Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
субота, 02 септембар 2017 22:10

musutisteCrkva

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи „муштина“, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете „око за око, зуб за зуб“. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује „муштина“ као узвишена особина праштања.
Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи „маж“, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:
“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:
“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.
На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.
Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.
Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.
Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.
Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.
У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.
Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.
Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.
Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.
Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.
Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.
У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.
У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.
За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.
У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.
Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.
Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.
Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.
У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.
Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.
Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.
Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.
По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.
Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.
Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.
Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.
После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.
Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Текст преузет са портала ХОДОЧАСНИК.

У Мушутишту је  до 1999. године у 500 српских породица живело скоро 2000 Срба. Презимена фамилија које су живеле у овом селу су Борисављевићи, Станисављевићи, Михајловићи, Лазићи, итд.

1999. године сви су протерани, а имовина им је потпуно уништена. Пореушена је и црква из 14. века.

Повратак Срба у овом селу ометају локални Албанци, који организују протесте и прете Србима.
И поред претњи, Срби сваке године организовано долазе у своје село и на темељима порушене цркве служи се Света литургија.

субота, 02 септембар 2017 21:19

miomirsavic

Након доласка Кфора и међународнме мисије Унмик-а у селу Церница код Гњилана, 1. септебмбра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено. 
Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.
На месту где је убијен, данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"
Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти  ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.

 

 

Део трагичних сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).

 

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.
А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.

Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

 

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул:Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе
20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.
Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

 

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора. Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.


Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.
29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.
28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

 

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

 

Ово је само део о страдању Срба у овом косовско-метохијском селу.

субота, 12 август 2017 21:34

2013. године телевизија ''Happy'' снимила је  једну епизоду из серијала "Моја Србија" са децом из Ораховца и Велике Хоче у Метохији.

Пошто се данас у српском политичком врху прича о "унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији", ми предлажемо државном врху и првом међу њима, да тај дијалог, ма какав он био, започне са овом децом!

Ми смо издвојили најзанимљивије детаље, па послушајте и погледајте...

 

 

субота, 05 август 2017 14:13

beba

Вест да је у породилишту у Пасјану ноћас рођено четворо деце, од тога три девојцчице и један мушкарац, најлепша је вест која се Србима догодила у последњих осамнаест година, али вест да је у овом породилишту у првих седам месеци ове године рођено 52 детета нимало не охрабрује преостали српски живаљ у поморављу, поготово не просветаре, чија ће радна места ускоро бити угашена и тако ће бити примирани да оду са Косова и Метохије. 
Млади се све чешће одлучују да напусте Косово и Метохију због неадекватних услова за живот. 

Пасјане село са око 600 домаћинства,  у коме се налзи породилиште, напустило је више стотина становника.
Косовско-поморавски округ обухвата општине Гњилане, Косовску Каменицу, Витину и општину Ново Брдо у којима, претпоставља се данас живи више од 20000 Срба, а некада је само у Гњилану, граду који је остао без Срба, живело петнаест хиљада, док је број деце у сеоским школама на овом делу Косова и Метохије био вишеструко већи него данас.
Данас у бројним српским селима у поморављу у први разред неће кренути ниједан ђак.

Влади Србије, локаним властима и Министратсву Здравља Републике Србије требало је више од петнаест година да схвате потребу Срба из поморавља за породилиштем. До тада, Српкиње су децу рађале у породилиштима широм Србије, најчешће у Врању, Грачаници или у Косовској Митровици. Данас већина те деце не живи на Косову и Метохији.
Иако је локалним политичарима, као и онима из врха власти отварање породилишта један од највећих успеха, по свему судећи за Србе који живе на Косоову и Метохији са породилиштем се много закаснило.

Један од разлога због којег Срби одлазе са Косова и Метохије је и неадекватна свеукупна здравствена заштита коју пружају српске здравствене установе на Косову и Метохији.
Иако је зграда изграђена косовским средствима и самим тим је у власништву Министрства Здравља Косова, болницу је отворио Александар Вучић, који је наравно забранио упошљавање медицинског кадра којим би се омогућио несметани рад ове здравствене установе. У породилишту данас хонорарно раде лекари који долазе из болница у централној Србији.

Недавни локални избори нису мимоишли ову здравствену установу, као један од најмоћнијих инструмената за прикупљање гласова.

среда, 19 јул 2017 23:17

vodazapice
У пројектима водовода и канализације у селима новобрдске општине утрошено је много новца, али готово ниједан пројекат није у функцији, јер у овој општини не постоји предузеће које би се бавило одржавањем водоводне мреже и наплатом рачуна за утрошену воду. У неким селима ове општине водоводна мрежа је  изграђена скоро пре десет година.
Пројекти изградње водоводне и канализационе мреже финансирани су новцем страних међународних организација, а радове су изводиле албанске фирме са Косова и Метохије.
Данас, иако постоји водоводна мрежа, воде нема годинама у српским селима Коретиште и Горње Кусце, као и у албанском селу Пасјак, а од пре неки дан воде нема ни у селима око Бостана и поред тога што је тамо  водоводна мрежа изграђена пре само две године.

Основни проблем је одржавање водоводне мреже, плаћање утрошрне елктричне енергије и наплата рачуна, за шта тренутно нико није задужен, а нема назнаке да ће ускоро бити решен овај проблем.

Водоводна мрежа у овим селима је пуштена одмах након инсталирања, али су због неконтролисане потрошње воде и преоптерећености убрзо пегореле пумпе које из бушутина водом снабдевају базене из којих вода природним путем отиче кроз водоводну мрежу.

Не ретко, дешава се да мештани села кроз којих протиче мрежа до суседних села заврћу вентиле, како би имали довољно воде само за њих.
Део пројекта око изградње водовода у селима новобрдске општине, која се налазе на ободу Гњилана, финансирала је Влада Швајцарске уз посредовање њихове амбасаде у Приштини. Међутим, ни десет година након изградње мреже, воде нема, због горе наведених разлога.

Најгоре је то што не постоји воља за решење овог горућег проблема у новоформираној општини Ново Брдо.

До тада најугроженији мештани у селима око Бостана, пијаћом водом снабдеваће се како знају и умеју.

петак, 07 јул 2017 13:26

gnjilane1

За средњевековне српске владавине Гњилане се као село и то под именом Гнивлане и Гњилане помиње у једној повељи кнегиње Милице и синова јој Стевана и Вука. Народ по предању зна да је Гњилане пре 150г било за 300 метара западно од садашње вароши на месту Петиговцу. Ту је „побијен камен“ од 1,5м висине, у облику менхира, а до њега вири из земље плочаст камен, ижљебљен као жртвеник. Народ мисли да је ту била црква неког старог насеља које је било на Гарвану, сз од вароши, где се и сада налазе цигле и темељи од кућа.

У гњиланском крају се 1342г бавио краљ Душан и тада у њему издао повељу цркви св. Николе Мрачског. Неки мисле да ће ова Морава бити исто што и Гњилане. Као сигурно се зна само то да су се у то време Моравом називали Горња Морава и Изморник, садашње области око Гњилана. И турски географ Хаџи Калфа у првој половини 17в помиње Мораву као кадилук у вучитрнском санџаку, а на положају између кадилука Јањево, Ново Брдо и Качаник. На том положају је данашња област Горње Мораве, у којој се на си крају налази Гњилане. Али код Хаџи Калфе није јасно да ли је име овог кадилука дато (или забележено) по имену области или по неком месту, у коме је било седиште кадилучке власти. У путопису Курипешића из 1530г помиру се суседна села Ливоч, Ропотово и Понеш док о Гњилану нема помена. Исто тако се у једном запису из 17 века као пети конак на путу из Новог Пазара у Цариград помиње Пасиањ, данашње село Пасјане, за 6км јужно од Гњилана. Гњилане је свакако морало бити тада мање и незнатније место од поменутих суседних села, ако већ није било уништено или расељено.

О садашњем Гњилану је Тодор Станковић, по народном предању забележио да је постало око 1750г и да га је основао Бахти бег Џинић. Међутим по Хану Гњилане је постало при крају друге деценије прошлога (19-мз) века, јер он још 1858г каже да је Гњилане постало отприлике пре 40г. У ствари Гњилане је старије него што Хан каже, јер се оно на прелазу из 18 у 19 век помиње као велико село – варошица. Али оно није ни толико старо како је Станковић забележио. По предању Турака на Новом Брду, као и по општем народном предању у Гњилану и гњиланском крају, а нарочито по предању самих Џинића у Гњилану, оно је постало пошто је на Новом Брду престала судско-административна власт, односно пошто су Џинићи приграбили сву власт новобрдског краја у своје руке. Џинићи су се доселили на Косово из северне Арбаније у 18 веку. Њихов род је био толико јак да је збацио с власти турске спахије у Приштини и сву власт над Косовом узео у своје руке. Тада немоћна турска влада морала их је признати и одобрити им заповедништво на Косову. Из тежње да своју власт прошире, они доцније пређу на Ново Брдо, кадију смакну, диздара убију, па се прогласе господарима целе новобрдске казе, у коју је тада улазила у гњиланска Морава. Турци на Новом Брду и сада показују гроб неког Абдул Фетах ефендије бин Али ефендије који је умро 1178 (1764) и за кога кажу да је био последњи новобрдски кадина. Свакако да је то гроб последњег новобрдског кадије који је сахрањен на Новом Брду, иначе знамо још о једном доцнијем кадији Ибрахиму Хасану који је и 1186 (1772) године обављао своју кадијску дужност на Новом Брду (Тапију коју притежава арбанашко село Буковик у срезу гњиланском, као докуменат о купљеном земљишту, потписао је овај кадија. Тапија је у рукама кмета, као старешине села). Гњилане је дакле могло постати тек после овог кадије, око 1780г, тако да је после 20-25г, на крају 18 века, могло бити велико село – варошица.

При доласку Џинића у новобрдски крај, седиште управне и судске власти било је у предграђу Новог Брда, у данашњем селу Бостану, па га и Џинићи испрва задрже као седиште своје власти. Ново Брдо је тада изгубило сваки трговачки значај. Рударство његова краја је већ потпуно престало. Оно је заједно са својим предграђем било у сталном опадању. А тежња Џинића је била да од административног центра овог краја подигну веће насеље привредног значаја, варош. Ново Брдо у планинском крају, уз то угрожено блиским арбанашким насељима то није могло бити. Шта више Џиниће су на Новом Брду почели узнемиравати Арбанаси суседних села. Поле трогодишњег бављења у новобрдском предграђу Џинићи се преселе у Прилепницу, али и ту, пред самом планинском облашћу Криве Реке, не буду на миру од Арбанаса. Тада им је избор пао на Гњилане, у моравској равници у којој је Арбанаса било врло мало. Не зна се да ли су уопште узимане у обзир тада згодне саобраћајне везе овога места. По напуштању Прилепнице, у којој су остали неколико месеци, Џинићи прелазе у Гњилане и у садашњој Беглерској или Џинића Махали подигну конак и кулу за одбрану.

У ствари Џинићи нису основали нити обновили Гњилане, већ су га само преместили. Оно је тада било западно од садашњег Гњилана, на Петиговцу и имало 5-6 кућа. Те су куће Џинићи тада преселили у близину своји конака и тако у данашњем Чивл`ку или Чивл`чкој Махали створили свој чифлук. Одмах за тим настаје живо старање Џинића да од овог свог новог административног центра створе што веће и напредније место.

Близина Новог Брда, познатог старог рударског и трговачког града, сметала је да се раније Гњилане или које друго место из његове близине у моравској равници развије у веће и важније место, јер су све саобраћајне линије скретале ка Новом Брду. Тек опадањем Новог Брда и стицањем ових социјалних прилика Гњилане је, поставши административни центар, због повољних саобраћајних веза могло добити и привредни значај и постати привредно средиште и Мораве и новобрдског краја. Гњилане је у ствари заменило Ново Брдо, и то у административном погледу потпуно, а у привредном донекле. Оно се за неколико деценија рачунало као седиште административне власти не гњиланске, већ новобрдске казе. Па и у народу кад се хоће да истакне да је Гњилане нова варош, скорашњег постанка, каже се да се оно у „ћутуку“ (у корену, у Стамболу) све доскоро водило под именом Новог Брда. Потврду овог народног знања потврђује нам податак из једног турског годишњака од 1855г у коме се види да се Ново Брдо изједначује с Гњиланем: Novo Brda autrement dit Guilan. За време Џинића Гњилане је било подређено Приштини у којој је било главно седиште њихове власти. Власт Џинића је престала 1865г када је Турска, покоривши све оваке самозване господаре, завела управу са својим чиновништвом.

За власти Џинића су устаници Хусеина Градашћевића из Босне под вођством Крупе капетана заузели Гњилане у фебруару 1832г. Њих је ускоро протерао одатле Јашар паша (Џинић) из Приштине. Догађај је био незнатан, те није остао у народној успомени. За време српско-турског рата 1877-78г у Гњилане је 23 јануара 1878г ушла српска војска, али је после 23 дана враћено Турској.

Последњих деценија турске владавине Гњилане је било касаба (варош) и седиште власти гњиланске казе у саставу приштинског санџака, косовског вилајета. По ослобођењу, указом од 23 јануара 1914г, Гњилане је такође уврштено у ред вароши. Гњилане је сада среско место за срез гњилански.

Пошто су се Џинићи населили у данашњој Беглерској Махали и преселили 5-6 српских кућа из старог Гњилана на Петиговцу у данашњи Чивл`к или Чивл`чку Махалу, довели су још неколико српских кућа из околних села, па и њих као своје чифчије населили у овом свом чифлуку. Ове су две махале (Беглерска и Чивл`чка) најстарије махале садашњег Гњилана. Између њих је било празног простора више од стотину метара. Да би што пре увећали Гњилане Џинићи објаве да ће свако, ко се жели населити у Гњилану добити земљу по врло јефтиној цени. Тад се у Гњилане почну досељавати Срби из горњеморавских, изморничких и криворечких села и Турци са Новог Брда. У почетку 19в, 1807г, Гњилане је већ имало око 200-300 кућа. Барон Божур га назива великим селом – варошицом, која има само неколико група кућа. Турци су се насељавали у данашњој Џами-Махали, а више турске групе кућа, у данашњој Циганској Махали насељавали су муслимански Цигани. Осим оних у Чивл`ку, Срби су се насељавали у доњем делу Варош-Махале (око садашње цркве) и у доњем делу Бачевине. Између свих ових делова или група кућа било је празних простора. Групе кућа које су се формирале по вишим и оцеднијим местима, јер су најнижи делови били мочварни. Нарочито је из овог разлога био велики празан простор између група кућа на левој страни Добруше и група кућа на њеној десној страни…

Око 1830г Гњилане је задесио пожар од кога је готово цело настрадало. Потреба за подизањем нових кућа привукла је велики број муслиманских Цигана из Масурице. Они су се населили у дотле избегаваном нижем делу Добрушине Долине, те су се тако спојила дотле два одвојена дела Гњилана. Панађури заведени после пожара привукли су такође многе трговце и занатлије из суседних вароши да се у њему настане. Чаршија се почела протезати око чаршијске џамије, а на западу је допирала до Добруше. Али је по свему, а нарочито по чаршији, Гњилане у ово доба изгледало на паланку, варошицу тек у развоју. Изгледа да су му тада трговци из суседних вароши сковали потсмешицу на арбанашком језику (Гњилане – пустош: седам механа, три дућана и једна кафана; да му није шедарвана, Гњилане би било (пример) за укор). Али се око 1850г чаршија још висе развила, те су трговци тражили од Џинића да се оне циганске куће поред Добруше уклоне из суседства чаршије. Џинићи тада преселе ове Цигане Масуричане на западни крај вароши, поред Бачевине, у данашњу Масуричку махалу.

Арбанашка насиља над српским живљем у Горњој Морави и Кривој Реци натерала су многе српске сеоске куће да нађу склоништа у Гњилану, у коме је била једина власт ових области. Насељавања арбанашких мухаџира из Србије у свима српским селима гњиланске околине 1877-78г, а са тим у вези и повећање насиља над српским сеоским живљем овог краја, допринело је да се још много српских сеоских кућа пресели у Гњилане. И сами мухаџири из Србије су тада увећали варош. Мухаџири Турци и Арбанаси су се доселили у данашњој Мухаџирској и Дере (Речној) Махали, а мухаџири муслимански Цигани су се делом населили у продужетку Циганске Махале а делом преко пута циганске Масуричке Махале у данашњој махали званој Каменик. Тако је Гњилане до 1880г већ добило свој данашњи облик.

… Поред коларства које су завели досељени сељаци из околине, ужарства које су завели досељеници из изморничких села, затим коваштва које су обављали Срби Ковачевићи из суседњег села Куретишта, а које су донели из своје старине – прилепског краја, у Гњилану у ово доба има досељених занатлија из Врања, Приштине, Призрена и Пећи. Из Пећи је донето кујунџиство, Први кујунџија у Гњилану је био неки Јован Пећанац, а први калајџија Анта Гога, Цинцарин из Призрена. Али на развитак заната и чершије у опште у Гњилану највише су имале утицаја суседне вароши Врање и Приштина. Из Врања су тада досељени Мицићи као обућари, Менковци као мутавџије, неки Димитрије Врањанац, а за њим садашњи род Какарица као ћурчије. Поткивачи и самарџиски занат су такође дошли из Врања; донели су их врањански Турци. Из Приштине су дошли бојаџиски и тенећеџиски занат. И сајџиство су доцније Нићикушини донели из Приштине.

