваква превара ипак није кажњива по кривичном законику Републике Србије.

Влада Србије је на својој седници у фебруару 2008. године донела обавезујући акт-закључак, којим се позивају сви запослени у до тада УНМИК инстиуцијама које су прогласиле независност, да исте напусте и да ће у складу са тим закључком, у коме је јасно прецизирано, бити збринути од стране српских институција под управом Владе Србије. Закључак Владе Републике Србије је регуларно објављен у Службеном гласнику.

Од тада до данас Влада Србије и њене институције упорно игноришу сваки апел Срба, који су тада остали без посла, да им држава да одговор, зашто су преварени. На бројна писма и мејлове Срба који су послушали позив Владе Србије, нико не одговара, иако су бројна писма послата многим државним институцијама попут председника државе, Министарства за Косово и Метохију и осталим надлежним министарствима од владавине Бориса Тадића па све до данас.
Зато су данас ови Срби принуђени да са Косова и Метохије беже главом без обзира, јер се после "не косовској независности" плаше за своју будућност.
Да ли је позив Марка Ђурића и обећања попут "видећемо нешто, ако је у питању егзистенција" још једна у низу превара српске власти над Србима са Косова и Метохије, питају се они  који су се већ опекли на ватри на којој се годинама пеку косовско-метохијски Срби.
Без посла је тада остало на десетине Срба, који и данас живе на Косову и Метохији, а који од српских институција власти никада нису добили ниједан званични одговор, о класичној превари.
На тужбе које су поднете против српских институцијама српски судови доносе негативне пресуде и на тај начин легализују превару.

Срби који и данас раде у косовским институцијама то не чине због икаквог предубеђења, већ због животне потребе за новцем, као средству које је неопходно за опстанак и живот у веома тешким условима.
После свега поставља се питање, која је разлика између припадника КПС-а и припадника КЗК, ако служе истој власти, оној која је 2008. године прогласила независност?

Влада Косова и надлежни у Министарству унутрашњих послова Косова у покушају да превасходно убеде Србе на северу Косова и Метохије, али и свима који још увек нису пререгистровали своје аутомобиле на косовске регистарске таблице, обезбедили су још једну могућност.

Срби који живе јужније од Ибра, пререгистрациоју возила обавили су одмах након што је споразум постигнут у Бриселу.

Заменик министра унутрашњих послова у Влади Косова Милан Радојевић изјавио је, да сви грађани, који су власници возила са таблицама "КМ", "ПР", "ГЛ", УР и ПЗ могу  поново да региструју своја возила на косовске " КС "или" РКС " таблице.

"Један од услова за пререгистрацију је да је возило регистровано најкасније до 14. септембра 2014. године, односно до датума када је потписан Споразума о слободи кретања у Бриселу. Други услов је да возачи имају косовска документа приликом обављања техничког прегледа и регистрације", рекао је Радојевић, у интервјуу за Радио Контакт Плус.

Он објашњава да возила која су регистрована након овог датума не могу бити пререгистрована на Косову.

Споразумом из 2011. који је потписан у Бриселу, пререгистрацију могу да обаве сви власници возила који живе на Косову и Метохији, а који поседују документа, која су издата на Косову, од стране косовских институција. Овим споразумом је предвиђено коришћење косовских регистарских ознака "КС" (статусно неутралне) или "РКС" (са ознакама Република Косово) и на тај начин се укида коришћење регистарских ознака Министарства унутрашњих послова Србије, које се издају у измештеним полицијским управама за косовске Србе, тј. регистарске ознаке градова на Косову и Метохији, које косовке власти сматрају нелегалним.

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву, јер је на месту данашњег Призрена била римска Тheranda. Грци су га звали а наш га је а народ називао данашњим именом Призрен, сем тога и Презрен, Прездрин, Приздрен; Турци су га звали Торсерин и Персерин, Арнаути Призренди. Марко Миљанов га редовно зове Приздрен. У народним се песмама зове бијелим Призреном, убавим и питомим местом, српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду". У споменицама и путописима име Призрен пише се и врло различито:призренски, Prizrien, Prizrenum, Presarin, Prisareno, Preseren, Prisreni, Preisereno, Priseren, Pereserin, Prisreno, Prisirien, Prisrine, Prisdeno, Pristren, Prisarin, Presren, Prisrena, Presari, Preserin итд. Види се дакле и по овим именима да су се данашњи народни називи Приздрен, Прездрин и Презрен, поред општег имена Призрен, чули и раније. У средњем веку Призрен је био једно од најзнатнијих трговинских места у српским земљама. Налазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља, Стару Србију, везивао са јадранским приморјем, куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла.

Није био много удаљен ни од солунског и босанског друма. Важност се Призрена подигла особито, кад се у њему решавала судбина Балканског полуострва: највећи свој политички и трговински значај постигао је Призрен за владе цара Стевана Душана, који га је учинио својом престоницом и који је у њему подигао манастир св. Михаила. Трговински значај Призрена у том времену види се нарочито по томе, што су Дубровчани у њему имали своју велику колонију, силне дужнике, у грађанству свој ђенерални конзулат; што су закупљивали и призренску царину, па су чак радили, најпре код краља дечанског, а затим код цара Душана, да им се за заштиту дубровачких трговаца у Призрену уступи чак акропољ призренски, castrum, castellum Presren, Prisarinum, како су то Дубровчани писали 1332. године. На томе су Дубровчани много радили, нарочито док је Душанова престоница била на Косову у Сврчину, и ја бих претпоставио да су Дубровчани хтели да имају тај кастел у својим рукама да би се заклонили од Арбанаса у евентуалним нападима њиховим на Призрен из тада још неосвојене и неумирене Албаније, а у споменицама има врло много вести и спомена да су дубровачки каравани и трговци много страдали од арбанашких разбојника. Разбојништво и напад на мирне путнике и трговце је стално занимање Арбанаса почев од 13. века па до наших дана. Још у 16. веку, по Канеју (1573), кроз Качаник се није могло проћи од разбојника арбанашких.

Дубровачки консул, по жељи призренских Дубровчана, становао је ста-лно у Призрену, и само је, кад је то потребно било на позив дубровачких трг-оваца, ишао на краљев двор у Сврчин код Приштине и на вашаре и тргове, а годишње два пута је обилазио све дубровачке колоније у Србији. Дубровачка се колонија у Призрену повећа, кад се у првој половини 15. века растури дубровачка колонија у Брскову. Економски и трговински значај Призрена у 14. веку види се по томе, што је град Призрен тада ковао и свој новац, као и сами владаоци и јачи феудали.

Турци су заузели Призрен ујуну 1455. године. Под 9. јуном 1455. године наш летописац је забележио: „Прими цар Призренац и Призрен стари 21 јуна". Да ли је овај Призренац онај кастел што га 1331. и 1332. године толико много тражаше Дубровчани за своје трговце? Изгледа да се дубровачка колонија у Призрену по турском освојењу Призрена смањила и растурила.