Доласком мухаџира 1878г из Врања и Лесковца не само да је увећан број радњи у Гњилану, него су заведени и неки нови занати. Тада је Ахмед Муаџер из Лесковца отворио прву сарачку (седларску) радњу у Гњилану. Нешто после мухаџира неколико досељеника је из велешког Башиног Села отворило веће механџиске радње.

Као и раније тако и сада гњиланска чаршија је у главном у српским рукама. Турци и Арбанаси држе само неколико колонијалних и бакалских радњи. Исто тако су и занатлијске радње претежно у српским рукама. Искључиво у турским и арбанашким рукама су седларски, поткивачки и пушкарски занат. У њиховим рукама је већим делом касапски занат, а делимично су код њих заступљени сајџијски, берберски, а од скора и тенећеџиски занат. Коваштво је сада само у циганским рукама. Све остале занате обављају само Срби.

Од становништва старог средњевековног Гњилана спомиње се само неки Радивој кнеж чловек. Гњилане је, како је раније изнето, било мало и незнатно насеље у наше средњевековно доба. Оно се доцније све до почетка 19в и не помиње никако, те се ништа не зна о саставу и броју становништва. Данашње се гњиланско становништво по матерњем језику дели на Србе, Арбанасе, Турке, Цигане и Черкезе. Срби и незнатан део Цигана „Габеља“ су православне вере, остало становништво је муслиманско. Целокупно гњиланско становништво је досељеничко. Оних 5-6 српских кућа, које су Џинићи преселили из старог у садашње Гњилане, иселило се или изумрло, те се ништа незна о њиховој даљој старини.

Од Срба, који су у Чивлчкој Махали при оснивању садашњег Гњилана били чифчије у Џинића, живи и сада род Баскићи. Старином је из Изморника. За њима су међу данашњим српским становништвом најстарији досељеници: Хаџи Живини, Дичићи и Главинци из Приштине и Паламаревићи из Врања (даљом старином из Далмације). Тада су Катанићи досељени из изморничког села Куретишта (даљом старином од Прилепа). Ово су били најстарији знатнији родови за првих 50г од постанка садашњег Гњилана. Досељени су као трговци и занатлије.

Најјаче досељавање српског становништва у Гњилане је било од 1830 до 1880г, дакле за других 50г од његова оснивања. Ово јаче досељавање је у вези с јачим привредним развојем ове вароши, а уз то и с тим што је у њој српско сељачко становништво могло наћи склоништа од арбанашких насиља. Најзнатнији досељенички родови овог времена су досељени поглавито четрдесетих и педесетих година 19в. Из горњоморавских села су тада досељени: Крагићи из Пожерања, Поповићи или Џомићи из Подгорца и др; из изморничких села: Поп-Антићи из  Ранилуга (даљом старином из Црне Горе), Биволаревићи из Подграђа, и из Изморника у опште: Трумпићи, Коларци, Фурунци и Симоновићи; из новобрдске Криве Реке: Кећини или Арсићи из Туђевца, Цицкићи из Мозгова, Шубарци из Стрезовца (даљом старином из Жбевца код Ристовца) и Баримци из Клобукара (даљом старином из Сиринића). Из села непосредне близине су: Цветановићи из Шилова (даљом старином од Прилепа) и Рајчићи из Пасјана (даљом старином из Шумадије).

Из суседних вароши Врања и Приштине има такође досељеника у ово време. Из Врања су досељени: Мицићи (даљом старином од Црне Горе), Менковци, Какарица и Ивковићи, а из Приштине: Божовићи (даљом старином из Старог Колашина) и Нићикушини. Из удаљенијих крајева су: Гинићи или Чокчићи из Немањице (Овче Поље), Раданци из Ораховице (Радовиште), Димићи из Црне Горе, Нешићи из Босне. Из Призрена су Антићи или Горе, пореклом Цинцари.

После српско-турског рата 1877-78г српско сељачко становништво из околине, притиснуто још јачим арбанашким насиљем, а нарочито од стране досељених мухаџира, пресељавало се у Гњилане, у место сигурније заштите. То досељавање Срба из околних села трајало је све до Ослобођења. Презимена ових нових досељеника су обично по селима одакле су досељавани. То су: Могиљанци из Могиле, Ранилужани из Ранилуга, Параловци из Паралова, Жеграни из Жегре, Ливочани из Горњег Ливоча, Добрчанци из Добрчана и др.

Из удаљенијих места у ово време досељени су Сиринићани из Сиринића и Велешанци из велешког Башиног Села.

После Ослобођења, а нарочито после Светског рата почели су се досељавати Срби из околине Врања, Власотинаца и Прокупља. Сада их има око 50 кућа. Највећим делом су насељени у турском делу вароши, где су купили куће од исељених муслимана у Турску.

Турско и арбанашко становништво у Гњилану је у почетку било малобројно.. Ново Брдо тада и онако опало, губљењем своје административне и судске власти и стварањем новог административног центра у Гњилану изгубило је сваки значај. Заостало становништво у њему, које је већим делом било турско, иселило се у суседне вароши, а највише у Приштину. Неколико турских кућа, које су имале чифлуке у новобрдској околини, прешло је у Гњилане. И сада има у Гњилану два турска рода са презименом Новобрђани или Нобрдали по турски. С Новог Брда су досељени Диздарци, који су до доласка Џинића били „диздари“, градски заповедници на Новом Брду. Доцније, нарочито после 1830г, турско и арбанашко становништво је долазило из Врања, Лесковца, Приштине, Ђаковице и других места, па су се и Арбанаси из гњиланске околине насељавали у Гњилану. У приличном броју су заступљени Турци и Арбанаси који су као мухаџири досељени из Врања, Лесковца, Прокупља и њихових околина.

Већи је број ових муслиманских досељеника, нарочито са села, задржао арбанашки језик који свакако показује његово арбанашко порекло. Али међу муслиманима турског језика већи део је арбанашког порекла који је, живећи у Гњилану или у другим варошима из којих се доселио, примио турски језик. Међу њима се за праве Турке сматрају једино Мула Шерифови и Агуш-агини. Сви остали досељеници турског језика су арбанашког порекла. Они су пореклом из Малесије, од арбанашког фиса Краснићи. На Косова, а потом на Ново Брдо и у Гњилане су се доселили преко Љуме, у којој су живели неко време. Исто такви муслимани турског језика а арбанашког порекла су Исен пашини, досељеници из Ђаковице, Саит агини, старином из северне Арбаније, Горанци, досељени из Призренске Горе, који су можда и српског порекла, Ишљам планини, мухаџири из прокупачког села Плане, иначе старином из северне Арбаније и др. Арбанаси у Гњилану, досељени из околине ове вароши, такође су старином из северне Арбаније и то од различитих фисова. Највише их има од Краснића, Гаша, Бериша и Сопа.

Циганско муслиманско становништво се у почетку досељавало делом из околних села, а делом из прешевске Моравице и кумановске стране. После пожара 1830г, као што је и раније изношено, дошао је већи број муслиманских циганских кућа из Масурице. 1878г је такође досељено доста мухаџира муслиманских Цигана из Врања, Лесковца, Ниша и Прокупља. Десетак православних циганских кућа („Габељи“) досељено је око 1910г са Косова. Они су се у Гњилану потпуно настанили.

Черкези су заступљени само са једном кућом. То су Латифовићи који су се доселили око 1865г са Кавказа, из племена Абаза. Турци су их при досељавању заједно са још другим Черкезима населили у суседном селу Доњем Ливочу, али су они ускоро преселе у Гњилане и одаду трговини.

Гњилане је при овогодишњем попису становништва имало 1457 кућа са 7.215 становника. При завршетку овог рада подела статистике по народностима није била готова. По општинском попису од 1927г, који је по броју кућа и становника врло приближан овогодишњем државном попису, Гњилане, израчунато у процентима, има: 41% Срба, 27% Турака, односно становништва турског језика, 15% Арбанаса и 17% Цигана.

др Атанасије Урошевић

Данас у Гњилану живи двадесетак Срба у близини српске цркве св. Николе, која је недавно споља реновирана и којој је промењена боја фасаде,  по којој је била одувек препознатљива.

уторак, 27 јун 2017 22:42

gazimestan

Данас, као и пре шест векова на Косову и Метохији се решава питање будућности, која за Србе и српски народ у многоме зависи од прошлости.
Поносни на своју страдалну прошлост у којој смо успели да сачувамо веру, Срби од заборава чувају спомен на косовске јунаке и највећима међу њима.
Прошлост коју данас обележавамо није победа Косовских јунака коју смо извојевали оружјем пред надмоћним непријатељем, који је дошао са циљем да нас пороби и потурчи, већ је доказ  о верности Богу, са којим су се те давне 1389. године сјединили и уз чију помоћ су кренули у битку за веру и правду, бранећи своја кућна огњишта, народ и државу, потпуно свесни да ће часно изгубити своје животе и пролити крв. И данас као и ономад, Косово и Метохија је на листи жеља најјаче силе овога времена.
Косовски бој ни данас није завршен за Србе који живе на Косову и Метохији. Историчари и даље препричавају старе записе у којима се тврди да је у Косовском боју било и оних који су издали Бога и народ.
Нажалост, сасвим је вероватно да најновија српска историја неће бити исписана мудрошћу и јунаштвом  данашњих српких вођа, зато се надајмо да ће српски народ заувек славити Косовски бој и јунаштво косовских јунака, као победу над неправдом и сачувати успомену на страдале српске јунаке у Косовском боју 1389. године на Газиместану.

На крају, косовски јунаци су само они који су своје кости оставили на Светој земљи, бранећи најсветији део Србије, тада, па све до дана данашњег.

Данас се сетите косовских јунака који су пролили крв у Косовском боју, али се сетите  и војника који су страдали на Кошарама, и српске деце убијене у Гораждевцу, и Срба убијених у аутобусу Ниш експреса, Срба убијених у Церници,  и свих осталих који су убијени и киднаповани...

(реч уредника)

И ове као и претходних година, Срби на Косову и Метохији обележавају Видовдан свечаностима које организују у част косовских јунака.
Најсвечајније је и ове, као и претходних година у  порти манастира Грачаница, где ће се уочи Видовдана одржати песничко бденије, када ће најзаслужнијима бити додељене традиционалне награде, Златни крст кнеза Лазара, Кондир косовке девојке, Перо деспота Стефана Лазаревића и Грачаничка повеља.
По традицији у Грачаници се уочи Видовдана бира најлеша Косовка девојка. Ове година титулу "Косовка девојка" однела је двадесетогодишња Миљана Ракић из Прилужја.
У косовско-поморавском селу Велико Ропотово, такође се одржавају низ културно-спортских манифестација са богатим програмом.
У Коретишту надомак Гњилана  одржава се традиционални турнир у малом фудбалу.
Одлазак на Газиместан где ће бити служен парастос косовским јунацима биће организован из Грачанице, а косовска полиција је објавила да је спремна да све прође у најбољем реду.

У црквама и манастирима на Косову и Метохији биће служене Свете литургије.

 

 

четвртак, 22 јун 2017 15:43

svetinje

Патња српског народа на Косову и Метохији никада није престајала. Све од доласка Турака на Свету српску земљу, па надаље српски народ је био изложен страдањима, а са њима и Православна вера и бројне српске светиње.

У наставку Вам доносимо списак косовских светиња које оправдавају чињеницу да је Косово и Метохија Света српска земља. Списак није коначан, а на њему се налазе средњевековне светиње од којих је већина порушена за време турске владавине, а оно што нису успели Турци довршили су Албанци,  након 1999. године, када су насрнули и на објекте који су део светске културне баштине. Тамо где су биле цркве и манастири живели су Срби, а данас у местима која су набројана по азбучном реду, нема Срба, нити њихових манастира. Иако су светиње порушене и оскрнављење, земља на којој су се налазиле и даље је Света.

АЈКОБИЛА, ХАЈКОБИЛА (ПРИШТИНА) Ајкобила код Приштине је данас албанско село. Село је у средњем веку било српско и звало се Прождрикобила, по властелину Дабижаву Прождрикобили. Када су се у 18. веку Албанци доселили у овај крај, српски назив села су превели на свој начин. У данашњој џамијској махали налазе се остаци порушене српске цркве.  (данас не постоји)


 АЈНОВЦЕ (КОСОВСКА КАМЕНИЦА) Ајновце се налази близу Косовске Каменице. Први пут село се помиње почетком 14. века под нешто другачијим именом. У селу постоје остаци више сакралних објеката. У Доњим Ајновцима очуване су импозантне рушевине манастира под називом Тамница и цркве из 14. века, која је подигнута на темељима рановизантијске базилике. По облику основе и обради фасада, црква манастира Тамница подсећа на Грачаницу, па у науци постоји мишљење да је архитектура ајновачке цркве претходила Грачаници. У цркви су очувани фрагменти живописа. У старом српском гробљу на месту Раван код Ајноваца постоје остаци друге цркве, зарасли у шипражје. 


БАБИН МОСТ (ПРИШТИНА) У селу Бабин Мост код Приштине постојала је у 14. веку православна црква Богородичиног Покрова. По предању, цркву је подигла кнегиња Милица после Косовског боја 1389. године, као маузолеј погинулим косовским јунацима.На основу сачуваног турског пописа из средине 15. века, зна се да је тада у селу било 33 српске куће, а на челу списка се именом помиње православни поп.У 20. веку је на месту старе цркве подигнута нова, такође посвећена Богородичином Покрову.После Првог светског рата, на црквеном гробљу су до косовских јунака покопани српски ратници погинули на околним ратиштима. 


БАБЉАК (УРОШЕВАЦ) У селу Бабљак код Урошевца у немањићко време постојала је православна црква.Године 1455, када је рађен турски попис, село Бабљак је имало 7 српских кућа и православног попа.За време аустријских похода крајем 17. и почетком 18. века црква је са целим селом била разорена. Касније су је сељани обновили и посветили је Св. Тројици. (данас не постоји)


БАЊА (МАЛИШЕВО) Село Бања код Малишева добило је име по тамошњем јаком топлом и лековитом извору.Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана.Изнад села су постојале две цркве, које су сељани звали Киша и Друга Киша. (данас не постоји)


БАЊЕ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Недалеко од Косовске Митровице налази се српско село Бање, тако названо по неколико извора топле воде.Као српско село први пут се помиње у турском попису из 1455. године. Усред села је постојало старо црквиште на којем су сељаци, између два светска рата, подигли нову цркву. Приликом градње, употребљавали су и камену пластику са старе цркве.Уз цркву се налази старо и ново гробље, а најбоље су очувани камени надгробни споменици из 19. века. 


БАЊЕ, БАЊА РУДНИЦКА (СРБИЦА) Недалеко од Пећи налази се српско село Бање. У 13. веку краљ Стефан Урош И даровао је ово село манастиру Грачаници, о чему сведочи сачувана даровница.Сеоску цркву је подигао дворјанин српског деспота Ђурђа - властелин Родоп, и посветио је Св. Николи. Том приликом властелин је цркви даровао и звона. Она су сачувана и данас се налазе у Пећкој патријаршији и Народном музеју у Београду. Ктитор цркве Св. Николе сахрањен је у својој задужбини и ту се налази његова надгробна плоча.Између два рата црква је обновљена, али су је за време Другог светског рата албански фашисти опљачкали, а иконостас су срушили и затрпали га камењем. Године 1971. црква је поново обновљена.  (данас не постоји)


БАЊИЦА (ИСТОК) У селу Бањица, недалеко од Глоговца, на једном крају данашњег муслиманског гробља откривени су остаци рановизатијске цркве. По предању, ова црква је у средњем веку била обновљена и посвећена највећем српском светитељу - Светом Сави.Према турском попису из 1455. године у селу је било око 30 српских кућа, на челу са сеоским попом. (данас не постоји)



 БАЊСКА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је измедју 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша ИИ Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у бугарски град Софију где се и сада налази. И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и \"палатом царском\", Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства. Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција. Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима. Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је епископија и манастир је проглашен за ставропигион - Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило ИИ, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса. По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској концепцији која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеја од манастира Студенице Стефана Немање до манастира Светих Арханђела цара Душана. По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу. Тако храм има облик једнобродне базилике са слепом куполом. Источна апсида је полукружна и изразито монументална. У поткуполном простору су бочни певнички простори исте висине као главни брод и само мало иступају из главне масе зида. Улаз у цркву са западне стране био је, такође по рашком начину, наглашен двема монументалним кулама. Главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жућкатој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде. Разнобојни тесани квадери, распоређени као шаховска поља, стварали су утисак засићене полихромије. У традицији романичке стилизације украс фасада је комбинован са архитектонском пластиком, којом су били украшени довратници, допрозорници и тимпанон изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална седећа фигура Богородице са малим Христосом на крилу, израђена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне уметничке стилове - романику и готику. Ова Богородица се данас чува у цркви Соколици, недалеко од манастира Бањске, док се делови каменог украса манастирских фасада налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а нешто је уграђено у објекте села око Бањске. Главни понос Бањске било је чувено \"бањско злато\", опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на маузолеје преходних владара - манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената. Од осталог блага - икона, рукописа, сребрних, позлаћених и златних свећњака, кандила, кадионица, хороса, којима је, по казивању краљевог биографа Данила ИИ, штедри краљ обдарио своју задужбину, није сачувано ништа. Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: \"Ко га носи, помози му Бог\". Први прстен се данас налази у поседу породице познатог колекционара Љубомира Недељковића, а други се чува у Народном музеју у Београду. 