И за турске владе у 16. веку Призрен се помиње као да није био мала варош. Само Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. године имау Призрену 117 дућана и 6 воденица. У другој половини 16. века Призрен страда од Арбанаса и Синан-паше Ротуловића. Дечански је калуђер забележио под годином 1574: „Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадар од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синан-пашића Ротуловића, у Ђакову од Елсу-пашића. Две хиљаде христијане около ови вароши исекоше". У 17. веку Призрен се помиње као велика и знатна варош. Марин Бици (1610) описује Призрен као отворену варош „без зидова" (градских); има 8600 кућа, доста великих; готово све куће имају своја дворишта, као и сеоске ку-ће у Италији, и Призрен, по величини, не уступа ниједној вароши у Старој Србији осем Скопљу (које је од Призрена већа варош); варош је пуна чесама и живе, текуће воде, која окреће воденичке витлове и чини варош угледном и прекрасном. Софијски архиепископ Петар у својој историјској расправи о при-зренском епископату (1655) рачуна да у Призрену има 12 000 кућа, од којих су 30 католичких а остало православни Срби и Турци; у вароши се налази преко 300 воденица; Призрен се налази на врло лепом положају, а у пределу изобилном у житу, вину и риби. И Ст. Гаспари (1671. године) рачуна Призрен у ред главних вароши у Србији. Лепе нам податке о Призрену 17. века пружа Петар Богданић Бакшић, о коме г. Чеда Мијатовић мисли да је потомак Душанова Богдана. Призрен тргује највише вином и кордованом; у њему се израђују разне пушке и димискије. Око Призрена пуно је родних винограда, који дају изврсно вино. Масареки (1651 г.) помиње да призренски трговци извозе вуну чак у Германију преко Београда. Види се, дакле, да је сточарство било развијено на Шар-планини. Али је Призрен и у 17. веку страдао од планинаца Арбанаса, нарочито од Миридита, како то Бакшић истиче. Иако је католика било мало, 30-40 кућа, у 17. веку столује католички владика, који је потчињен софијском католичком архиепископу. Понекад је Призрен страдао од нових турских намета. По једном запису, 1651. године у Призрен дође Мехмет-паша и узе од народа 10 000 акчи на име новог намета дотле ненаплаћиваног „кафтан-акче": „А он узе 10.000 ва та оскудна и нуждна времена, ох!", вели тај јадник који је цео запис дао.

У 18. веку Призрен се помиње као „место Призрен". У њему је при цркви св. Ћорђа православна митрополија и православни се митрополит зове призренски и рашки. Занати су му организовани у еснафе (1788. г. помиње се еснаф мутавџијски у Призрену). При крају 18. века и наш је Призрен настрадао од Арбанаса, када су пострадале и пропале многе вароши и села у српским земљама од крџалија и Арбанаса. Поп Сава из Призрена забележио је: „На 1795 года пленен бист Призрен од Махмут-паше" (Бушатлије). Призрен је тада морао љуто пострадати од тог Бушатлије и његових Арбанаса, кад је ускоро после тога барон Феликс де Божур нашао у Призрену број становника мањи од броја кућа (домова) у 17. веку: Божур рачуна у њему 7-8 000 становника, а Пуквиљ (1805) Призрен, некад богат и велик, зове доста насељеном варошицом (Prisrendi, petite ville assez peuplee).

Где се дело оно многобројно призренско станивништво 17. века? Веро-ватно се разбегло испред арбанаских армија, а свакако је нешто и изгинуло. Иако је Призрен при крају 18. века љуто настрадао, ипак се он у 19. веку брзо подигао. Један француски извештај из почетка 19. века помиње Призрен као варош прилично насељену на важном трговачком друму који је водио из Скадра преко Призрена и Тетова у Скопље; становници су му нешто муслимани а нешто хришћани, а језик им је српски; Призреном управља бег зависан од охридског паше.

Вук Караџић помиње 1827. године Призрен као стари град с великом вароши. Ами Буе (1840) узима да је Призрен једна од најлепших и најбогатијих вароши у европској Турској. Има преко 26 000 становника. Разни занати, ве-ли Буе, и његова транзитна трговина између Турске и приморске Арбаније учинили су да се повећа богатство и број његова становништва; има покривену чаршију, 12 великих џамија, више сахатних кула, једну православну и једну католичку цркву; столица је православног владике; није тако прљав као остале вароши у Турској.