БАРАНЕ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи смештено је српско-албанско село Баране. У време турског пописа из 1485. године у Баранима је било преко 50 српских кућа, а постојао је и истоимени манастир који је већ тада био опустео. У селу постоји место где је некада било српско гробље. (данас не постоји)


БАТУСЕ (ПРИШТИНА) Близу ушћа реке Грачанице у Ситницу, недалеко од Приштине, налази се српско село Батусе.Први очувани помен о њему датира из 1316. године. Те године српски краљ Стефан Милутин даровао је Батусе манастиру Грачаници. У турском попису из 1455. године наводи се да село има преко 80 српских кућа и православног свештеника. У селу је постојала стара црква, обновљена 1936. године.Године 1986. српски и црногорски житељи Батуса упутили су петицију и походили скупштину Србије и Југославије због насиља које су над њима вршили тамошњи Албанци, њихови суседи. (данас не постоји)


 БАТУСА (ЂАКОВИЦА) Недалеко од Ђаковице налази се село Батуша.Године 1330. српски краљ Стефан Дечански је село и сеоску цркву Св. Николе даровао манастиру Дечанима, чији је био ктитор.У турском попису из 1485. године наводи се да у селу има 47 српских кућа и један православни свештеник. Године 1868. тадашњи руски конзул у Призрену затекао је у Батуши свега 8 српских староседелачких породица .Данас у Батусу нема ниједног Србина. На место православне цркве Албанци су подигли џамију, узевши материјал за грађу са некадашње цркве.  (данас не постоји)


БЕЛА ЦРКВА (ОРАХОВАЦ) Близу Ораховца налази се некадашње српско село Бела Црква. Под данашњим именом село се први пут помиње 1327. године, у повељи Стефана Дечанског манастиру Хиландару.У селу су остаци неколико хришћанских цркава.Најстарија је рановизантијска црква посвећена Св. Врачима, уз коју је откопана некропола из 12. века.Друга је црква Св. Илије, која се помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године.У засеку Поповићи, који је у 19. веку прешао у муслиманску веру, налазила се црква Св. Јелене. На брежуљку више села постојала је и црква посвећена Св. Арханђелу, у народу познатија као Свети Ранђо.До године 1975. у Белој Цркви код Ораховца било је 30 српских кућа.


 БЕЛАЈЕ (ДЕЧАНЕ) Недалеко од Дечана налази се село Белаје. У средњем веку Белаје је било српско село, али се православно становништво одржало само до средине 19. века.Изнад села, у стенама Белајске планине, разбацане су монашке испоснице које полазе од манастира Дечана и простиру се у појасу дугом десетак километара. Њихов тачан број се ни сада не зна. Најранији помен неке од ових испосница је крајем 13. века. Најпознатије су: Испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег српског патријарха) и Белајска испосница.У средњем веку у Белајској испосници је био смештен преписивачко-књижевни центар. Међу предметима од злата и сребра који су се чували у ризници ове испоснице налазила се једна тамјаница врхунске златарске израде, као и један изузетно израђен бокалчић. Сачуван је и леп живопис из 14. века. (данас не постоји)



 БЕЛИЦА (ИСТОК) У писаним изворима село Белица се први пут помиње 1485. године, када је рађен турски попис. Тада је имало 25 српских домаћинстава.У селу се налази црква Лазарица, крај које се на Видовдан (28. јуна) одржава сабор. Старији патрон цркве је био Свети Ђорђе.Црква је вероватно подигнута у 14. веку. Потом је била разорена, па је обнављана у 16, 17. и 18. веку. Стручна обнова извршена је 1966-68. године.Око цркве су остаци старог српског гробља. У албанском делу села су очувани остаци једног црквишта за које се не зна коме је било посвећено и када је црква срушена. (данас не постоји)


БЕЛО БРДО (ЛЕПОСАВИЋ) Бело Брдо се налази испод највишег врха на Копаонику.Први писани помен о овом селу је из 1438. године када је у њему радио рудник олова и сребра, а при руднику постојала већа дубровачка насеобина. Негде у другој деценији 16. века, по доласку Турака, рудник је затворен а насеобина је нестала. У наше доба рудник је поново отворен.У селу су остаци средњовековних окана, шљакишта и неиспитано црквиште. 



 БЕЛО ПОЉЕ (ИСТОК) Бело Поље је велико село код места Истока. Подељено је на српско и турско насеље.Село се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Уроша И, издатој 1254/64. године.У српском Белом Пољу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак. По предању, ту се налазио манастир са црквом Св. Спаса.(данас не постоји)


БЕЛО ПОЉЕ (ПЕЋ) На два километара од Пећи налази се српско село Бело Поље.У турском попису из 1485. године у селу је забележено укупно 129 хришћанских обвезника, међу којима су поименце поменута два православна попа и једна калуђерица удовица.У селу и његовој непосредној околини постоје остаци трију цркава. Прва је црква Ваведења Богородице, која је подигнута 1868. године на темељима старије цркве, а уз материјалну помоћ тадашње руске царице Марије Александровне.Остаци друге цркве, која је вероватно била посвећена Богојављењу, налазе се изнад села, на брду званом Крст.Изнад села су и остаци пећине Цареве столице, за коју предање каже да је била испосница неке царице. (данас не постоји)


БЕЛУЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На левој страни Ибра, код Лепосавића, смештено је село Белуће. У најранијем сачуваном, турском попису из 1455. године у Белућу је било 35 хришћанских кућа.У селу се налазе остаци цркве и старо гробље. 



 БЕРИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Први пут село Беривојце се помиње у турском попису из 1455. године. Тада је имало 22 српскадомаћинства. Вероватно је имало и цркву, јер се помиње православни поп.На три километара западно од села налази се црква Глобарица, Ђелија Глобаричка или црква Светог Јована која се први пут помиње у запису патријарха Пајсија, почетком 17. века. Изнад улаза у наос цркве сачувани су делови ктиторског натписа из којег се види да је било више ктитора.Црква је стручно конзервирана и обновљена 1966/67. године, али је остала усамљена и без опслужења. 


БИЛИНЦЕ (ГЊИЛАНЕ) На десетак километара од Гњилана налази се српско-албанско село Билинце. У селу је порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаја, изнад насеља, рушевине неког великог манастира.  (данас не постоји)


БИЛУСА (ПРИЗРЕН) Недалеко од Призрена смештено је албанско село Билуша, које је некада било српско.У писаним изворима село се први пут помиње 1308/9. године, у повељи краља Стефана Милутина којом се манастир Св. Димитрија у Билуши прилаже хиландарском пиргу Хрусији. Локалитет овог манастира, о коме говори Милутинова даровница, до данас није утврђен.У близини села, на месту које се зове Калуђерски крш, још се налазе остаци некадашње испоснице. Седамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену записао је да је у селу Билуши затекао српски живаљ, али да неће проћи ни десет година када ће српски језик ту постати туђим. (данас не постоји)



 БИНАЧ (ВИТИНА) Село Бинач код Витине се први пут помиње 1019. године, у повељи византијског цара Василија ИИ. Претпоставља се да је у то време седиште епископије био манастир Св. Арханђела Михаила, познат као Бинач. Последњег духовника овог манастира су 1867. године заклали Албанци у његовој манастирској ћелији, а манастирску земљу су присвојили.Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Очуван је млађи слој живописа из 16. века, а од вредних предмета једна кадионица из 14. века. У манастиру су некада боравиле 2 или 3 монахиње.У селу и околини се налазе остаци цркава Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе. Овај манастир је порушен после 1999 године. (данас постоје само темељи)


БИСТРАЖИН (ЂАКОВИЦА) Десетак километара источно од Ђаковице смештено је село Бистражин.Село се први пут помиње у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.На брегу изнад села, на старим темељима, измедју Првог и Другог светског рата подигнута је лепа и скромна сеоска црква. Она је разорена и спаљена априла 1941. године, када су Албанци спалили сва црногорска села у Метохији. Око цркве је српско гробље које је последњих деценија често скрнављено од стране албанских националиста. У селу више нема Срба. (данас не постоји)


БИСТРИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Бистрица удаљено је двадесетак километара од Лепосавића. Бистрица се први пут помиње 1315. године, у Светостефанској хрисовуљи краља Стефана Милутина. У селу се налазе остаци цркве и старо гробље. 


БОБ (КАЧАНИК) Село Боб је удаљено непун километар од насеља Качник. Старо село је уништено у Аустријско-турском рату 1689/90. године. На месту које се зове Црква налазе се остаци црквене грађевине која је имала две фазе градње: старију - рановизнатијску, и новију - из српског позног средњег века (14 -15. век). Уз цркву је и старо гробље. Село је сада албанско. (данас не постоји)



 БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА (ПРИЗРЕН) Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије још од времена византијске владавине на овим просторима. Саграђена је у 10. веку, као једноставна тробродна базилика у стилу византијске архитектуре, и посвећена је Успењу Богородице. Црква је вероватно страдала крајем 12. века, у сукобима српског великог жупана Стефана Немање и византијског цара Манојла Комнена. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. После проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава И је на место грчког епископа поставио српског. Црква је тада адаптирана, док је темељна обнова извршена 1306/07. године у време краља Стефана Милутина, који је приложио цркви многа имања и друге приходе. После проглашења Српске патријаршије 1346. године црква Богородице Љевишке је подигнута на ранг митрополије. Од Турака је први пут пострадала 1455. године, када су јој одузета сва имања. После Друге сеобе Срба под архиепископом Арсенијем ИВ Шакабентом црква је потпуно запустела. Турци су јој дозидали минаре и преградили је изнутра, претворивши је тако у џамију. Споља и изнутра су је премалтерисали и окречили, обијајући фреске да би нови слој малтера лакше прионуо. Богородица Љевишка је поново постала хришћански храм након ослободјења Призрена 1912. године; минаре је укоњено 1923. године. Темељна конзервација и рестаурација архитектуре и живописа изведени су између 1950. и 1953. године. Приликом обнове у време краља Милутина на темељима старе цркве подигнут је заправо нови храм. На спољашњем зиду, у централној апсиди, сачуван је натпис у опеци из кога се сазнаје да су обновом руководили призренски епископи Дамјан и Сава - будући архиепископ Сава ИИИ, а да су протомајстори били Никола и Астрапа. Претпоставља се да је Никола био протомајстор градитељ, а Астрапа водја сликарске тајфе. Пред градитеље је био постављен сложен задатак: на основи старе базилике требало је подићи грађевину која истиче градитељске идеале новог времена - централни план, сложен систем сводова и вишекуполну артикулацију највиших зона. У том спајању концепција дошло је до деформације плана јер два реда нових стубова стварају утисак базилике унутар грађевине. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи простор цркве наткриљен је великом куполом на доста високом тамбуру, а у угловима су постављена још четири мала кубета. Због разних нивоа купола, као и снажно истакнутих калкана, храм споља делује веома живописно. Са западне стране цркве саградјена је отворена спољашња припрата са капелама на спрату. Измедју њих се издиже лак и витак звоник. Фасаде су зидане комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера, те својим бојама употпуњују богати живот мајсторски компонованих облика. И сликари су били на висини задатка. Не дирајући фреске позног комнинског стила, које су преостале из старије грађевине (Свадба у Кани и Исцељење слепог, сада у Народном музеју у Београду), остварили су сликану целину у најчистијем класицистичком стилу ренесансе Палеолога. Мада је велики део ових фресака уништен, ипак се може реконструисати првобитан распоред појединачних фигура, сцена и циклуса. Као и у остварењу градитеља, и у сликарском делу се осећа двојакост задатка који је требало решавати. Сликар стално испољава тежњу да сачува монументалност целине, а да испоштује жељу програмског саветника, вероватно епископа Саве, и уведе нови стил ликовног представљања који је тражио пуно детаља, пуно учесника у композицији, мноштво симбола и атрибута уз насликане ликове. Зограф је ипак успео да помири те две тежње и да створи изузетно велики број фресака и циклуса, које не делују претрпано. У централној куполи је насликан Христос Пантократор, а у бочним куполама други Христови видови (Емануил, Христос у својим годинама, Старац дана и Јереј). У тамбуру су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти са персонификацијама божје мудрости. У олтарској апсиди се налази монументалана представа Богородице Оранте и, испод ње, Поклоњење Агнецу. У вишим зонама наоса и бочних бродова сачувани су делови циклуса Великих празника, Чуда, Парабола и Мука Христових, као и Васељенски црквени сабори. У доњој зони су стојеће фигуре светих ратника, светих лекара, мученика, пустиножитеља и светих жена. У југоисточној капели је циклус посвећен Светом Николи. Унутрашњом припратом доминирају портрети ктитора краља Милутина и његових светородних предака: од портрета Милутиновог оца - краља Уроша И - остао је само натпис, док су боље очувани ликови Симеона Немање, архиепископа Саве И, Стефана Првовенчаног и вероватно Стефана Дечанског, тадашњег престолонаследника. Уз развијену композицију Страшног суда, пуну необичних детаља, на западном зиду и на сводовима у спољашњој припрати насликани су портрети српских архиепископа и призренских епископа. Сачуване су још представа Префигурације Богородице, илустрација песме Пророци су те одозго наговестили и Лоза Јесејева. Теолошки учено, класицистички строго у односу између фигуре и текста, и наративно у сликарском језику, сликарство цркве Богородице Љевишке је први пут у Србији изразило нова теоријска схватања како у погледу распореда, избору тема и теолошкој интерпретацији, тако и у већем отварању сликарства према непосредним импулсима живота. Овај храм је под заститом Немацког Кфора, али је упркос тој чињеници овај храм био у пламену 17. марта 2004. године. (данас је под заштитом УНЕСКО-а)


 

 БОГОШЕВЦИ (ПРИЗРЕН) Први пут Богошевци се помињу уСветоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године.У селу постоје остаци двеју цркава.Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу. Живопис цркве је дело сеоских мајстора са краја 16. и почетка 17. века. У цркви се чува један изузетно редак и вредан примерак висеће кадионице из 14. века. У засеоку Пеичићи налази се храм Успења Богородице. У храму се налазио антиминс са својеручним записом патријарха Арсенија ИВ. На крају записа стоји година 1725, па се претпоставља да је црква вероватно тада и саграђена. (данас не постоји)


 БОРЧАНЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На десетак километара од Лепосавића смештено је старо село Борчане. Борчане се први пут помиње у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина из 1315. године.На брегу изнад села, на темељима старије грађевине, у 19. веку је подигнута црква. 


БОСТАНЕ (Ново Брдо) Овај некада највећи средњовековни град од кога је као успомена остала кула на врху планине у себи је имао 7 цркава од којих су 5 биле православне и 2 католичке. Након турске инвазије на овај град највећа црква бива претворена у дзамију а остале бивају уништене. Српско село Бостане, у подножју Новог Брда код Гњилана, први пут се помиње 1432. године.На падини изнад села се налазила Сашка (Латинска) црква, коју су у средњем веку подигли чланови дубровачке трговачке колоније и познати новобрдски рудари. У цркви су откривене породичне гробнице и једна остава сребрног накита. Црква је страдала вероватно крајем 17. века. Друга црква се налази у самом селу. Подигнута је половином 19. века а посвећена је Богородици. Приликом градње коришћен је материјал са старе новобрдске цркве, коју су Турци разорили одмах по заузећу тврђаве. Око цркве је и старо српско гробље.