После овог лепог напретка Призрен се непрестано повећавао и богатио. Гилфердинг 1857. године рачуна у њему 4 000 домова. Тада је и Призрен био у трговинским везама са Београдом, Сарајевом и Скадром; становништву је гла-вно занимање била трговина, која је претежно била у рукама православних; жива је била призренска чаршија и захватала је неколико покривених улица. Хан (1863) рачуна у Призрену на 46 000 становника и 1 200 дућана у чаршији. Призрен је тада сматран за главну оружницу на Балканском полуострву, јер се у њему много оружјаизрађивало. Поред многих пушкара било је много и табака и терзија. Призренски се сахтијан извозио у Маџарску, други се призренски производи извозили на све стране, нарочито у Мисир и Србију. Трговина је сва била у рукама хришћана. Али је тада већ друм скадарски постао несигуран и рђав, да се Призрен почео окретати Солуну, одакле је добивао енглеску робу. Мекензијева и Ирбијева не смањују Призрену број становништва, али тврде, разуме се погрешно, да је „сасвим без икакве политичке и трговинске важности". Важну статистику Призрена пружа поуздани Милер у својој Арбанији (1844). Он рачуна да у Призрену има 6 000 кућа, од којих су 4/5 Срба и сматра Призрен као једну од најкраснијих, најбогатијих и најраднијих вароши у Турској. Од 1912.године, после 457 година, Призрен је поново у саставу Србије

Српска војска у ослобођеном Призрену

Радомир Путник                      Петар Бојовић                     Степа Степановић            Живојин Мишић

Из Косовске регулаторне агенције за телекомуникације у Приштини поручују, да до краја јула ове године престаје употреба позивног броја +381, +377 и +386, који су били у употреби након 1999. године за функционисање фиксне и мобилне телефоније..
Исто тако, до краја јула месеца ове године, у потпуној употреби ће бити уведен нови позивни код, који је додељен Косову и Метохији од стране Међународне телекомуникационе уније, а  уз одобрење Србије: Е.164 +383, а до краја 2018. године биће спроведена комплетна имплементација споразума о телекомуникацијама, што подразумева и имплементацију новог кода мобилних мрежа МСС:221.
Из више од стотину земаља широм света, већ је могуће успоставити телефонску везу са Косовом са новим позивним бројем +383.

Новоформирана компанија МТС Д.О.О. на Косову и Метохији пословаће по законима Косовске регулаторне агенције за телекомуникацију. МТС Д.О.О. рачуне и допуне од недавно наплаћује у еврима, без икакве најаве, а Србима није детаљно представљен начин функционисања ове мреже. За сада су незваничне информације да ће се телефонски разговори у роамингу са МТС Србија наплаћивати по посебним тарифама и да неће бити драстичних промена.

Подсетиомо се неких детаља о Споразуму о телекомуникацијама:

У тачки 2 овога споразума јасно се истиче "обезбеђивање узајамно неометаног пружања услуга заснованих на принципима Међународне телекомуникационе уније и избегавања  сметњи у емитовању сигнала. Свака страна се обавезује да не покрива границу-административну границу друге стране међународним сигналом".

Нова компанија МТС-а биће регистрована на Косову и радиће у косовским законодавним оквирима, као нови, четврти оператер.
Фиксна телефонија у српским срединама ће такође бити додељена NEWco, која ће највероватније бити власник постојеће инфраструктуре, тј.новој компанији која ће бити регистрована у складу са косовско-регулаторним законским оквирима.

У споразуму се наводи "Уз сагласност администрације Републике Србије, директор ТСБ-а је (још 2015. године) доделио следеће међународне кодове Косову: E164 Code:383, E.212 Code:221, Q708 сигнализирајући број мрежне области (Sanc): 7-214".

О поштанским услугама у овом делу споразума није преговарано, али су обе стране усагласиле став, да ће се о томе преговарати касније.

О овом споразуму у име Србије са Косовом су преговарили чланови радне групе за телекомуникације: Милан Јанковић из Рател-а, Милан Алексијевић из Телекома Србије и Владимир Димитријевић из Поште Србије.