 БРАДАШ (ПОДУЈЕВО) Велико српско насеље Брадаш код Подујева помиње се први пут у турском попису из 1455. године. Тада је имало 36 српских кућа и два попа, да би средином 18. века почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи били су Срби који су потом примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве, док данас постоји само једно црквиште. Зна се да је у 19. веку са највеће брадашке цркве узиман материјал, који је довлачен за зидање велике Пашине воденице. Остаци друге две цркве сада сељацима служе као мајдани камена. (данас не постоји)


БРАИНА (ПОДУЈЕВО) О селу Браина код Подујева постоји више писаних помена из средњег века. Најранији помен датира из 1355. године, када је српски цар Стефан Урош ИВ даровао метохију Пречисте Браинасе руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори.У турским пописима из 1455, 1477. и 1487. године наводи се да у Браини има 67 српских кућа. У 14. веку у селу су постојале три цркве. Наместо њих, сада се у селу налазе остаци једне цркве зарасле у шибље и коров, темељи цркве која је можда била посвећена Светом Николи и старо српско гробље, оскрнављено у Другом светском рату. (данас не постоји)



БРВЕНИК (ПОДУЈЕВО) Двадесетак километара од Подујева, под брдом Брвеник, смештено је истоимено село. У средњем веку ту се налазио значајан рудник обојених метала, који је средином 15. века опустео. Изнад села су остаци старог града Брвеника, са црквиштем у средишту. Народ овај град зове Мусин Град и везује га за породицу зета српског кнеза Лазара - челника Мусу и његове синове, који су погинули на Косову 1389. године, бранећи српску државу од Турака. (данас не постоји)



 БРЊАК (ИБАРСКИ КОЛАШИН) Брњак код Ибарског Колашина је велико српско село раштрканог типа, са мноштвом заселака. У средњем веку ту је било омиљено ловиште српских краљева. У историји је ово место најпознатије по дворцу српске краљице Јелене, жене краља Стефана Уроша И, која је родом била из француске лозе Анжујаца. Са њеним дворцем традиција повезује бројне рушевине у околини места. У турском попису из 1455. године каже се да Брњак има 30 српских кућа. Према записима из каснијег турског доба, у близини манастира Светог Петра Коришког и његове испоснице пронађене су мошти овог пустињака и светитеља. Српски сељаци су их кришом пренели у манстир Црна Река у Сјеници и тако их сачували да не буду спаљене од обесних суседних Арбанаца. У селу се налазила црква Св. Недеље од које су данас остале само рушевине. 


БРЊАЧА (ОРАХОВАЦ) У Подримљу, недалеко од Ораховца, налази се српско село Брњача. Најстарији помен о овом селу је у Дечанској хрисовуљи из 1330. године, када је оно изгледа било задужено за бригу и узгој краљевих паса. У турском попису из 1485. године помиње се да у селу има 40 српских кућа.Брњача је сада сеоце са 5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала још у 14. веку. Црква је више пута страдала и обнављана је у неколико наврата, а последњи пут 1975. године. Са западне фасаде цркве скинута су два рељефа из 16. века, који се сада чувају у Народном музеју у Београду. 


БРОД (ДРАГАШ) Шарпланинско село Брод, код Драгаша, први пут се помиње у Светоарханђелској повељи из 1348. године. Тада је било насељено хришћанским живљем, док је данас највеће муслиманско село српског говорног подручја у тој жупи.У селу су некада постојале три цркве. Црква Св. Димитрија, којој данас нема ни трага, по предању је била и манастир и владичанска столица.Уз цркву Св. Пантелејмона се налазило гробље на коме је, средином 19. века, сахрањена последња Српкиња из села.Црква Св. Николе се тешком муком одржала све до 1861. године, док су фреске на њеним разрушеним зидовима биле очуване до 1937. године. Испод села, на месту данашњег сточног гробља, налазило се старо хришћанско гробље. 


БРОД (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о селу Броду код Урошевца датира из 1455. године. У турском попису, који је тада урађен, побројано је 38 српских кућа, са сеоским попом на челу списка.Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У самом селу налазе се остаци српског гробља, које је сачувано заслугом албанског рода Смаилаја, чији су преци такође ту сахрањени. Село је данас албанско. 


БРОДОСАВИЦЕ (ДРАГАШ) Село Бродосавице код Драгаша помиње се први пут у повељи краља Стефана Дечанског из 1330. године. Иако је потпуно исламизовано у 17. веку, до данас је задржало свој првобитни српски назив.Изнад села су остаци неке веће цркве, која је могла бити и манастир.По околним брежуљцима расејане су рушевине малог средњовековног града Зиново. 


БРУТ (ДРАГАШ) Данас је Брут код Драгаша чисто алабанско село. На месту Вакуф сачувано је старо српско гробље са срушеном црквом. 


БУБЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) У Ибарском Колашину смештено је српско село Бубе, које се не помиње у старим писаним изворима.На сеоском гробљу сачувани су српски надгробни споменици рађени на начин који се среће у сливовима река Ибра, Рашке и Студенице.Изнад села се налазе остаци главне сеоске цркве и црквеног дома. 



 БУДИСАВЦИ (КЛИНА) У Хвосну, двадесетак километара од Пећи, налази се село Будисавци.Најранији помен о Будисавцима датира из 1455. године, када су, по турском попису, у селу постојала 32 српска и једно муслиманско домаћинство.Манастир Будисавци са црквом Св. Преображења саграђен је у првој половини 14. века, али је вероватно брзо пострадао јер га је већ 1568. године обновио патријарх Макарије. Живопис цркве је толико оштећен да од првобитних фресака из 14. века готово нема видљивих остатака. Само је делимично сачувано сликарство из времена Макаријеве обнове. Из манастира Будисавци потиче икона Преображења Господњег, која се сада чува у Народном музеју у Београду.


БУЧАНЕ (ПЕЋ) Село Бучане се први пут помиње у турском попису из 1485. године. Тада је било подељено на Горње и Доње Бућане, и укупно је имало више од 50 српских домаћинстава.Године 1806. четрнаест српских породица из сеоског братства Стојковића је прешло у ислам, а остали братственици су се у три партије иселили у Србију, Црну Гору и Захаћ код Пећи. У селу постоји старо гробље са више од 50 споменика и остаци црквишта. (данас не постоји)


ВАГАНЕШ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Старо село Ваганеш код Косовске Каменице добило је име по словенској речи \"ваган\" - што значи суд за мерење жита. Ваганеш се први пут помиње 1435. године у дубровачким трговачким књигама. Године 1355. изнад села је подигнут манастир посвећен Светој Богородици. Сачувана су два ктиторска натписа властелина Дабижава, која сведоче о времену градње, као и око 20 квадратних метара фреског сликарства. Црква је конзервирана 1963. године. Око ње се налазе остаци средњовековног и новијег српског гробља. 


ВЕЛЕЖА (ПРИЗРЕН) У Призренском подгору налази се село Вележа, које је данас насељено албанским становништвом. Године 1348, када се Вележа први пут помиње у даровници цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела код Призрена, село је било српско и у њему се налазила православна црква. Крајем 19. века, према запису руског конзула у Призрену, село је имало 8 српских и 3 латинске куће. Данас се у близини села налазе остаци старе цркве Свете Пречисте, са српским гробљем. 



 ВЕЛИКА ХОЧА (ОРАХОВАЦ) Село Велика Хоча, које се налази недалеко од Ораховца, спада у ред најстаријих српских насеља у Метохији. Велика Хоча се први пут помиње у даровном писму Стефана Немање Хиландару, из 1198/9. године. Зна се да је 15. веку имала свој трг. У селу се очувао велики број цркава. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. веку, а обновљена у 16. веку. Црква Св. Јована и црква Св. Стефана потичу из 14. века и обе су обновљене у 16. веку. У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава. Од доба цара Стефана Душана виногради Велике Хоче припадају манастиру Дечани, чији монаси и данас користе исте винарске подруме у селу. До агресије НАТО-а на Косово 1999. године у насељу Велика Хоча није било ниједне албанске куће. 


ВИТИНА КОСОВСКА (КОСОВСКО ПОМОРАВЉЕ) Први писани помен Витине је из 1258. године, када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао ово село од 1867 душа манастиру Св. Ђорђа код Скопља. У турском попису из 1455. године стоји да село има 104 српске куће и хришћанског попа. У селу постоји црква брвнара из 1785. године и камена црква из 1865. године. ( Витини данас живи неколико српских породица)


ВОЈСИЛОВИЦА (ПРИШТИНА) Недалеко од манастира Грачанице у 14. веку је саграђен манастир Војсиловица. По предању, подигла га је српска краљица Симонида која је била грчка \"васиљевица\" - царска кћер, по чему је манастир и добио име. Не зна се тачно да ли је био посвећен Светом Василију Великом или Рођењу Богородице. Из тог времена сачуван је само манастирски типик. У 16. веку у манастиру је постојала јака преписивачка радионица. Сачувано је неколико преписа, са бројним записима српског патријарха Пајсија. Његов последњи запис је из друге половине 18. века, а говори о запустелој Војсиловици и преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су каменове из Војсиловице за изградњу своје цркве посвећене Св. Николи. Други део однео је приштински паша у 19. веку за изградњу своје воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и манстирски простор Војсиловице данас су заштићени законом. (данас не постоји)


ВРАНИШТЕ (ДРАГАШ) Некада православно, а сада муслиманско село српског говорног језика, Враниште се први пут помиње у Арханђеоској повељи цара Стефана Душана из 1348. године. Зна се да је почетком 20. века у селу још живела једна православка, којој су њени поисламљени синови одредили кутак у соби где ће на свој начин обављати хришћански обред. У Враништу су сачувани остаци старог хришћанског гробља и три црквишта. Изван села се налазе остаци цркве за коју се мисли да је била манастир. 



 ВРАЧЕВО (ЛЕПОСАВИЋ) Село Врачево код Лепосавића добило је име по цркви Св. врача Кузмана и Дамјана. Према несигурним подацима, црква је подигнута 1316. године, али је већ после Косовске битке 1389. године била потпуно спаљена. Обновљена је у другој половини 16. века, али је у наредним вековима више пута поново рушена, паљена и пљачкана. Изнова је саграђена 1860. године, а 1863. године при њој је отворена прва српска школа са кухињом у овим крајевима. Последњи пут црква и школа су пљачкане и паљене 1912. године, за време Балканског рата. 


ВРБНИЦА (ПОДУЈЕВО) У средњовековном селу Врбница код Подујева постојао је манастир Св. Мине. По турском попису из 1455. године у њему су још ревновала три калуђера, а помиње се и сеоски поп. И село и манастир су касније запустели. 


ВРБОВАЦ (ВИТИНА) У српском селу Врбовац код Витине постојала је у средњем веку црква која је касније разрушена. На њеним темељима је у 19. веку саграђена црква Св. Димитрија, у коју је уклопљен сачувани део фреске из олтарске апсиде старе цркве. Српски песник Милан Ракић, који је почетком 20. века службовао у Приштини као вицеконзул, забележио је у свом извештају да су Албанци \"6. јула 1907. године обили цркву, све иконе покршили и поломили, хаљине свештеничке и књиге поцепали, сребрне ствари као крстове и путир и друго однели са собом и на тај начин опустошили цркву\". После овог пустошења, а због све учесталијих напада иноверника, мештани Врбовца су око цркве подигли масиван зид. Данас ово село Срби све више напуштају по албанским зулумом. 


ВРЕЛА (ИСТОК) Први помен Врела код Истока датира из 1397. године, када је српска кнегиња Милица приложила манастиру Дечанима вреоски заселак. У попису из 1485. године помиње се тамошњи манастир Богородице Хвостанске, са пет калуђера у њему. Једно време манастиром је управљао будући српски патријарх Макарије Соколовић. У близини манастира се налазе остаци безименог утврђења, а високо у стенама Црвеног Крша је откривено неколико испосница. (данас не постоји)


ВУЧИТРН Град Вучитрн је данашње општинско средиште на Косову. Од средњег века овај град је био важан центар трговине са Дубровником. У њему се налазио двор господара Вука и Ђурђа из српске владарске куће Бранковића. Током 14. и 15. века у граду је било смештено средиште турске управне власти. У пописима који су радјени почетком 16. века помиње се да је у вучитрнском санџаку било \"укупно манастира и цркава 52\". Једно време Вучитрн је био и седиште српске митрополије. Према народном предању, на месту данашњег муслиманског хамама и текије налазила се православна црква. Данас у Вучитрну постоји црква Св. Илије, која је подигнута 1834. године. Она је доста укопана у земљу да не би прелазила висину коју су турске власти прописивале за хришћанске богомоље. У овом граду данас нема Срба. (данас не постоји)


ГЛОБОЧИЦА (КАЧАНИК) Село Глобочица код Качаника први пут се помиње 1389. године, када га је господар Андрејаш, син краља Вукашина и брат Марка (Краљевића), приложио манастиру Св. Андрије код Скопља.Село је било словенско, са православним живљем и црквом Св. Николе, која је касније уништена до темеља. У Глобочици данас више нема Срба. 



 ГЊИЛАНЕ Град Гњилане је данашње управно средиште Горње Мораве. У средњем веку град се звао Морава и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара. У турском попису из 1455. године наводи се да у Гњилану има 41 српско домаћинство, на челу са попом.Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава.Једна црква је вероватно била посвећена Св. Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало Петковце. Манастир Св. Јована имао је бројно братство, што потврђују остаци доста великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир и на том месту основали садашњу варош.Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе. Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда. После 1999. год. у овом граду живи једва педесетак Срба од 15000 колико их је било пре 1999, год. 


ГОДАНЦЕ (ГЛОГОВАЦ) На десетак километара од Глоговца налази се албанско село Годанце. Под нешто другачијим именом оно се први пут помиње 1365. године у даровници српског господара Вука Бранковића манастиру Хиландару на Светој Гори.У турском попису рађеном 1455. године записано је да у селу живи 30 српских породица, са православним попом.До 17. века Годанце је имало српску цркву. (данас не постоји)


ГОЈБУЉА (ВУЧИТРН) У подножју Копаоника смештено је српско село Гојбуља. По турском попису из 1455. године село је имало 33 српске куће и цркву која је вероватно била посвећена Светој Петки.На темељима те старе цркве, која се налази на сеоском гробљу, године 1986. подигнута је и освештана нова црква Св. Петке. 



 ГОРАЖДЕВАЦ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи налази се српско село Гораждевац.Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи.По турском попису из 1485. године забележено је да у селу има 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа. У селу се налази најстарија црква брвнара у Србији, подигнута у 16. веку. Посвећена је Св. Јеремији. На иконостасу су сачуване двери из 16. века, а у цркви неколико икона, књига и свештених сасуда.Године 1926. у близини старе цркве је саграђена нова црква, посвећена Покрову Св. Богородице. 



 ГОРИОЧ (ИСТОК) Исток је садашње општинско средиште у Метохијском подгору.Под истим именом се први пут помиње 1348. године, у повељи српског цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела код Призрена.У насељу и његовој непосредној околини сачувани су остаци неколико сакралних објеката. Усред насеља су остаци старе српске цркве и хришћанског гробља.Нова црква, посвећена Св. Апостолу Петру и Павлу, подигнута је 1929. године. Крајем 1943. и почетком 1944. године, албански фашисти су је претворили у својеврстан логор, у коме су месецима даноноћно држали заточене Србе из Истока и оближњих села. Из цркве су их потом интернирали у политичке и радне логоре по Албанији и Италији.Изнад Истока, на месту Бела стена, налази се манастир Гориоч, који је метох манастира Дечана. По предању, источки манастир је подигао Стефан Дечански и посветио га Светом Николи у знак захвалности светитељу што му је на том месту исцелио \"огореле очи\". Отуд манастиру и име \"Гори-оч(и)\" или \"Огори-оч(и)\". На месту старе цркве Св. Николе, која није сачувана, у 16. веку је саграђена нова црква. У току Другог светског рата и Гориоч је служио албанским фашистима као затвор за Србе и Црногорце. Марта 1983. Албанци су покушали да у Гориочу силују седамдесеттрогодишњу калуђерицу. У цркви Св. Николе сачувана је збирка од 11 икона са записима из 16, 17. и 18. века. Манастир је имао богату збирку српских средњовековних рукописних књига, које су средином 19. века пренете у Русију и данас се чувају у Државној јавној библиотеци у Лењинграду. 


ГОРЊА БИТИЊА (УРОШЕВАЦ) Село се први пут помиње у турском попису уз 1455. године као велико насеље са 47 српских кућа и два сеоска попа.У селу се налазила стара црква посвећена Светом Ђорђу. Према очуваном делу записа у апсиди, ктиторка је била извесна Јелена. У поду цркве су остале две мермерне плоче са клесаним орнаментима и краћим записом, које подсећају на плоче мозаичког пода цркве краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве је 1920. године изграђен нови храм.У цркви Светог Ђорђа је највероватније било сачувано познато Призренско јеванђеље на пергаменту из 13. века са 36 минијатура. Народна библиотека у Београду је откупила ово јеванђеље од скопског антиквара Хаxи Јордана, који га је пронашао. Приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године јеванђеље је изгорело у великом пожару. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год.  (данас не постоји)



 ГОРЊА НЕРОДИМЉА Горња Неродимља је старо и велико село. Први пут се помиње у Грачаничкој повељи српског краља Стефана Уроша Милутина из 1311-1316. године.У Неродимљи се налазио дворац Стефана Дечанског, у коме је 1330. године писана Дечанска хрисовуља. Цар Душан и цар Урош имали су своје дворове у оближњој тврђави Горњи и Доњи Петрич, и одатле су издали многе повеље, писма и друга акта. У порти неродимљске цркве Светих Арханђела 1321. године је умро краљ Стефан Урош Милутин и одатле је био пренет у своју задужбину - манастир Бањску.У Неродимљу је 1371. године умро и последњи потомак из лозе Немањића - цар Урош. Године 1705. његово тело је пренето у фрушкогорски манастир Јазак.По турском попису из 1455. године у Неродимљу је било 71 српско домаћинство и два православна попа.У селу се налази неколико храмова и црквишта.Манастир и црква Светих Арханђела потичу из 14. века, а обновљени су 1700. године. До пре 1975. године изнад цркве је расло горостасно стабло црног бора, које је, према предању, својом руком засадио краљ Душан 1336. године.Изнад Горње Неродимље, у једном засеоку, налази се црква Успења Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицији, манастир је крајем 14. века подигла царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша. Из ове цркве пренете су цареве мошти у ЈазакУ селу се још налазе остаци цркве Светог Николе и темељи трију цркава непознатих светитеља. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)


ГОРЊА ПАКАШНИЦА (ПОДУЈЕВО) Пакаштица се први пут помиње у турском попису из 1455. године, када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са 33 српске куће на челу са сеоским попом.До 1878. године у селу је било више српских кућа. У 15. веку у Горњој Пакаштици је постојала православна црква. Године 1986. у обе Пакаштице остала су још само два српска домаћинства. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)



firefoxГОРЊЕ СЕЛО (ПРИЗРЕН) Горње Село се први пут помиње у светоархандјелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године.У селу се налази гробљанска црква Светог Ђорђа. Делом очуване фреске рад су призренских мајстора из 16. и 17. века. Сачувано је и неколико доста оштећених икона из 17. века.Занимљив је тимпанон над јужним вратима. Рађен је у једном комаду камена, на коме су у плитком рељефу уклесани расцветали крст и две симетрично постављене птице. Овај тимпанон представља далеки и позни одсјај некада богато скулптованих средњовековних портала. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)




 ГОТОВУША (УРОШЕВАЦ) Готовуша се први пут помиње у турском попису из 1455. године као велико село са 64 српске куће и православним попом.У селу постоји црква Светог Николе из друге трећине 16. века. Раније је вероватно била посвећена Светом Димитрију или храму Светог Спаса.Друга готовушка црква је посвећена успењу Богородице.Изнад села, у близини старе тврдјаве Зидовце, стоје трагови неке старе цркве. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год.


ГРМОЧЕЛ (ДЕЧАНИ) Недалеко од Дечана налази се село Грамочел.Грамочел се први пут помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године као једно од најбројнијих дечанских села са 90 кућа и скоро 300 мушких особа.У турском попису 1485. године записана су 52 српска домаћинства на челу са православним попом.На данашњем гробљу Албанаца католика сачувани су темељи православног манастира, а на грамочелском ромском гробљу могу се видети остаци старог српског гробља. (данас не постоји)


ДАБИШЕВЦЕ (ПРИШТИНА) Село Дабишевце удаљено је око двадесет километара од Косовске Каменице.Село је вероватно добило име по Дабижаву, властелину који је 1354/55. године недалеко одатле подигао Богородичину цркву. Албанци су овде почели да се досељавају од 1730. године.Крајем 19. века у селу је још постајала напуштена православна црква са очуваним ктиторским натписом. (данас не постоји)



 ДЕВИЧ (ДРЕНИЦА) Манастир Девич се налази под главним венцем истоимене планине у Метохији. Предање каже да је манастир подигао српски деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године, на месту где је четири године раније сахрањен пустиножитељ Јоаникије Девички. По истој традицији, деспот је цркву посветио Ваведењу Пресвете Богородице, у спомен оздрављења своје кћери - девице.За време Првог светског рата, после одступања српске војске преко Албаније 1915. године, Аустријанци су уз помоћ домаћих бегова опљачкали манастир.Почетком Другог светског рата албански фашисти су минирали, разорили и спалили цео манастирски комплекс. Том приликом је потпуно уништена и манастирска библиотека са више од стотину рукописних књига.Са обновом садашње цркве и манастирских зграда почело се 1947. године, заслугом игуманије Параскеве. У тим напорима игуманију су ометали албански терористи који су и њу и њено сестринство небројено пута физички нападали и пребијали, рушећи, палећи и пљачкајући манастирску имовину. Упркос томе, за четири деценије Параскевиног игумановања, манастир Девич је скоро васкрсао из пепела. Због све учесталијих албанских притисака, осамдесетих и деведесетих година 20. века преко 500 српских домова се иселило из околине Девича. Манастир је порушен после 1999.год.  и поново саграђен. Данас у њему борави неколико монахиња, а манастир чува косовска полиција.


ДЕСИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Десивојце удаљено је око десет километара од Косовске Каменице. Први писани помен о средњовековној \"Десивојевци\" датира из 1435. године. До 1780. године село је било насељено српским становништвом. На месту Црква (Киша-албански) откопане су зидине православне цркве поред које се још разазнаје старо српско гробље. (данас не постоји)


ДИКАНЦЕ (ДРАГАШ) Диканце је муслиманско село српског говорног језика. У средњем веку село се звало Други Брод и под тим именом се помиње 1348. године у повељи српског цара Стефана Душана, издатој манастиру Св. Арханђела. У истој повељи је поменута свештеничка породица Дикановића, по којој се село касније назвало Диканце. У близини села налазе се развалине старе српске цркве. 


ДОБРОДОЉАНЕ (СУВА РЕКА) Добродољане се први пут помиње 1327. године, у даровној повељи српског краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару на Светој Гори. У селу је постојала средњовековна црква посвећена Светом Стефану. У првој половини 19. века скадарски Махмуд-паша је насилно потурчио село и до темеља порушио цркву. Сачуван је само један антиминс из 1564. године. Овај \"жртвеник\", који симболично замењује часну трпезу, пронашао је игуман манастира Светог Марка Коришког код неког Арбанаса који га је испресавијаног носио као амајлију око груди. На антиминсу су, поред записа са годином израде, и богослужбени криптограми. Данас се овај антимнис чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.  (данас не постоји)


ДОБРУШТА (ПРИЗРЕН) Добрушта код Призрена је данас албанско село. Добрушта се први пут помиње 1326. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског. У селу је постојала црква Св. Николе, која је до времена цара Стефана Душана већ била порушена до темеља и сасвим запустела. Цар ју је обновио и, заједно са властелинством од седам села, приложио манастиру Хиландару на Светој Гори, о чему постоји сачуван запис. По упаду Турака 1455. године манастир и црква су поново запустели, и више нису обновљени. Претпоставља се да се остаци манастира налазе на брду које Албанци зову \"шен Кољ\" - што значи Свети Никола. (данас не постоји)



 ДОЛАЦ (КЛИНА) Долац се први пут помиње у даровним повељама српског краља Милутина из 1282. и 1289. године, којима је село приложено светогорском манастиру Хиландару.По турском попису из 1455. године у Долцу је било средиште истоимене нахије са преко 15 села и тргом. Тада је имало 45 српских кућа, два сеоска попа и манастир са три монаха. У селу постоји црква Ваведења Богородице, која се у народу зове Света Пречиста. Због простране порте око ње, (полусрушених) конака, трпезарије и оквирних зидова са великом капијом на северозападној страни, црква Ваведења Богородице сматра се и манастиром. О времену њене градње постоје два предања. Према првом, црква је старија од манастира Дечана, а према другом, подигнута је \"четири године пре Косова\", тј. 1385. године. У цркви су очувана два слоја живописа: новији из 1620. године и старији испод њега, који је вероватно рађен средином 14. века.Делимична обнова је извршена у 19. веку.У цркви је била чувана богата збирка старих српских рукописа. Крајем 19. или почетком 20. века они су пренети у Народну библиотеку у Београду, да би се стручно конзервирали и боље сачували. Међутим, приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. године ти рукописи су изгорели у пожару.У Долцу се налазе и остаци старог црквишта, са неколико надгробних споменика.  (данас не постоји)


ДОЊА БИТИЊА (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о Битињи је у турском попису из 1455. године. Село је тада имало 47 српских домаћинстава и два православна попа.У селу постоје две цркве. Црква Светог Теодора Тирона је подигнута одмах после обнмове Пећке патријаршије, 1557. године. Црква Светог Димитрија је подигнута почетком друге половине 16. века. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)


ДОЊА ДУБНИЦА Доња Дубница код Подујева некада је била српско село.Први пут се помиње у турском попису из 1455. године, када је у селу било 9 српских кућа, међу којима и дом православног попа. Зна се да је у то време постојала и мала сеоска црква.Старији албански родови почели су да се досељавају у Доњу Дубницу почетком друге половине 18. века, а млађи након рата 1878. године. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)


ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ (ИЗМОРНИК) Село Доње Кормињане удаљено је десетак километара од Гњилана. Године 1764. помињу се приложници манастиру Девичу из Доњег и Горњег Кормињана.У близини села се налазила стара српска црква. У садашњој цркви сачуване су фреске из 19. века. Ово је данас српско село које је састављено са селима Ранилуг и Глоговце. 


ДОЊЕ ЉУПЧЕ (ПОДУЈЕВО) Село Доње љупче налази се у Лабу, код Подујева. Године 1455, када је рађен турски попис, село је имало 76 српских кућа. Неколико записа сведочи да је овде у 15. веку постојао манастир са шест духовника, али до сада није утврђено где се он тачно налазио. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)



 ДРАГАНАЦ (ГЊИЛАНЕ) Српско село Драганац удаљено је десетак километара од Гњилана. Село се први пут помиње 1381. године, у повељи кнеза Лазара. До 1869. године у селу су постојале рушевине старе православне цркве. На молбу житеља овог, и околних српских села, кнез Михаило Обреновић је потпомогао да се на њеним темељима сагради нова црква Св. арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. У манастирској згради је одмах отворена и прва српска школа у околини.Неко време после Другог светског рата у конацима је било смештено дечје опоравилиште. Манастир је оживео о. Кирило који 1999. године из Дечана дошао у овај манастир. након смене владика, о. Кирило је протеан из манастира.


ДРАГАШ Драгаш је општинско средиште шарпланинских жупа Горе и Опоља. Недалеко од села, на месту Чукаре, постоје остаци српске цркве, зарасли у трње. Око ње је старо српско гробље. 


ДРАЈЧИЋИ (ПРИЗРЕН) Драјчићи су српско-албанско село у Средачкој жупи. У селу постоји црква Св. Николе из 16. века. Сачуване су фреске, иконостас са осам престоних икона и олтарске двери, све из 16. или 17. века.


ДРЕН (ЛЕПОСАВИЋ) Село Дрен код Лепосавића први пут се помиње 1315. године, када се налазило у границама властелинства манастира Бањске. Године 1812. Дрен се налазио под владом Карађоређевих устаника. У селу постоје рушевине цркве која је била посвећена непознатом светитељу. 



 ДРСНИК (КЛИНА) Дрсник је веома старо насеље. На брежуљку изнад села налазе се остаци старог града на који се, по свој прилици, односи један запис Константина Порфирогенита у његовом познатом трактату \"Спис о народима\". Дресник се ту помиње под именом Достиник, а под својим данашњим именом се први пут помиње у повељи Стефана Првовенчаног из 1199-1206. године, када је дарован Хиландару. У селу постоји црква Свете Петке, која је раније вероватно била посвећена Светом Николи. Не зна се када је тачно саграђена, али је обновљена седамдесетих година 16. века. У Дрснику, на месту које се зове Ћелије, постоји црквиште са остацима друге цркве. (данас не постоји)




 ДУБОКИ ПОТОК (ИБАРСКИ КОЛАШИН) У Дубоком Потоку код Ибарског Колашина у 14. веку је подигнута Богородичина црква. Од њене изградње, до данас, она важи за најугледнији манастир у тој области.Током векова црква и манастир су више пута рушени и обнављани: у 16. веку, у првој половини 18. века и у трећој деценији 20. века.О обнови у 18. веку постоји једно лепо предање. Неки калуђер је, бежећи испред зулума Турака и Арбанаца, донео са собом руку Св. Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане Дубоког Потока да обнове своју цркву и у њу сместе драгоцену руку - реликвијар.У 19. веку Богородичина црква је била место народног окупљања и сабора о великим празницима.Године 1901. Друштво кнегиње љубице је цркви поклонило и тајно доставило звоно, које се и данас тамо налази.Темељна обнова цркве и изградња велике припрате изведена је 1930/38. године.У Богородичиној цркви у Дубоком потоку чува се драгоцена збирка рукописа и старих штампаних књига од 14. до 19. века. 


ДУЉЕ (СУВА РЕКА) Десетак километара од Суве Реке налази се село Дуље, које је данас албанско.У Светоархандјелској повељи из 1348. године село се помиње као Духље.Крајем 19. века у селу је било 16 албанских и 4 српске породице. Сада нема СрбаУ селу постоје рушевине цркве Св. Спаса и цркве Св. Петке. (данас не постоји)


ДУНАВО (ГЊИЛАНЕ) Дунаво код Гњилана је данас албанско село.Многи топоними у ближој и даљој околини села говоре да је ту некада живео српски живаљ. У селу се налазе рушевине две цркве. (данас не постоји)



 ЂАКОВИЦА Град је добио име по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића - Јакову, који је овде имао свој посед. Сачуван је његов новац са натписом \"Иаков\". У опширном турском попису из 1485. године Ђаковица се помиње као село са 67 домаћинстава и сеоским попом. Сва лична имена у том попису су српска, осим два која су можда албанског порекла. Од 16. века, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици црква као метох манастира Дечана. Вероватно је из ње пренето велико звоно са натписом на грчком језику, које се данас чува у ризници манастира Дечана.Данас у Ђаковици постоји српска црква Успења Богородице. То је мала приземна правоугаона грађевина. Зграда црквеног конака представља леп примерак старе градске приземне куће 19. века. У цркви се чува вредна збирка икона и црквених предмета и сасуда из 18. и 19. века. Својом уметничком вредношћу посебно се издваја окована икона Успења Богородице из 17. века.Нова српска црква у Ђаковици је Спомен-костурница, маузолеј. Саграђена је измедју 1936-1940. године, као монументални храм са пет кубета. У криптама цркве било је предвиђено да се на вечни починак сахрани 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и смрзлих бораца српске и црногорске војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Међутим, априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. После Другог светског рата комунистичке власти су срушиле цркву и на њеном месту је подигнут спомен-парк. У овом граду данас нема ниједног Србина. (данас не постоји)



 ЂУРАКОВАЦ (ИСТОК) Село Ђураковац налази се у Пећком подгору, недалеко од Истока.У поду сеоске цркве Св. Николе сачувана је надгробна плоча из 1362. године са натписом непознатог властелина Данила који је вероватно био и ктитор цркве. На њеним темељима је 1592. године подигнута нова црква, која је одмах била и осликана. Сачувано је неколико десетина квадратних метара фресака са краја 16. века и из друге половине 19. века. У цркви се чувају четири иконе из 17. века и рукописни Богородичник из 16. века.У селу постоје рушевине цркве Св. врача Кузмана и Дамјана, као и рушевине још једне цркве непознатог патрона. На месту ове последње сада се налази сметлиште. (данас не постоји)


ЂУРЂЕВ ДОЛ (КАЧАНИК) Ђурђев Дол код Качаника је данас албанско село.По предању, село је добило име по најстаријем становнику, Србину који се звао Ђурђе. У турском попису из 1452. године записано је да у селу има укупно 39 кућа и да су све српске. Традиција каже да је село, док је било српско, било пуно богатства и сјаја, а постојао је и магацин где се чувало благо. Од краја 18. века српски и македонски хришћански живаљ је почео да се исељава из Ђурђевог Дола.До педесетих година 20. века распознавали су се темељи старе цркве у селу, као и рушевине магацина о коме говори предање. Сада више нема српског становништва. (данас не постоји)


ЖИТИЊЕ (ВИТИНА) Житиње се налази у Горњој Морави, недалеко од Витине. По турском попису из 1455. године у селу је било 25 српских домова. Село је имало цркву посвећену Светој Богородици, која је разрушена. На њеним темељима је 1890. године подигнута нова црква Св. Тројице. Поред сеоске реке налазе се рушевине још једне цркве, која је била посвећена или Св. Николи, или Св. Тројици. Сви Срби су протерани из овога села 1999. године. Неколико је убијено, а куће су им спаљене. (данас не постоји)


ЗАГРАДСКА ХОЧА (ПРИЗРЕН) Заградска Хоча код Призрена је данас албанско село. Први помен о овом селу је у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године. Село је имало цркву посвећену Светом Николи, која је до 17. века разрушена. У брдима изнад села, у једној пећини, налази се испосница са остацима зидова који су пећину претварали у цркву. 


ЗАТРИЧ (ОРАХОВАЦ) Затрич је данас албанско село. Усмено предање тамошњих житеља Албанаца казује да су село и суседна тврђава на истоименом брду добили име по неком Србину Затри, чије се потомство \"затрло\", помревши од неке пошасти. Почетком 19. века последњих пет српских породица побегло је из Затрича у оближње српско село Зочиште. У центру села, поред џамије, налазе се темељи старе цркве. Изнад села су остаци утврђења Затрича. 


ЗВЕЧАН (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Звечан је византијски и српски средњовековни град на истоименом брду, изнад значајног рудника Трепче. У тврђави Звечана се у 12. веку налазила црква Св. Ђорђа. У њој се Стефан Немања, заједно са својом војском, помолио Богу и причестио уочи поласка у познату битку код Пантина 1169. године. Велика припрата ове цркве вероватно је служила за саборе. Испод звечанског утврђења се налазила црква Св. Димитрија, коју је 1315. године српски краљ Милутин даровао својој задужбини - манастиру Бањској. По тој цркви насеље је добило име Митровица. Око цркве је било српско, а од 19. века турско гробље. Ту се сада уздиже споменик рударима устаницима, који су се 1941. године придружили народоноослободилачким бригадама у Србији. 


ЗЛАШ (ПРИШТИНА) У време турског пописа из 1455. године у селу је постојао манастир Лукина црква, у чијем поседу се налазила једна кућа. Последњи пут манастир се помиње 1487. године. (данас не постоји)


ЗЛИ ПОТОК (ДРАГАШ) Село се први пут помиње 1348. године, у повељи цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела. У истој повељи помиње се и оближње место Страторје, где се, по предању, налазио логор царске коњице. По турском попису из 1455. године у Злопотоку је уписано 10 српских кућа. У селу је постојала црква Преображења, испред које су, на дан Преображења (19. августа), одржавани сабори. 



 ЗОЧИШТЕ (ОРАХОВАЦ) Зочиште се налази недалеко од Ораховца. Село се први пут помиње 1327. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару на Светој Гори. У истој даровници поменута је и зочишка црква Светих врача Кузмана и Дамјана, која је, по народном предању, \"триста година старија од Дечана\". Њене фреске стилски одговарају периоду 13. века, а сачувана је и веома вредна збирка икона, књига и свештених сасуда. Иконостас и посебно лепо израђене царске двери одговарају сликарству 17. века. У Зочишту се још налазе остаци цркве Ваведења Свете Пречисте и цркве Светог Јована. Манастир је спаљен после 1999. године и опет изграђен. Данас га посећују и Албанци тражећи помоћ од разних болести. И данас се у овом манастиру догађају чудесна исцељена људи свих вера.


ЗРЗЕ (ОРАХОВАЦ) Село Зрзе или Зерзево код Ораховца први пут се помиње у Дечанској повељи 1330. године. Том повељом су житељи Зерзева били одређени да чувају и пазе манастир Дечане. У 14. веку у селу је постојала црква Светог Прокопија. У њеној близини налази се старо српско гробље. 


ЗУПЧЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) Зупче је крајње источно српско село у Ибарском Колашину. Најранији помени овог села су из друге половине 18. века. У близини постоје старе зидине за које се не зна шта су представљале. У селу је старо српско гробље са црквом која је обновљена 1939. године.


ИБАРСКА СЛАТИНА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Слатина налази се недалеко од Лепосавића на десној страни Ибра. Први пут село се помиње око 1314. године. У турском попису 1455. године забележено је да у \"Ислатини\" има 20 српских домаћинстава. У Слатини постоје остаци два црквишта, а недалеко од села рушевине посебног средњовековног и античког комплекса, који је у народу познат као \"манастир Св. Јелене и цара Константина\". Остаци овог манастира данас су заштићени законом као историјски споменик. 


ЈАБУКА Јабука је српко село у Ибарском Колашину. Први пут село се помиње у турском попису из 1455. године, али је већ тада било скоро сасвим опустело, са само једном српском кућом. На превоју званом Илиница стоје остаци старе цркве и гробља из касног средњег века. Црква се у народу зове Илиница, премда житељи тврде да није била посвећена Светом Илији. Код рушевина цркве одржавају се заједнички сабори околних села. 


ЈЕЛАКЦЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јелакце на Ибру удаљено је десетак километара од Лепосавића. Село се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Милутина манастиру Бањској. Претпоставља се да је у овом Јелакцу српски архиепископ Данило ИИ подигао \"сјајан двор\" са црквом Св. арханђела Михаила. Године 1395. српска кнегиња Милица даровала је Јелакце светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Данас у селу постоје неиспитани остаци старе цркве, која би могла бити поменута задужбина архиепископа Данила ИИ. 


ЈОШАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јошаница се налази на истоименој реци, недалеко од Лепосавића. Јошаница се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Стефана Милутина оближњем манастиру Бањској. На брежуљку изнад села стоје остаци цркве која је била посвећена Васкресењу Христовом. Око црквишта је старо српско гробље. Поред сеоског пута очувана су четири лепа примерка крајпуташа - надгробних споменика са записима. Ту су сахрањена четворица војника који су у Првом светском рату умрли у мађарским и аустријским концентрационим логорима. Ови крајпуташи су законом заштићени као историјски споменици. 


ЈУНИК (ДЕЧАНЕ) Јуник је данас албанско село у подножју планине Проклетија. Према локалној традицији, све албанске породице из овог села воде порекло од породице Стефановића (Степановића) из које је потекао други игуман манастира Дечана - Данило. По тој породици добила је име и сеоска Степан-махала. У доба турске владавине село је било средиште среза. Крајем 19. века руски конзул у Призрену забележио је да у Јунику има још 25 српских староседелачких породица. У Степан-махали су остаци старог српског црквишта и гробља. Између два светска рата у Јунику је било 200 црногорских кућа, а деведесетих година 20. века само једна. 



 КАБАШ КОРИШКИ (ПРИЗРЕН) Село Кабаш Коришки се у средњем веку звало Свети Петар, по цркви и испосници Светог Петра Коришког. Под тим именом се помиње у даровници српског краља Стефана Уроша Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. У другој половини 15. века село се помиње и под именом Петрова Црква. Крајем 19. века Турци су село званично преименовали у Хамидије по султану Хамиду. Међутим, надвладао је албански назив Кабаш који су селу дали досељени Албанци из истоименог села у Северној Албанији. Осим Испоснице Светог Петра Коришког, у селу се налазе остаци неколико средњовековних српских цркава и сакралних објеката. Црква Пресвете или Пречисте Богородице у народу је познатија као црква Свете Јелене, сестре Петра Коришког. Следећи стопе свога брата, Јелена је дошла да овде такође живи испоснички. Сместила се у испосницу која је удаљена 50м од Петрове, да \"може гледати али не и ометати свога брата у подвижништву\". Јелена је умрла пре брата, па ју је Свети Петар Коришки сахранио у њеној испосници и ту подигао цркву њој посвећену. У Кабашу се још налазе остаци цркве у Лука-махали на источном рубу села, остаци гробљанске цркве и остаци цркве Свете Богородице на брду Чукаљу. (данас не постоји)


КАМЕНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. 


КАЧАНИК Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. У овој варошици нема ниједног Србина, многи су убијени након рата 1999. године, а куце су порушене или спаљене. (данас не постоји)



 КМЕТОВЦЕ, МАНАСТИР И ЦРКВА СВЕТЕ ВАРВАРЕ (СВЕТОГ ДИМИТРИЈА) Село Кметовце налази се недалеко од Гњилана. Под истим именом Кметовце се помиње још од средњег века, од 1437. године. У близини насеља стоје остаци некадашњег манастира који је подигнут у време српског цара Стефана Душана. Манастирска црква је најпре била посвећена Св. Димитрију, а касније Св. Варвари. Црква је страдала после Косовске битке 1389. године, а до темеља је порушена у 18. веку. После тог рушења тесаници из њених зидова су употребљени за градјење мостова на двема оближњим речицама. На остацима зидова у једном делу храма делом су очуване фреске које су биле живописане у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св. Варваре су делимично конзервирани шездесетих година 20. века. У непосредној близини манастира стоје остаци старог српског села, које је напуштено у 18. веку, и још старијег гробља.  Данас постоје само темељи на којима се обављају верски обреди.


КОЗНИК Село Козник испод истоимене планине удаљено је десетак километара од Ораховца. Козник се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. Крајем 18. века руски дипломата у Призрену затекао је у Кознику развалине невелике цркве ограђене зидинама, па се претпоставља да се ту налазио утврђени манастир који је служио као тамница за свештенике пале у немилост. У прилог овој претпоставци иде један запис у коме се помиње извесни монах Јоасаф који се нашао \"у великој невољи, у тамници у Кознику, гладан и жедан и смрзнут\". Козник је данас албанско село. 


КОРЕТИН (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Коретин или Коретино се налази на обалама Криве Реке, недалеко од Косовске Каменице. У Коретину је од 9. до 10. века постојало ранословенско насеље, о чему сведоче бројни материјални докази који су ту откопани, а који се данас чувају у Музеју Косова у Приштини. У средњем веку Коретин се први пут помиње у Грачаничкој повељи из 1321/22. године. У турском попису из 1455. године записано је да у селу има 27 српских породица, укључујући и породицу једног калуђера. Претпоставља се да је село имало и цркву или манастир. Године 1985. албански иредентисти су поломили и уништили крстове са 52 надгробна споменика на српском гробљу. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 



firefoxКОРИША Село Кориша налази се у Призренском подгору. Кориша се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи. У селу постоје остаци неколико сакралних објеката. Цркву Св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије, економ једног хиландарског метоха. По завршетку градње, цркву је 19. маја 1343. године даровао краљу и цару Стефану Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом Душанове задужбине - манастира Св. Арханђела код Призрена. Године 1885. Турци су порушили цркву и од њеног материјала направили џамију и турску школу у Кориши. Црква је обновљена након Првог балканског рата и ослобођења 1912. године, али је већ у Првом светском рату поново срушена. Други пут је обновљена 1930. године, али су је Албанци коначно срушили 1941. године. шездесетих година откопани су и конзервирани њени темељи, и том приликом су пронађени делови фресака изузетне уметничке вредности. У селу постоје остаци цркве Св. Николе, у којој је 1860. године пронађена повеља цара Стефана Душана којом оснива манастир Св. Арханђела код Призрена. У Кориши стоје и остаци цркве Св. Ђорђа, као и цркве Покрова Пресвете Богородице у којој су очувани делови живописа из 16. или 17. века. Најзначајнији сакрални објекат у Кориши је манастир Св. Марка Коришког. Према сачуваном запису, манастирска црква је саграђена 1467. године. За све време турске владавине манастир је остао неразрушен, а са звоника манастирске цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Турака. Једно време манастир је био запустео. Године 1858. руски конзул у Призрену записао је да манастир већ годинама служи \"као стаја за козе суседних Албанаца\". Зна се да је у 18. веку манастир био обновљен и насељен, и да се у његовој библиотеци налазила знатна збирка старих књига и рукописа. Ту се чувао и препис Душановог законика, тзв. призренски препис, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу из 1349. године. Данас се овај препис налази у Народном музеју у Београду. За време Првог светског рата манастир је био разорен, његови конаци спаљени и опљачкани, а духовници поубијани и растерани. Ове злочине починили су Албанци на челу са познатим прогонитељем Срба Рустем Кабашем. Они су у манастиру били затекли једну јединицу са шездесет војника српске војске и неколико официра, којима су дали \"бесу\" (обећање које се не сме погазити) да ће им поштедети животе уколико допусте да буду разоружани. Али уместо тога, све су их поубијали. Два сведока овог нечувеног покоља - осамдесетогодишњу духовницу и шездесетогодишњег манастирског зидара - стрмоглавице су бацили низ манастирску литицу, док су трећег сведока - среског начелника који се са сином и кћерком склонио у манастир - убили. После Првог светског рата манастир је обновљен, али су га 1941. године Албанци поново опљачкали, манастирску стоку су отели, а монахе разјурили; са цркве су ишчупали звона и бацили их низ стену или однели. Злочини Албанаца настављени су и после Другог светског рата. У много наврата су скрнавили манастир, разбијали врата и прозоре, подметали пожаре, бацали иконе низ стене, ломили надгробне плоче монаха који су похрањени на манастирском гробљу. На брду изнад манастира налази се Испосница Св. Марка Коришког која је тешко приступачна. Манастир Светог Петра Коришког Свети Петар Коришки је један од првих словенских пустиножитеља. После припајања Призрена Рашкој, током друге деценије 13. века, он се настанио у пустим планинама близу села Корише, у околини Призрена. Не зна се да ли је на том месту постојала испосница неког ранијег анахорета. У Испосници Светог Петра Коришког, која је смештена у природном удубљењу у стени, сачувани су тешко оштећени остаци живописа са почетка 13. века. На основу времена осликавања Испоснице, са сигурношћу је утврђено да она представља најстарији део манастирског комплекса који је сада скоро потпуно срушен. У 14. веку уз Испосницу је дозидана црква. Због недовољно простора, саграђена је платформа, тако што је подигнута на аркаду од пет стубаца висине десетак метара. Жива стена је послужила као северни зид цркве док су остала три саградјена. Рушевине ове цркве су сада најуочљивији делови целине. Стамбени део манастира је саграђен око 1350. године. У близини се налазе и рушевине цркве посвећене Богородици. Подигнута је у 14. веку, а предање каже да је њен ктитор била сестра Светог Петра Коришког. 


КОШ (ИСТОК) Село Кош удаљено је десетак километара од Истока. Село се први пут помиње 1314. године, у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина као гранично село. У турском катастарском попису из 1458. године записано је да у селу има преко 60 српских домова. У Кошу су постојале две цркве које су, по предању, биле посвећене Св. Богородици и Св. Николи. Исто предање каже да се у шумици изнад села налазио манастир, после чијег рушења је, двадесетак километара источније, сазидан нови манастир - познати Девич. Данас у селу постоје остаци два црквишта и старог запуштеног гробља. Године 1969. житељи Коша су на брегу усред села подигли нову цркву са звоником, коју су посветили Св. Лазару Српском. (данас не постоји)


НАКЛО (ПЕЋ) Село Накло се налази у Хвосну, у Пећком пољу. Први писани помен о Наклу је из 1220. године, у повељи српског краља Стефана Првовенчаног, којом је ово село приложио манастир у Жичи. По турском попису из 1485. године село је имало 12 српских домаћинстава, укључујући и домаћинство сеоског попа, и два муслиманска дома. У селу су остаци старе српске цркве, која је можда била посвећена Св. Јовану Крститељу, и српског гробља. На темељима ове цркве сељаци су 1985. године саградили нову цркву. На месту које се зове Наклански дубови, на двеста метара од села, налази се група табуисаних брестова с десне стране пута. Према усменом народном предању, тим путем је једном наишао највећи српски светитељ - Свети Сава. Како је била врућина, а у близини није било никаквог хлада у коме би могао да се одмори, светитељ је прекрстио штапом и - на том месту су одмах израсли брестови. (данас не постоји)


НЕШЕЦ (ПРИЗРЕН) Нашец је албанско село у Подримљу, недалеко од Призрена. Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског краља и цара Стефана Душана. У Нашецу се тада налазио његов летњи дворац Рибник. На ливади једног нашечког Албанца постоје остаци старог црквишта. (данас не постоји)



 НЕЦ (ЂАКОВИЦА) Село Нец се налази недалеко од Ђаковице. Године 1920. житељи Срби и Црногорци су саградили лепу сеоску цркву. Али априла 1941. године албански фашисти су их све протерали, село су запалили, а цркву порушили готово до темеља. (данас не постоји)


ОГОШТЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Огоште се налази недалеко од Косовске Каменице. Први сачувани писани помен о Огошту је из 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. По турском попису, село је 1445. године било опустело. Од 1750. године у Огоште су почели да се досељавају Албанци. У селу се налазе остаци старе српске цркве посвећене Богородици и српско гробље. У овом селу данас нема Срба. 


ОРАХОВАЦ Варошица Ораховац је општинско средиште на југоисточном рубу Метохије. Први писани помен о Ораховцу је из 1348. године, у повељи српског краља и цара Стефана Душана. Године 1405. насеље је приложено манастиру Хиландару на Светој Гори. Сачуван је један запис у коме стоји да \"6. априла 1897. Арнаути опљачкаше ораовачку цркву\". Усред насеља се налази црква Успења Св. Богородице. Подигнута је 1859. године на старијим темељима храма. У вароши се налази и конак манастира Пећке патријаршије, подигнут 1848. године. У ораховачком виноградишту на месту Дубљане сачувани су остаци скромне цркве и неолико старих српских гробова са надгробним плочама. 


ОРЛАНЕ (ПОДУЈЕВО) Село Орлане се налази на обали реке Батлаве и вештачког Батлавског језера. Године 1381. српски кнез Лазар приложио је Орлане својој задужбини - манастиру Раваници. Изнад обале, на садашњем српском гробљу, стоје остаци старе српске цркве, за коју тамошњи житељи верују да је била посвећена Св. Константину и Јелени. Према народном предању, поред цркве су били дворови Орловића Павла, познатог косовског јунака, опеваног у епској народној песми \"Косовка девојка\". У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 


ОРЋУША (ДРАГАШ) Орћуша је данас муслиманско село српског говорног језика, а налази се у шарпланинској жупи Гори, недалеко од Драгаша. Орћуша се први пут помиње у Арханђеловској повељи 1348. године. По турском попису из 1455. године у селу је било пет српских кућа. На подручју села се налазило старо црквиште. 


ОСТРАЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Остраће се налази северно од Лепосавића, на десној обали реке Ибра. Остраће се први пут помиње 1346. године као трг, дубровачка насеобина и тврђава: \"кастел дито Острати\". Године 1395. српска кнегиња Милица са синовима приложила је Остраће светогорском манастиру Светог Пантелејмона. У 16. и 17. веку кроз овај познати рударски трг пропутовали су многи западни трговци и путописци, међу којима и италијански путописац Зено Катарини. Након 1690. године и велике сеобе Срба на територију ондашње Аустроугарске, место се затрло и, како каже народно предање, \"девет година рало није орало у Остраћи\". Осим старог црквишта и српског гробља, у селу се још налазе остаци средњовековних зидина, вероватно некадашње вароши, и рушевине гробљанске цркве која је данас законом заштићена. Законом су заштићени и остаци старе турске граничне карауле из 19. века.


ПАЛАТНА (ПОДУЈЕВО) Село Палатна се налази у Горњем Лабу, на око двадесет километара од Подујева.Према усменом народном предању, овде су српски краљеви и цареви имали своје дворове - полате, палатне, по чему је село и добило име. Наука делом потврђује ову традицију будући да се за време цара Стефана Душана престоница називала \"полата царева\". У турском попису из 1455. године у Палатни је записано 8 српских домова.У селу се налазе остаци старог црквишта и српског гробља, а десетак километара северно од села, код изворишта реке Лаба, стоје остаци летњиковца Врхлаба - утврђеног града српског краља Стефана Милутина.  (данас не постоји)


ПАЛИВОДЕНИЦЕ (КАЧАНИК) Село се помиње у турском збирном попису земаља из 1455. године, а у Поменику манастира Св. Тројице у Мушутишту уписани су многи дародавци из Паливоденице.У селу постоји врло старо црквиште.  (данас не постоји)


ПАНТИНА (ВУЧИТРН) На левој обали реке Ситнице, недалеко од Вучитрна, налази се село Пантина.Село је добило име по познатој историјској бици код Пантина 1173. године, у којој се борио Стефан Немања, касније српски велики жупан и родоначелник највеће српске династије - Немањића. Године 1384. цар Стефан Душан је село приложио својој задужбини, манастиру Св. Арханђела код Призрена. По турском попису из 1455. године у селу је било 55 српских кућа са кућом сеоског попа.Испод села су остаци старе цркве и старог и новог српског гробља. 


ПЕЋАНЕ (СУВА РЕКА) Село Пећане се налази у Призренском подгору, недалеко од Суве Реке. Село се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана.Осамдесетих година 18. века руски конзул у Призрену затекао је још само једну српску породицу у селу. Стара црква Ваведења Богородице подигнута је 1451/52. године, као задужбина непознатог ктитора. Фреско-натпис изнад врата цркве, који је сведочио о времену њене градње, постојао је до краја 19. века, када се свод цркве провалио а живопис отпао. Делом сачуване фреске из апсиде су скинуте и конзервиране, и данас се налазе у Народном музеју у Београду.Црква је имала кубе, а на фасади лепо клесану бифору, коју су Албанци из села скинули да би је узидали на своју кулу. Године 1979, приликом \"оправљања\" куле, тај прозор је \"случајно\" поломљен. Изнад села, недалеко од цркве, постоји природна пећина која је у средњем веку служила као испосница.У селу су остаци старе цркве. Данас у Пећанима нема Срба


ПЛАЈНИК (ДРАГАШ) Плајник је данас албанско село.У селу су сачувани многи словенски топоними.На брежуљку више села стоје остаци старе српске цркве. 



 ПОГРАЂЕ (КЛИНА) Село Пограђе се први пут помиње 1314. године у даровној повељи краља Стефана Милутина његовом манастиру Бањској. По турском попису из 1455. године село је имало 30 српских домова, на челу са православним попом.Црква Светих Врача или Доња црква првобитно је била посвећена Светом Николи. Подигнута је у другој половини 16. века. Стручно је обновљена 1967. године и данас је законом заштићена.Изнад Пограђа се налазе рушевине Горње цркве, коју мештани зову Свети Врачи. У нартексу цркве су сачувани остаци фресака из 16. века, по чему се суди да је црква још старија.У близини села су рушевине средњовековног града Градишта, за који мештани тврде да је ту био двор сестре проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак, са остацима другог средњовековног града, који народ зове Јеринин град.  (данас не постоји)


ПОДГРАЂЕ (ГЊИЛАНЕ) На десној обали реке Мораве, на излазу из Пограђске клисуре, налази се албанско село Подграђе.У давнини село је било српско, о чему сведочи и његов словенски назив: како се налазило испод утврђеног града добило је име Под-град-је.Први пут Подграђе се помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице, која га је даровала светогорском манастиру Светог Пантелејмона.У селу су остаци два црквишта, а у рушевинама града-тврђаве остаци још једне цркве.Близу села, поред Мораве, постоји место под именом Говен. По локалном предању, када су Турци освојили град, једна девојка Српкиња је са тог места скочила у реку, говорећи: \"Нећу да говим (поштујем, љубим) туђину, радије ћу се удавити\". 



 ПОДУЈЕВО Подујево је седиште општине и средиште жупе Лаб на Косову. У турском попису из 1455. године Подујево се помиње као велико село, са 43 српске куће, међу којима је и дом сеоског попа. Године 1806, у време Првог српског устанка, српски устаник Станоје Главаш је овде подигао шанац према Турцима.Средњовековна подујевска црква се вероватно налазила на брду Мерђезу, које су Турци претворили у тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском значи гранична караула, утврђење).После Првог светског рата на брду је подигнута нова црква која је посвећена Св. Илији. У Другом светском рату албански фашисти и Немци су срушили њено кубе и оштетили је. Црква је обновљена 1971. године. 


ПОМАЗАТИН (ПРИШТИНА) Село се први пут помиње у турском попису из 1455. године као \"Бомазадин\", са 10 српских кућа.Године 1937. у Помазатину је подигнута нова црква Светог Илије. Осамдесетих година 20. века Албанци су на њој поломили врата и прозоре. Тада је у селу остао још само један Србин, старац. Манастир је срушен након 1999. године. (данас не постоји)


ПОНОШЕВАЦ (ЂАКОВИЦА) Село Поношевац се налази у долини Рибника, западно од Ђаковице. Село се први пут помиње као метох манастира Дечана, у повељи српске кнегиње Милице из 1389. године.По турском попису из 1485. године, у Поношевцу је било 17 српских домова и један муслимански. Априла 1941. године албански фашисти су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све српске и црногорске куће су спалили и разорили, а живаљ протерали. Том приликом је спаљена и разорена и нова српска црква, подигнута само неколико година раније. Данас у селу нема Срба. (данас не постоји)



 ПОПОВЉАНЕ (СУВА РЕКА) Први сачувани писани помен о овом селу је из 1465. године.Крајем 19. века руски конзул у Призрену посетио је ово село и сеоску цркву. Том приликом, покушао је да отклони насиље Арбанаца из суседног села који нису дозвољавали да Поповљанци врше своје православне обреде у цркви.На поповљанском гробљу се налази црква Светог Николе која је подигнута и осликана 1926. године.


ПРЕКАЗЕ (СРБИЦА) Албанско село Доње и Горње Преказе налази се недалеко од Србице. У селу је било 30 српских кућа, али су оне све насилно исељене, а живаљ протеран, до почетка 1982. године. У селу је остало само старо српско гробље. (данас не постоји)


ПУСТЕНИК (КАЧАНИК) Албанско село Пустеник се налази у долини и околини ушћа Котлинске реке, недалеко од Качаника. Подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском попису из 1452. године, у селу је било 50 српских домова, међу којима и дом сеоског попа. Словенски живаљ се одржао до почетка 18. века.На улазу у село, на истакнутом брегу, стоје остаци цркве непознатог светитеља. И сада се, одређених дана у години, на овом црквишту окупљају Роми и понеки муслимани да пале свеће и доводе болеснике \"на исцељење\". 


РАДАВАЦ (ПЕЋ) Село Радавац је смештено у Пећком подгору, на левој обали Белог Дрима. Први сачувани писани помен о Радавцу је из 1381. године, у повељи српског кнеза и цара Лазара којом је село приложено руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. У турском попису из 1458. године у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир Св. Спаса са десет калуђера. Изнад данашње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве, а у њиховој близини темељи помоћних економских зграда и оградног зида дугог неколико десетина метара којим је манастир био утврђен. Очувани су остаци и друге, мање сеоске цркве, као и великог гробља ранијег српског становништва. 


РАДЕША (ДРАГАШ) Радеша је муслиманско село српског говорног језика у шарпланинској жупи Гори. Први писани помен о селу је из 1348. године, у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана. Из ове повеље се види да су у околини села постојале црква Св. Николе и црква Св. Илије. У селу су очувани темељи старе српске цркве која се, по предању, налазила у склопу неког манастира. 


РАКИТНИЦА (ПОДУЈЕВО) Село Ракитница се налази у Лабу, југоисточно од Подујева. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову \"Киша Лазарит\" - Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. (данас не постоји)


РАКОЧ (ЂАКОВИЦА) Село Ракоц се налази десетак километара северно од Ђаковице. Под нешто другачијим именом село се први пут помиње у Дечанској хрисовуљи 1330. године. Према турском попису из 1485. године, у селу је било 38 српских домова. Године 1868. руски историчар и конзул у Призрену - И. С. Јастребов, затекао је у Ракоцу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба. (данас не постоји)


РАТИШ (ДЕЧАНЕ) Село Ратиш се налази у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Ратиш се први пут помиње 1330. године, у повељи коју је српски краљ Стефан Дечански издао својој задужбини - манастиру Дечанима. Тада је село имало 17 српских кућа. Године 1935. сељаци су на темељима старије српске цркве подигли нову цркву посвећену Св. Тројици. Она је демолирана и оскрнављена априла 1941. године када су Албанци попалили и раселили сва српска и црногорска села у Метохији, али је ипак стајала као рушевина и после Другог светског рата. Осамдесетих година 20. века је потпуно срушена. Око цркве Св. Тројице постојало је старо српско гробље од којег сада нема ниједан надгробни споменик ни камен. (данас не постоји)


РАЧА (ЂАКОВИЦА) Село Рача се налази недалеко од Ђаковице. На рачанском брегу су до почетка 20. века постојали остаци старе српске цркве. По предању, када су Турци освојили ове крајеве и ушли у Рачу, у цркви су затекли попа са ђацима. Покушали су да са врећама вуне спале ђаке, свештеника и цркву, али се вуна претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. (данас не постоји)


РАЧАК (УРОШЕВАЦ) Село Рачак се налази на излазу из клисуре Црнољеве, у близини Урошевца. У писаним документима село се помиње 1343. и 1345. године, у повељама српског краља и цара Стефана Душана. По турском дефтеру из 1487. године, у селу је постојао манастир Св. Врачи. Изнад села су остаци темеља цркве из 14. века, за коју тамошњи житељи мисле да је била посвећена Св. Врачима. Црквиште је заштићено законом као значајан споменик српске културе. (данас не постоји)


РЕСТЕЛИЦА (ДРАГАШ) Рестелица код Драгаша је по величини друго муслиманско село српског говорног језика у шарпланинској жупи Гори. Сви топоними у селу су сачували свој првобитни словенски назив. У Рестелици је постојала српска црква посвећена Св. Варвари, за коју предање каже да је била манастир. Очувано је старо српско гробље. 



 РЕЧАНЕ (СУВА РЕКА) Источно од Суве Реке смештено је старо село Речане. Године 1348. српски цар Стефан Душан је даровао ово село свом манастиру Св. Арханђела код Призрена. Међе које су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје неизмењене називе. Сматра се да је већ тада у међама села била и црква Св. Ђорђа - задужбина непознатог војводе који је ту сахрањен 1370. године, како сведочи надгробна плоча у поду цркве. Половином 19. века црква је била оронула, полусрушеног кубета и запустела. Иноверни мештани пастири су у њој зимовали и затварали своје козе, а лети им је служила као пландиште за стоку. Почетком 20. века је делимично обновљена. У цркви је сачувано нешто око половине првобитног живописа. Од десет композиција из циклуса посвећеног патрону цркве - Светом Ђорђу, сачувано је шест сцена, које имају велики иконографски и културни значај. Прве три сцене су рађене по српским преводима житија Светог Ђорђа, док доњу зону заузимају ликови појединачних светитеља и Поклоњење агнецу у апсиди. На јужном зиду западног травеја, у низу стојећих фигура, насликано је пет жена-мученица, а на западном зиду четири света ратника. Сви натписи су на словенском језику. Живопис је настао у седмој деценији 14. века, као дело двојице зографа из Призренске сликарске школе. Од 1956. до 1960. године на цркви и фрескама су изведени конзерваторски радови. 


РЗНИЋ (ДЕЧАНЕ) Село Рзнић је смештено на десној обали Дечанске Бистрице. Село се први пут помиње у дечанским хрисовуљама 1330. године, као насеље са 38 српских кућа. Године 1485, према турском попису, тај број се смањио на 20 српских домаћинстава. До друге половине 19. века у Рзнићу су стајале развалине српске цркве Св. Срђа и Вакха. Од материјала ове цркве сазидана је садашња сеоска џамија.(данас не постоји)


РОДЕЉ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Родељ се налази северно од Лепосавића, на десној обали Ибра. Житељи овог села су учествовали у Првом српском устанку и Карађорђевом походу на Нови Пазар 1812. године. У селу постоји мала црква и веома старо српско гробље. 


РУГОВО (ПЕЋ) Име Ругово долази од старог словенског властитог имена Руг, а припадало је првом власнику и баштинику села. У турском попису из 1485. године у Ругову је било 110 мушких обвезника - Срба. У селу постоје остаци двеју цркава. Данас је Ругово етнички чисто албанско село. (данас не постоји)


САМОДРЕЖА (ВУЧИТРН) На крајњим јужним падинама Копаоника, у долини Лаба, смештено је село Самодрежа. По предању и српској народној песми \"Урош и Мрњавчевићи\", уочи Косовске битке 1389. године српска војска, на челу са кнезом Лазаром, причестила се у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је у тој цркви сахрањен Милош Обилић, српски витез који је за време Косовске битке прерушен ушао у турски табор и убио султана Мурата како би са себе спрао лажну оптужбу другог витеза, Вука Бранковића, да је издајица. На брду изнад цркве је био стари град са дворцем Вука Бранковића. У том дворцу је уочи Косовске битке кнез Лазар одржао вечеру са својим војсковођама и том приликом је изговорио познату косовску клетву, која и данас живи као најсветији завет свих Срба: \"Ко је Србин и српскога рода и од српске крви и колена, а не дош\'о у бој на Косово од руке му ништа не родило рујно вино и \'шеница бела, не имао рода ни порода ни мушкога ни девојачкога рђом капс\'о док му је кољена\". (по рђи се спомињао док му је колена) Црква у Самодрежи била је посвећена Св. Јовану Претечи. Почетком 20. века, пре ослободјења Србије од Турака, један Албанац из села је од камена са цркве направио себи воденицу, док је, по наредби приштинског паше, олово са цркве скинуто како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Исте године је и живописана. Међутим, албански националисти су је 1981. године оскрнавили и оштетили њене фреске. Идуће, 1982. године, свирепо су убили једног младића - Србина пред његовом мајком зато што је бранио своју имовину и земљу од похаре. (данас не постоји)


СВЕТЉЕ (ПОДУЈЕВО) Село Светље се налази на десној страни Лаба, на неколико километара од Подујева. По турском попису из 1455. године у селу је било 55 српских домаћинстава, а записана је и оближња црква Св. Мине са попом и три калуђера. Године 1689. Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти \"Краљевства Србије\" (Ил регно де ла Сервиа) уписао ово село као \"Сфителе\". Карта се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Средином 18. века у село су почели да се досељавају Албанци. Године 1986. у Светљу је остало још само једно српско домаћинство. (данас не постоји)


СВИЊАРЕ На северним обронцима Чичавице смештено је село Свињаре. Село се први пут помиње у турском попису 1455. године, када је имало 14 српских кућа. У селу постоји црква и остаци два црквишта. 


СИГА ( ПЕЋ) Српско село Сига налази се у Метохијском подгору, у подножју планине Русолије. Под самом планином постојала је врло стара црква, са зидовима који су местимично били високи и до четири метра. По предању, црква је била старија од манастира Дечана. На њеним темељима је 1937. године почела градња нове цркве Св. Димитрија, која је прекинута 1941. године. У току Другог светског рата Албанци су делом демолирали цркву. Завршетак радова и освећење храма је обављено 1977. године. Покрај храма је извор са, како се верује, лековитом водом. Очувано је старо српско гробље, са неколико примерака старих надгробних камених плоча и већих крстача. 


СЛОВИЊЕ (ЛИПЉАН) Село Словиње се налази у подножју Жеговца, недалеко од Липљана. Први сачувани писани помени о Словињу су у двема повељама српског краља и цара Стефана Душана из 1331. и 1348. године. Првом повељом село је даровано хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори, а другом је потврдјено српском манастиру Хиландару. Сеоску цркву Св. Јована из 14. и 16. века срушили су Албанци да би подигли сеоску џамију. Са друге цркве, посвећене Св. Николи, из 14. века, Албанци су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких мостова која је између 1871. и 1873. године градила косовску железничку пругу. У планини изнад Словиња постојао је манстир Св. Ђорђа из 14. века. Манастир је почетком 19. века срушио самозвани господар Косова Јашар-паша џинић, пореклом Албанац, да би од његовог материјала зидао мостове на реци Ситници. 


СМИРА (ВИТИНА) У подножју Скопске Црне Горе, недалеко од Витине, налази се село Смира. Село се први пут помиње 1308. године, у повељи српског краља Стефана Милутина, којом је Смира приложена хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори. \"Храм Вазнесења\" или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски митрополит Никанор средином 16. века. Ктитор је својој задужбини даровао неколико рукописних књига и типик, као и сребром оковани дуборезни крст са натписом. Друга црква у Смири била је посвећена Св. Симеону Мироточивом. У селу је постојала још једна црква, која је сасвим порушена. Данас се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћирилским текстом, која је свакако донета са једне од ових цркава. (данас не постоји)


СОКОЛИЦА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Соколица је назив за брдо и цркву Покрова Св. Богородице у селу Бољетину. По турском попису из 1455. године, село је имало 21 српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14. или 15. веку, као задужбина непознатог ктитора. Црква је правоугаоне основе, а зидана је од лепо тесаног камена и засведена полуобличастим сводом. Припрата је касније дограђена. Првобитни живопис је јако оштећен. Године 1936. подигнут је леп и складан звоник са по две бифоре и две розете на горњем спрату. У соколичкој цркви се чува изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице, која седи на престолу са малим Христом у крилу. Статуа потиче из 14. века и представља дело приморских мајстора који су настојали да се што више приближе византијском духу. Статуа се најпре налазила у манастиру Бањској. Када су Турци разорили овај манастир и претворили га у џамију, статуа је пренета у соколичку цркву. По народном предању, соколичка Богородица је \"долетела пре 500 година преко брда и стала на дрво под стеном и позвала народ да ту подигне цркву\". Народ јој је подигао храм који је касније запустео, па је половином 19. века опет обновљен. Од 1967. године у селу више нема ниједне српске куће. Те године Албанци су ископали и оскрнавили и последњи српски гроб на гробљу више цркве. 


СОЧАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) На десној страни реке Ибра, недалеко од Лепосавића, смештено је веома старо село разбијеног типа - Сочаница. У писаним изворима село се први пут помиње 1315. године, у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Бањској. У засеоку Сочанице налази се црква Усековања Св. Јована Претече. Црква је подигнута 1863. године настојањем ондашњег сочанског кнеза, кога су следеће године убили Арбанаси. Црква је подигнута на старим средњовековним темељима. Законом је заштићена као споменик културе. У селу и његовој околини стоје остаци цркве Св. Петке и цркве Св. Пречисте. Изнад села је стари град Галич којег помиње византијски историчар Јован Кинам, летописац византијског цара Манојла Комнена (1143-1180). У Сочаници се налазе и остаци римског провинцијског центра Муниципијума ДД из 2. до 4. в.н.е. 


СРБИЦА Варош Србица је општинско средиште у Метохијском подгору. Варош је основана 1924. године са око 30 кућа Срба и Црногораца. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки поубијаним борцима против албанских фашиста у Другом светском рату. (данас не постоји)


СРЕДСКА Село Средска се налази у Средачкој жупи испод шарпланине. Године 1348. српски цар Стефан Душан је село и жупу приложио својој задужбини - манастиру Св. Арханђела код Призрена. У селу постоје остаци цркве Св. Петке која се помиње у Арханђеловској повељи, остаци цркве Св. Ђорђа са фрескама из прве половине 16. века и цркве Св. Богородице из истог времена, као и цркве Св. Николе која је саграђена 1875. године. 


СТАГОВА (КАЧАНИК) У долини реке Неродимке, на неколико километара од Качаника, смештено је село Стагово. Стагово се помиње у турским пописима из 1452. и 1463. године као српско село. Албанци су овде почели да се досељавају око 1700. године. До осамдесетих година 19. века у Стагову су стајали остаци напуштене српске цркве са старим гробљем. Данас у селу нема Срба. (данас не постоји)


СТРАЖА (КАЧАНИК) У подножју највишег шарпланинског врха смештено је село Стража. У селу је постојала српска црква са гробљем, али по насилном исељењу српског и македонског живља црква је порушена, а гробље око ње уништено. Данас је Стража етнички чисто албанско село. (данас не постоји)


СУВА РЕКА Сува Река је општинско средиште у Призренском подгору. Први сачувани писани помен о Сувој Реци је из 1465. године. Млечанин Ђакомо Кантели ди Вињола је 1689. године уписао ово место на свој бакрорез-карту, која се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Осамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену затекао је у Сувој Реци девет домова српских Рома. У месту је постојала стара српска црква која је срушена, и српско гробље. На брегу испод села налазила се испосница, у којој су, по једном запису из 1880. године, чуване нечије свете мошти, док су око испоснице биле монашке ћелије. Турци су ову испосницу претворили у текију. Године 1938. подигнута је нова српска црква са кубетом и звоником. Крај ње је данашње гробље.


 СУВО ГРЛО Село Суво Грло се налази у Метохијском подгору, петнаест километара од Истока. Према предању, село се некада звало Срма Грло по оближњем руднику \"срме\" - сребра. У писаним изворима се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина, крајем 13. века. Тада је село било средиште мање жупе, а у њему се налазила црква Св. Богородице. У време краља и цара Стефана Душана, село и црква су приложени хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори. По турском попису из 1485. године, Сухо Грло је било средиште нахије са преко петнаест села. Укупно је имало 126 српских кућа, три дома свештеника и један дом калуђера. У селу је постојало неколико сакралних објеката. Најстарија сувогрлска црква је саграђена у време краља Стефана Милутина, а била је посвећена Светој Богородици. Вероватно из истог времена је и црква Ваведења Богородице. У Сувом Грлу се још налазе остаци цркве Св. Николе, цркве Св. Арханђела и цркве Св. Јована, као и више црквишта непознатог имена. На једном вису стоје остаци \"Калуђерског града\", а у шуми су рушевине другог старог града.


ТОПОНИЦА, ТОПОЛНИЦА (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА - Косовска Каменица) У равници доњег тока Криве Реке смештено је село Топоница. У повељи манастира Грачанице из 1321/22. године Тополница је био назив за читаву област данашње Новобрдске Криве Реке. У 16. и 17. веку ова област се називала Анђелова Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који се, по паду Тесалије, склонио у Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих војних достојанстава, служећи, први у српској, други у турској војсци. Албанци су у Тополницу почели да се досељавају после 1700-те године, да би до 1880. године сасвим потиснули Србе староседеоце. На српском сеоском гробљу Албанци су 1985. године у парампарчад поразбијали све надгробне споменике. 


УБОЖАЦ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Убожац или Рђавац је назив средњовековног манастира у Новобрдској Кривој Реци. Манастир је саграђен у првој поливини 14. века у време српског краља Стефана Милутина, највероватније као задужбина светогорског игумана Старца Исаије. Овај свети човек је био пријатељ и саветник српског цара Стефана Душана, а потом и кнеза Лазара. Познат је као преводилац на српски језик дела Дионисија Ареопагита и као аутор извештаја о српском поразу у Маричкој бици 1371. године. Сматра се да је он са својим родитељима, иначе властелинима краља Милутина који су се касније замонашили у Убошцу, подигао овај манастир и цркву која је посвећена Ваведењу Св. Богородице. Исаија је пренео у српске крајеве светогорске елементе не само у црквеном животу и литургијским обредима него и у архитектури цркава и манастира, што је имало велики значај за формирање моравског архитектонског стила у 14. и 15. веку у Србији. Данас се у манастиру Пећкој патријаршији чувају две рукописне књиге манастира Рђавца из прве половине 15. века. Осим моштију Старца Исаије и његових родитеља, у манастиру су вероватно похрањене и мошти пећког патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у Црној Гори. Године 1690, у време аустријске најезде која је изазвала велику сеобу Срба под Арсенијем III Чарнојевићем, манастир је страдао од Аустоугара. Данас постоје само зидине.


УЉАРИЦЕ Уљарице је име за две пећине-испоснице на десној обали изнад великог слапа реке Мируше. Велика пећина или Велика црква вероватно потиче из 14. века, а била је обновљена у 16. веку. Испосница је настала зазиђивањем улазне стране природне пећине. Приликом археолошких испитивања у Великој испосници су нађени фрагменти фресака. Двадесетак метара од ње налази се Мала пећина-испосница, до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа Мале испоснице није била већа од 1X1,5 м. У испосници је била делимично сачувана представа Силаска Св. Духа на апостоле, али су у новије време пастири из оближњих села готово потпуно уништили овај остатак живописа.


 
 МИР, ДОБРА ВОДА (КЛИНА) Село Ујемир (албански) или Добра Вода налази се у Прекорупљу код Клине. Први сачувани писани помен о Уњемиру је из 1330. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског којом је ово село даровао својој задужбини - манастиру Дечанима. По турском попису из 1455. у селу је било 12 српских кућа, укључујући и домаћинство сеоског попа. У Уњемиру је рођен Свети Петар Коришки, познати српски пустиножитељ из 13. века. О животу и пустиножићу овог светитеља говоре средњовековна дела Служба и Житије Петра Коришког, која је написао Теодосије Хиландарац. Оба дела се сврставају у ред најуспешнијих и најлепших остварења српске књижевности средњег века. На брду изнад Уњемира стоје остаци цркве Св. Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Црква је подигнута у 13. веку, вероватно у склопу истоименог манастирског комплекса. Сачувани су темељи обимних зидова улазне куле и вратница градића-тврђаве у чијем се средишту налазио храм. Он је президан у 14. веку, а поново је обновљен после обнове манастира Пећке патријаршије у 16. веку. У Уњемиру постоје и остаци једног црквишта. Последња српска породица се одавде иселила 1968. године, тако да је Уњемир данас етнички чисто албанско село. (данас не постоји)


УРОШЕВАЦ Урошевац је општинско средиште на крајњем југу Косова поља. Урошевачка стара црква је подигнута 1901. године, али је напуштена 1929. године када је довршена изградња нове цркве Св. краља Уроша. У новој цркви се чува занимљива збирка икона млађег времена. У овом граду данас не живи ниједан Србин. Цркву обилази свештеник, а специфично је то што се црква налази буквално и истом дворишту где и џамија.


ХОЧА ЗАГРАДСКА (ПРИЗРЕН) Село Хоча Заградска се налази са леве стране Призренеске Бистрице, код Призрена. У писаним изворима село се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана. До краја 18. века у селу је постојала црква Св. Николе. Јужно од села, у брдима, налази се пећина-испосница, која је преградним зидом била претворена у цркву. У Хочи Заградској данас више нема Срба.


ЦРВЕНИ На левој страни Ибра, код изворишта Црвенске речице, смештено је планинско село Црвени. У селу постоје остаци цркве из средњег века. 



 ЦРЕПУЉА Село Црепуља се налази у Ибарском Колашину, под северним обронцима Мокре Горе. У Црепуљи постоји српска црква из 14. века која је, по предању, била првобитно посвећена Св. Лазару. По истој традицији, цркву је подигла нека властелинска кћер, девојка, из захвалности за чудотворно оздрављење од непознате болести којој је дуго тражила лека идући од манастира до манастира. Црква је сада посвећена Св. Николи. Храм је више пута обнављан. Најстарија обнова била је у другој половини 16. или почетком 17. века, о чему сведочи сачувани натпис на довратнику. Друга обнова је била почетком 18. века и тада је црква и живописана, што потврђује фреско-натпис у ниши ђаконикона. Од тог живописа је сачувано око једанаест квадратних метара. Иако скромних квалитета, ово сликарство има своју документарну вредност, јер говори о настојању да се очува традиција и у најтежим условима робовања под тудјином. 


ЦРКОЛЕЗ Село Црколез се налази у Метохијском подгору. У писаним изворима село се први пут помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице којом се црква Св. Јована у Црколезу прилаже светогорском манастиру Светог Пантелејмона.У турском попису из 1485. године уписано је 47 српских кућа, међу којима је и кућа сеоског попа.Године 1943. албански фашисти су спалили цело село, а српско и црногорско становништво, укључујући жене и децу, отерали су у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале и цркву, али их је у томе спречила једна старица која је на време угасила пожар.У цркви Св. Јовна се до 1955. године чувала збирка од једанаест изузетно вредних и старих српских рукописних књига од 13. до 14. века, писаних на пергаменту и папиру. Међу њима је посебно вредно Јеванђеље које је писано на пергаменту из 13. века. Украшено је са једанаест иницијала колорисаног цртежа, који приказују “звериње” орнаментике архаичног тератолошког стила. Ови иницијали стоје на самом почетку српске историје уметности.Од изузетне вредности су и 41 лист четврте инкунабуле, штампане 1495. године у Црнојевића штампарији на Цетињу.У порти цркве Св. Јована расте дуд стар неколико векова. По предању, дрво је калемљено када је црква зидана и то са гранчицом шам-дуда из Пећке патријаршије. Исто предање каже да је тај шам-дуд донео Свети Сава из Јерусалима и сам га засадио у порти Пећке патријаршије.  (данас не постоји)


ЦРНОБРЕГ Црнобрег се налази јужно од села Дечана.Под словенским именом Чрнобрег, село се први пут помиње 1330. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског.По турском попису из 1485. године, село је имало 19 српских и један муслимански дом.У селу постоји црква Св. Николе и црква Св. Георгија, које се помињу у хрисовуљи Стефана Дечанског.


 
 ЧАБИЋИ (КЛИНА) По хрисовуљама манастира Дечана из 1330. године, Чабићи су били највеће село у властелинству овог манастира. У то време имали су око 200 домаћинстава, свога златара, мачара, ковача и десет попова. Већ тада је у селу постојала црква Светог Петра.По турском попису из 1455. године у селу је било 67 српских домова, са попом на челу списка.У селу постоји новија црква Светог Николе. Њене фреске стилски припадају сликарству прве или друге половине 17. века. Деведесетих година 20. века албански терористи су више пута насилно отварали цркву и скрнавили је.У селу постоје два српска гробља.

ЧЕЧЕВО Село Чечево се налази у Ибарском Колашину.У турском попису из 1455. године село је имало 10 српских кућа.Сеоска црква је посвећена Светој Петки, а подигнута је 1938. године на темељима старије, веће и шире цркве, која је постојала још у 14. веку. У средњем веку црква Св. Петке је имала велики углед код чечевског становништва, па је у случајевима спорова са Турцима код ње сазиван народни збор видјенијих људи који је предлагао решење и споразуме. 


ЧИЧАВИЦА Чичавица је назив планинског венца и висоравни која дели Косово од Метохије. Српски књижевник Бранислав Нушић, који је почетком 20. века боравио као конзул у Приштини, назвао је Чичавицу “Српском Светом Гором”.У српском и албанском народу постоји предање да Чичавица има 77 извора, 77 потока и 77 цркава. По том предању, у јужној Чичавици су били само женски манастири.У турском попису из 1544/45. године записано је да се у тој области налази “укупно манастира и цркава - 52”.Данас у Чичавици постоји 36 црквишта и других трагова цркава. 


ЧПИЉЕ Чпиље је заселак села Бање у Ибарском Колашину. Своје друго име “Кулине” село је добило по остацима утврђеног манастира са црквом и звоником - кулом.Црква је вероватно саграђена у 134. или 14. веку, а састојала се од нартекса, егзонартекса, звоника и гробља.Зидови куле-звоника очувани су местимично и до висине седам-осам метара. На северном зиду југоситочне куле постоји урезан ћирилски натпис из кога се види да је 1492. године дошло до рушења цркве или звоника.На црквеном гробљу је око 150 старих монолитних надгробних споменика, због чега оно представља једну од највећих и најочуванијих средњовековних некропола не само на Косову и Метохији него и у Србији. 



 ШТИМЉЕ (УРОШЕВАЦ) У Штимљу се налазио дворац српског краља Стефана Дечанског. Године 1348. цар Душан је обавезао мештане овог села да дају мед и восак његовој задужбини - цркви Светих Арханђела код Призрена. По турском попису из 1455. године село је имало 109 српских кућа и два попа. Између 1920. и 1922. године на темељима неке старије цркве је подигнута црква Светог Арханђела Михаила. Посвећена је српским ратницима изгинулим у Првом светском рату. Цркву је подигло друштво \"Кнегиња Љубица\", по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији. Данас без Срба, а црква демолирана.


ШТРПЦЕ Штрпце је велико село на десној страни Лепенца. По турском попису из 1455. године у селу је било 65 српских домаћинстава. Сеоска црква Св. Николе је саграђена и живописана 1576/77. године. Сачуван је фреско-натпис на коме је побројано девет ктитора на челу са сеоским попом. Источно од села се налази црква Св. Јована Крститеља. Подигнута је 1911. године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и старо српско гробље. Најјузнија Српска енклава на Косову и Метохији у којој зиви око 15000 Срба.



Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %