У Прилужју код Вучитрна све је мање Срба.

Имовина преосталих Срба често је на мети разбојника, који као да пркосе Косовској полицији.

Ноћас је у овом селу обијена продавница Ивана Трајковића. Из продавнице је украден само новац у вредности од око осамдесет евра и причињена је материјална штета на улазним вратима објекта.

Случај је пријављен Косовској полицији, чији су службеници обавили увиђај и уредно евидентирали још једну у низу крађу, која ће по свему судећи остати нерасветљена.

Срби из овога краја на крађе не гледају као на разарање и отимање имовине, већ кроз све што се дешава указују на своју небезбедност о којој се у никада није водило довољно рачуна.

Непроналажење разбојника је довољно јасан знак да свако може да уђе у српску кућу и из ње однесе све што му је потребно.

Напади на српску имовину који су све учесталчији само се уредно евидентирају, али резултата у виду проналажења разбојника нема.

Број становника српске националности у Прилужју је преполовљен у односу на период до 1999. године.

Због страха и без изгледа за будућност, млади одлазе из Прилужја.

Да имају где да оду, отишли би одавно, јер су одавно схавтилиу да о њима нико не води рачуна, јер када некога силом тераш да обилази сиротињу, то је и сиротињи смешно.

„Када би дошао председник Вучић да види где живимо, да са нама проведе сат времена, не верујем да би остао равнодушан над овом бедом, али и где нам живе деца и где нам се и данас рађају деца. Свакодневно чујемо да Косово и Метохију посећују званичници Канцеларије за Косово и Метохију, и сада их позивамо да дођу и да виде како живе наша деца. Верујемо да је лакше њима да дођу из Београда, него некима који представљају власт из Грачанице“.
Двадесет осморо Срба, међу њима шесторо деце и једна трудница, свој живот проводе у десет лимених контејнера, површине дванаест квадратних метара.
Званичници Канцеларије за Косово и Метохију, надлежна министарства и сви они којима су пуна уста помоћи Србима, никада нису обишли контејнерско насеље „Падалиште“ у Грачаници, јер су свесни да ће се суочити са својим дугогодишњим нечињењем да се овај проблем коначно реши.

„Шта можемо ми сами, плакали смо, молили, преклињали, али од тога ништа, нико нас није чуо. И наше достојанство има границу коју не желимо да пређемо. Остајемо ту где смо до краја и у нади да ће се нешто повољно десити“.
И највеће хладноће и највеће летње врелине ови људи проводе годинама у лименим конзервама, површине од дванаест квадратних метара.
Већина станара овог најнехуманијег насеља болује од неке хроничне болести, а већина болести је изазвана разним инфекцијама од присуства инсеката и глодара.
Слушајући званичнике који се годинама разбацују милионима у телевизијским емисијама, просечан гледалац ће помислити да косметски Срби живе у најнормалним условима, а насупрот томе ова прича показује да у срцу Косова и Метохије, недалеко од манастира Грачанице, постоји „Ругло Србије“.

„Понекад нас посете званичници Српске листе, који представљају косовску власт у Општини Грачаница, само они и нико више, обећају нам по нешто и сваки пут исто, кажу да нема средстава“.
Нажалост, сиротињу можеш да купиш само са једним пакетићем и печеним прасетом за цело насеље и то пред Божић и онда они ћуте, још ако им запретиш биће довољно да заувек заћуте.

На другој страни, иста власт организује дочек Нове Године уз вола на ражњу и музику, а све то кошта 21,000,00 евра. Треба ли им веровати?
На тај начин челници и једне и друге власти на Косову и Метохији показују да се ругају сиротињи, ако су у све то упућени и они који управљају њима, онда је коментар исти и за њих.
„Живимо од социјалне помоћи и дечјег додатка, а њега неће бити овог месеца, тако је сваке године у јануару", чак ни то не многу да исправе годинама.

До сада је на централном Косову направљено десетак зграда за социјално угрожене породице, али нико из овог насеља није збринут у тим програмима, а колају приче да је потребна „улазница“ како би неко дошао до кључа.

„Када бисмо добили кров над главом , били бисмо најсрећнији људи на планети“.
Шесторо деце спавају у присуству пацова и змија.
Беда и немаштина чести су разлози за свађу и туче међу станарима.

„Када би неко од званичника државе дошао да нас посети, да види, па ако може да остане равнодушан нека оде, а нама би то пуно значило“.

Изградња нових станова у Грачаници је већ договорена, али ови људи, иако нису приоритет очекују да преовлада разум и да можда баш они буду на листи добитника.

Приоритети и критеријуми су чудни увек, као и свуда.
„Ругло Србије“ на „Падалишту“ у Бадовцу код Грачанице је највећа срамота свих власти до сада, а уколико Канцеларија за Косово и Метохију овај случај убрзо не узме у разматрање, падају у воду све тврдње и настојања да држава брине о људима.

Председник Привременог органа општине Приштина у Грачаници и поред јасног упозорења директора Канцеларије за Косово и Метохију, никада није нашао времена да посети ове људе, али је дебело умешао прсте у поделу пољопривредних машина, што је изазвало лавину незадовољства, која се манифестује све чешћим постављањем табли „Кућа на продају“.
Та чињеница показује да се они најмање разумеју у свој посао, али да онај други посао раде перфектно, очигледно је да им је то дозвољено.

И некако с' правом становници „Падалишта“ се питају, да ли уопште постоје за српску власт?
„Шта да урадимо да привучемо њихову пажњу, а да сачувамо достојанство“?

Ови људи и поред све небриге гаје наду да ће држава Србија изнаћи начин да им помогне, а док се то не деси, браниће се од глодара и инсеката.

Све је више људи који Косово и Метохију напуштају због сиромаштва, а то се јасно види кроз бројне апеле за помоћ сиромашним породицама, који се свакодневно објављују на друштвеним мрежама.
Ови људи су потпуно заборављени.
Ругање сиротињи која је одржала Косово и Метохију свих ових година од стране државе огледа се у (не)бризи која је толико евидентна, да не желе да је виде само они који спроводе закон у дело.
Осамнаест година, запослени на Косову и Метохији добијају тзв. „косовски додатак“, који првенствено служи као подстицај за останак и опстанак Срба на Косову и Метохији.

Неправилна расподела ових средстава показује да су нечији животи више вредни од оних који живе поред њих и оних који уопште не живе на Косову и Метохији.
Нажалост, добар део оних који добијају ова средства на Косову и Метохији долазе само због посла, док су њихове породице у Србији.
Добар део запослених у просвети, своју децу школују у Србији, а разлог је невероватан, због квалитета образовања. Зато су школе полупразне, а интересовање предавача има само материјални смисао.
Конкурси за запослење су искључени, па се запошљавање обавља по родбинским и пријатељским везама.
Није мали број оних који из унутрашњости Србије управо због ових привилегија долазе на Косово и Метохију, па се због њих штелују распореди за рад, тако да имају што више слободног времена.
Углавном се њихово радно време своди на три дана недељно.
На централном КиМ у здравственим установама лекари раде недељу дана без престанка да би касније имали петнаест слободна дана.
Највећи број младих, образованих људи, који живе на Косову и Метохији, одлазе због немогућности запошљавања.

Неравномерна расподела средстава, који се у свакојаком виду шаљу на Косову и Метохију, главни је разлог што се многи одлучују да напусте Косово и Метохију. Зато су села у којима су живели Срби преполовљена.
Косовски додатак је искључио све оне Србе из чијих породица нико не ради, а уједно су то породице са највише чланова.

Такође, проценат косовског додатка исти је за све запослене, па они са највећом платом имају највећи додатак и они са најмањом платом имају најмањи додатак, иако су им животи подједнако вредни и угропжени.
У неколико наврата све власти су најављивале проверу пребивалишта, бројног стања и статуса запослених, али од  свега тога ништа није урађено и како сада ствари стоје тога неће бити.

2010. године министар за Косово и Метохију Горан Богдановић, најавио је доношење скупштинског закона о косовском додатку, који би обухватио само породице које живе на Косовуи и Метохији, али се од тога на крају одустало.
Када би се преиспитала оваква одлука, створио би се већи број радних места за Србе који реално живе на Косову и Метохији или би се вишак средстава могао пребацити у посебан фонд за незапослене који желе да живе на Косову и Метохији.

Отац-старац Кирило ДРАГАНАЧКИ

Духовник, стари мудрац, ОТАЦ КИРИЛО! Мало ко зна, да је ОТАЦ КИРИЛО, приликом изградње читавог здања око манастира ( а у намери да спречи америчку чизму и оклопна возила, да се наоружани, бахате пред вратима манастира, нарушавајући свети мир и тишину), променио ширину улаза за неколико сантиметара мању од ширине возила тенкова да не би улазили. За то је интервенисао пуковник америчке војске Милер и протествовао што је смањена ширина улаза у манастир. На то му је Отац Кирило одговорио: ово је православни манастир српског народа где није дозвољено да ви демонстрирате своју силу где се српски народ моли Богу.

МИТ И ИСТОРИЈА

Годинама се осећала потреба да се написано и објављено о оцу Кирилу сабере, преради и у прикладној форми понуди читаоцима а и допуни новим писањем. Не само ова књига већ и његов практични живот и делања потврђују да ће отац Кирило бити смештен у мит и историју, у којој чак и сами аутори песама и прича сведоче и певају, који су то препознали у дубини свога срца... иако су га сви славили и дивили му се, он се није грдио и преузносио већ је смирено подносио све. Он има љубав божанску, неизмерну која га приближава свима и свакоме, те читавим бићем својим састрадава са свима страдалницима и свачији бол и муку осећа као своју. Отац Кирило је, дакле, све то скупа и још нешто много шире и много више од свега тога, нешто што је мислима неухватљиво и речима неизрециво...

Др Хаџи Ненад Којић
Доц. ек. факултета К.Митровица (из поговора)

 СУДЊИ БОЖЈИ ДАН ИЛИ МОЋ МОЛИТВЕ

Две фотографије које сам начинио 1999. Gодине у Клокоту, које носим у новчанику са фотографијом моја два сина, стално ме подсећају на величину оца Кирила и снагу молитве. И данас излазим из животних препрека чим се сетим чиме је отац Кирило савладао безизлаз.
С разлогом желим да сведочим о једном догађају, тог судњег дана, познатом широј јавности, који се догодио у времену великог страдања српског народа на Косову и Метохији, у селу Клокоту.
Тешка времена, дан тмуран и испуњен болом. Гњилане гори те 1999.године. после повлачења наше војске и полиције, ми, преостали Срби у граду, уточиште налазимо у цркви Св.Николе у Гњилану. Толико је година прошло а као да је јуче било. На лицима мојих Гњиланаца, у порти цркве, могао се видети страх и очај. У разговорима се могло чути кога су тада шиптарски терористи убили, силовали или чија српска кућа гори.

Сећам се, био сам страшно забринут за моју породицу. Тешили смо једни друге и молили Бога да нас укрепи милошћу својом. У тренутку осетих руку на рамену, окретох се и угледах то мило лице. Био је то отац Кирило. Обратио ми се следећим речима:
-Јуначе, немој бринути. Бог је са нама и Он има план за нас.
Осетио сам мир, спасење и наду у боље сутра. Како је дан одмицао било нас је све мање у порти цркве. Нисам могао да се одвојим од оца Кирила. У тренутку се зачуо уплашени глас једног од присутних Срба. Викнуо је продорно:
-Клокот гори! Људи! Клокоћани одлазе!
Не часећи ни часа отац Кирило је одмах кренуо за Клокот, а са њим и ја. Верујте ми, близина са оцем Кирилом уливала ми је сигурност. Ићи с њим аутом или како год значило је да нестаје страх од пресретања на путу, напада или киднаповања. Слушао сам молитву коју је изговорио отац Кирило. На путу до Клокота ми смо сусретали колону трактора са избеглицама и са друге стране колону тенкова који су ишли према Гњилану. На мене је деловала потпуно смирујуће. Осетио сам снагу, веру да ће бити све добро. Одједном, на видику дим. Од запаљених српских кућа. А на свом улазу у село непрегледна колона возила, спремна да крене пут Србије Народ уплашен. Чуо се плач жена и деце. Преплашеном народу прилази отац Кирило рааширених руку и каже:

-помаже Бог, браћо и сестре!
-Бог помогао.
-Не бојте се, браћо Срби, Бог је са нама, њега не могу зликовци победити. Он ће нас сачувати на нашим огњиштима. Вратите се својим кућама.
Тишина. Неверица код присутних. Ипак, већина и даље жели да напусти село, да тражи спас негде. У тренутку погледах оца Кирила, а он леже на земљу на сред пута. За њим и ја. И тада из душе изговори:
- Даље можете само преко мене! Зар да оставите светог цара Лазара и остале мученике који су овде животе положили како би сведочили о царству небеском. Господе, опрости, помилуј и спаси.
Зачуо сам тишину. Почеше му прилазити домаћини, помогоше му да се придигне, и затражише благослов од њега.
- Бог са нама.
И тако наврат-нанос спаковани мештани Клокота, изазвани неочекиваним поступком оца Кирила, у моменту донесоше одлуку да остану у својим домовима. Лично сматрам да је ово био историјски тренутак и богоугодно дело оца Кирила. Следећи пример мештана Клокота, који се није иселио, остала су и друга села у Косовском Поморављу.
Данас, са ове дистанце, када лично наиђем на неке животне препреке, често се сетим оца Кирила и величине његовог страдања у Христу Богу. Даје ми снагу да наставим даље и да кроз молитву и веру у Бога, никада не одустанем. Желео сам само да кроз ово сведочење истакнем колики је траг оставио на мене и на мој живот велики наш отац Кирило и његова молитва срочена за опстанак тога села.

Бранко Димески
По занимању економиста и
новинар часописа Изворник

СУДЊИ БОЖИЈИ ДАН

Toг дана (20. 06. 1999) затекосмо ужасни призор у Клокоту, избегличке колоне... људи уплашени и узнемирени са уплаканом децом у збегу кренули ка Србији...
У том најтежем тренутку створи се међу нама , као да је са неба пао човек у монашкој мантији. Виђао сам у животу многе монахе подвижнике и молитвенике, али овај монах био је горостас. Неустрашиви јунак и одважан, као од планине одваљен. Велика српска стена пред чијом се појавом заустави тенк окупаторски. Сломи се сила машине испред црне мантије са уздигнутим рукама у облику крста; у левој држаше бројанице а у десној руци повелики камен. Са отвора тенка појави се војник са пушком упереном у горостаса и рече: "Склони се са пута, пуцаћу".

Тада се руке горостаса још више уздигнуше као у Христа на распeћy и чу се његов громки глас: "Пуцајте, шта чекате!.. Шта ово чините у име ваше демократије, зашто је овај народ у збег кренуо? Од кога овај народ бежи? Шта су вам ови невини људи учинили? Ово што ви чините ни Турци нису чинили?..." Мештани Клокота се почеше приближавати са циљем да боље чују дијалог оца Кирила са окупаторима. Отац Кирило онда крену и стаде пред први трактор натоварен са пртљагом и стварима Срба који су кренули са својих огњишта и махну руком да му се људи приближе. После краћег разговора са људима он као да посрну и леже пред трактор... чусмо речи монаха Кирила и преклињање и молбу да не беже, који је готово грмео, да се одустане од сулудог колективног исељавања са свете српске земље. Лежећи, љубио је земљу Лазареву: "Отићићете ако ме само живог прегазите! И само преко мене мртвог пут ће вам бити отворен!" У том тренутку настаде колебање народа. Неки говораху: Не смемо божијег слугу прегазити. Да га nослушамо и да се вратимо својим кућама.

И стварно људи се окренуше пут села да се врате у своје домове у Клокоту.

Јордан Митровић, наставник, 3авичајни писац,
Врбовац

КЛЕПАЛА У ДРАГАНЦУ
Духовнику оцу Кирилу

ДРАГАНАЦ ЈЕ ЈЕДИНИ ЖИВИ МАНАСТИР у Косовском Поморављу. Божијом милошћу одолео је небројане нападе и насртаје незнабожачких шиптарских хорди. Сачуван је, да би сведочио векове. Даби крепио православне Србе како би сачували Светолазаревски завет...).
(...) Само нас је милост Божија заштитила, каже нам игуман Кирило. Шта сам могао тада, да само: О, Господе нека буде воља твоја. И тако уздајући се у милост Божију истрајасмо. Сачува нас Господ. Због светости нашег народа, стараца и старица по селима пустињским.
(...) отац Кирило зна шта су муке наших сељака. Али и зна шта је самоћа. Језиве хиљаду девесто деведесет и девете године остаје потпуно сам у манастиру са Богом.

Молитвом, монашком, слао је извештаје о усамљености. О стрепњи и иш- чекивању; о тихој нади и будућој радости.
(...) „Oceћao сам Божије присуство више него икада, него кад сам био са братијом монасима. Обраћао сам се усрдно: и дубоко; и верујем све је то Свемилостиви Господ примио'.
Долазио је повремено неспокој, не кријем. Искушења и узнимирења ума. Тада би се предавао пламеној молитви. Поучен искуством древних стараца и свог аве и његових поукама закључавао је ум свој у речи молитве, и спознавао суштину. Можда дарован том драгоценом спознајом, бесценим бисером духовним, јединим правим блаrом богопознањем, делатно је размишљао.
„Сада ти је прилика, грешни Кирило, говорио сам себи. -да се преумиш, преправиш; да покушаш примену Еванђеља - животом (о, само ко се није никада нашао у потпуној усамљености, не зна за присуство Бога). 3ато сам непрестано благодарио Богу. Па, уосталом и нека буде што треба да буде. 3нам, насигурно, да је то воља Божија".
Заиста, зар је човек за земљу саздан, само - пита се монах суочен са Богом у дубокој пустињској тишини. И зна: Небо је наша коначна постојбина... Само да се истраје у непрестаној усамљеној усредсређеној молитиви у бдењу и покајању, пресабирању. Са надом на милост Божију.
Поћута, те тихо молитвено уздахнух, настави да сведочи напоменув да одавно чека да управо преда мном „открије сећања :
„ И, Бог - велик и милостив сачува нашу Светињу, конак, свете изворе, пут и шуму (нису је сву посекли безбожни Арнаути), мене све грешног.
И остави ми Господ разум (поред толико искушења, претњи и псовки, насртаја људских и демонских, и поврати наду и веру. А велики благослов и молитве нашег духовника и Владике Артемија пратили ме све време. 3аиста беше како благослови. Како измоли од Господа. И дође ми сабрат - искушеник... И нови конак подигосмо. И довршићемо, ако Бог да, све около. Велика помоћ Св. Архангела Гаврила. Ево, келије манастирске чекају Господом призване богочежњиве људе. Ево стално срећем на путу, по селима и Гњиланској вароши добре и честите људе, и поканим их да дођу у светињу. Дошли би, кажу неки, а осиротели немају шта да донесу да приложе. Ено, ведели сте, уз пут има камења, па по један камен донесите и поред капије оставите. И то је принос, одговарам: да се умножи ова наша скромна обитељ, да појачамо и умножимо молитве Господу, да се увећају ходочашћа, да се поврати и обнови црквеност ових добрих Божијих људи по поморавским и новобрдским селима. Да се сви врате на Пут Божији, похрле у Божији загрљај у пресвете Руке Господа и Спаса нашега Господа Исуса Христа које су непрестано раширене на чесном и животвореном Крсту.
Монах дубоко верује да је све до нас, наше је да уђемо у милост Божију, у зaгpљaj Господњи. Да раскинемо окове грехова. Да истребимо све семе трулежи у нама и очистимо се. Да омрзнемо грех који привлачи , али штети. И помисао на њега. Да га потпуно презремо. Да не жалостимо Господа, да не срамотимо себе. Да се угаси свака страст у нама, да разгори се само мржња према злу и греху; и да успламти срце наше љубављу према Богу. Да оплакујемо склоност ка сагрешењу и немоћ нашу, и палост, и сву упрљаност душе. Јер, дужни смо заиста омрзнути грех, и пљунути на њега, и проклети га. Потнуно покајати се, оплакати прошлост грешну, и очистити се.
Монах непоколебљиво мисли: заволети Господа и заволети све који нас окружују, - преко праштања, кроз молитву и покајање; пажњом и молитвеним помињањем кроз непрестано праштање. Да, заволети све, наша је света дужност. Све што је од Господа. Што из љубави створеној... Дивити се и волети благи дрхтај јечменог класа и сипљив кликтај узнемирене птице; умилни бруј звона и жалостив урлик звери; превремени пад листа и погрешан траг глисте. Волети прекор старца и сиромаштво духа; богоискатељство. Све што је Господ прекрасно уготовио човеку за радовање, утеху и спасење. Све што слави и хвали Господа.
Само грех који нам није спремио Бог да презиремо; и да преступ, наслађивање сном и страстољубље; присећањем на пад. Све ђавоље и преварно, скревно и погано да одбацимо, а пригрлимо Богом намењено нам.
Да одбијемо сваку пажњу на грех - саветује, даље монах да не слушамо нашаптавање непоменог (ђавола) и његово ухање; не примамо помисли, слике што нам их он припрема. Да поучимо се псалмопевцем: као глув не слушах и као нем не отварах уста своја (Пс. 37, i4).
И ту, заиста уверисмо се, да монах брижно чува дар Божији чутање. А од старешине старца чусмо поуку младом домаћину из села: „ мораш се трудити да нађеш излаз из замке начин да избегнеш пут у грех. Не заборави да те Господ увек гледа. Тако су се наши побожни стари чували. Да се не посраме пред Богом. Страх Божији је велико чудо, голем дар и почетак мудрости“.

МОНАХ НАРОДНИ ЈУНАК

Ој Кирило ти си у Клокоту неустрашив и бесмртан био,
Ој Кирило оче наш. Ти си рајски цвет крин мио,
Што Христовим оружјем Крстом победи окупаторе,
И њихове тенкове заустави код наше Мораве.

Еј Кирило вођо прави, дивимо се твојој слави,
Што диже руке у небо и Христов Крст направи,
И тело на путу као громаду постави,
Да свет види и Србина прослави.

Сад се наш народ диви јунаштву твоме,
Што ту битку доби у народу своме,
Као милош Обилић на Видовдан,
Витез прави од Христа Бога посла.

Тада Божур цвеће доби боју крви,
Коју Милош проли као јунак први.
И ти Кирило, не жалећи живот међу нама поста први,
Да народ не бежи са Косова, по свету не врви.

Еј Кирило вођо србски прави у јуначе прави,
Поносни смо сви на тебе и нажртву твоју.
Што се неустрашив јунак показа у одсутном боју,
Заслужио си да те србски народ слави.

Обишао си свако село и сваки дом,
Храбриио си свако село и сваки дом,
Храбрио их Христом, као ближњем свом.
Народ те послуша као јадна душа,
Јер речи твоје и Христове са вером послуша.

У Поморављу сада живе хиљаде људи,
Ти Кирило вером Христовом их пробуди.
Да у Православљу живе и Христа исповеда,
То је залог живота да нас Бог на Суду не осуди.

Радомир Димић
Наставник, Горње Кусце

 МОНАХ ХРИСТОВ ДИВ

духовнику оцу Кирилу

Старим стазама мисао своју храни,
Оживевши је свагда у трену,
Успут је сваком с радошћу детета дарује
Не признајући време ово,
У коме страх и безнађе царује,
,,Господе помилуј и спаси“!

Камен по камен дедовине зидаше,
Очишћен од сувишних речи,
Од гласова злосутних птица,
И од тужбалица лењиваца,
У његовим корацима радост одјекује.

Његова реч се увек чује,
И после милион других речи.
И у немоћи чиста ко суза одјекује,
У сваком цвету, лептиру, листу,
Духовник Отац Кирило увек ту је.

У спасу Господа што нас вером лечи,
Од Свевишњег одговоре за све он тражи,
Кирило као храст на ветру чека,
Знајући да када је душа у немоћи,
Сигурно као мелем на рану доћи.

Он је горостас што са нама поносно хода,
Његова нас молитва храброшћу храни,
Са њим се лакше Чека жељена слобода,
И са њим се слобода још лакше брани.

Срећко Симић, завичајни песник ,
наставник, Врбовац

ПОХВАЛА ОЦУ КИРИЛУ

После јутрења,
Један верник се прекрсти,
Испред манастира Драганаца,
И ка за себе рече.

Нашем духовнику
Оцу Кирилу,
Требало би за живота,
За све што је урадио за свој народ,
Подигнути споменик,
И речима уклесати белег.

Тај прекор,
Ошину ме као бич,
И натера ме да се латим пера.

Клесао сам од тад данима,
Похвалу за Оца Кирила,
И направио брдо пропалих стихова.

Ја нисам брате Отац Кирило.
Мени клесање никако не иде.

Онда се као глас Божији,
На белом листу хартије,
Сами почеше ређати стихови.

Неимари и Христови сапутници,
Какав је духовник Отац Кирило,
Живе тек када премину.
Бог би на мене послао муње небеске.

Јер ко сам ја,
Грешни дијак да сахрањујем оне,
Што ће у Царству небеском,
Седети уз скуте Христове.
Похвале (епитафи) се пишу
Само премунулим
Угодницима Божијим.

Зар не Оче Кирило?

МИЛАН ИЛИЋ – МАЈА
Завичајни песник
Поморавља

После неколико година и прогонства епископа рашкопризренског и косовског почео је прогон његових ученика и следбеника међу којима и оца – старца Кирила.

ОЦУ КИРИЛУ

Уморни старче, војниче војске Христове,
3а мир се бориш док, шапћеш молитве свете Убише ти наду, ранише ти снове,
Крстом се браниш, а прстом ти прете.

Камен на камену, слагао си вешто,
Поред Лазаревог и своје си име узидао,
видим ти сузе у очима, док тајиш нешто,
Одрекоше се тебе, они, којима си ране видао.

Узеше ти светињу, прогнаше те из села моткама те плашише, моткама ти прете, Разбише ти келију, узеше ти иконе и књиге
Одећу и обућу , ал не могу дела,
Твоје мисли у молитви ка Драганцу лете.

Одлазиш са поносом, са сузама љубави - за народ, Не окрећеш главу, а душа ти гори,
Само ћеш слику светиње да понесеш,
Пролазиш крај извора, док тужно жубори.

И данас твоје камење Драганац краси,
И твоја духовна чеда, твоју тајну крију,
У келијама које си градио, можда су чеда твоја,
Са чесме коју си сазидао, хладну воду пију.

Данас прашташ, гледаш и ћутиш,
Твоја духовна чеда за тебе се моле,
Ниси у Драганцу, али се не љутиш,
Сва твоја чеда Богу се моле.
Зоран Ковачевић,
Јануар 2016

 ИЗГНАНИК

Изагнао си из себе инжињера и оца.
Ниси више ни супруг ни син.
Нашао си на Косову Бога
И на нишан стављен си због тога.
С главом у торби беше срећан и свој.

Начин склоништа за прогнане
И духовни дом њима за спас.
Но поста склоњен и прогнан од свога.
Искушење које убија ил` снажи.

Увече не знаш где ћеш коначити
Где добити посну бечеру.
Луташ унакрст и љубљен и недраг.
Изгнаник си и од себе самог.

Сада ти се отварају сви пути.
Ти једино тражиш пут за свој гроб
Који ти измиче, мио старче.

Где је то место
Где могу да ти се поклоним
Кад већ не можеш умрети?

Чекам да прође време
У коме изгнаници живе дуго.

Ратко Стоиљковић
Главни уредник часописа
Отисак

 ЗИДАР

Прочитаћу и нову књигу
И све остало у хиљде реда,
Тамо негде и сад Српски Деда.

Зидао је конаке и пирг до небеса
И још данас не престаје,
Под њим земља се потреса
А он жели да вечно потраје.

Бисернице и келије редом ниже
Где год прође, где год крене,
Где год треба он на време стиже
Ломи камен, руши стене.

Да сазида живот нови
Да га упамте покољења,
Да га упамте Косови
И не доби ордење ни знамење.

Само клетву он да скине
Што је векови оставише
Са дедова – Отаџбине
Па да као човек дише.

Задњи камен од Србије
Који стоји на бранику
Који оста бој да бије
Све ходећи Божијем лику.

Новица Ђорђевић – Косов,
Завичајни песник,
Пасјане – Београд, 2017

 ЈЕДАН СТАРИ КАЛУЂЕР

Зауставља све колоне,
Пред трактором на пут леже
Само преко њега мртва Србин нека беже.
Моли се уз Божије славље
Да сачува нам православље Косовско Поморавље...

Протосинђел Кирило 

духовник Православног братства "Св. великомученик кнез Лазар"

Август 2019. године

Један од најстрашнијих злочина над Србима на Косову и Метохији, догодио се 28.05.2000. године у Церници код Гњилана.
Рафалном паљбом из аутоматске пушке, убијена су тројица Срба, међу којима и четворогодишње дете Милош Петровић, а још неколико Срба је теже или лакше рањено.
Убица је испалио цели рафал у људе који су седели испред продавнице у овом селу.
Од 1999. до 2003. године у овом селу је убијено седморо Срба. Десетак Срба је рањено, а материјална штета на српским имањима је огромна.
Страдања није поштеђена и црква Св. Илије у овом селу.
Све се догађало на очиглед војника Кфор-а.
У Церници данас живе најхрабрији Срби!

Претпоставља се да је напад на Србе извршио комшија Албанац.

Од 1999. до 2003 године убијени су:

Убијени су:

Петровић Милош 1996-2000

Стојановић Божидар 1946-1999

Васић Благица 1957-1999

Васић Војин 1942-2000

Симијоновић Тихомир 1955-2000

Трифуновић Трајан 1963-2002

Савић  Миомир 1968-2003

Село Церница је мешовито село у околини Гњилана, у коме данас живе најхрабрији Срби на Косову и Метохији, раштркани у три сеоске махале, између Албанаца који су најблаже речено непријатељски насторојени против преосталих Срба.

На брду изнад села је црква Св. Илије, саграђена 1926. године, која није избегла страдање. Иако је цркву чувао амерички КФор, Албанци су успели да поставе експлозив, када је уништен олтар, али су Срби скупили снагу и храброст, уз помоћ донатора и обновили цркву која данас краси ово село. На св. Илију 2. августа, када је и сеоска слава, у порти цркве играло се коло, од 1999. године све се променило.
Недалеко од цркве Св. илије налази се црква Христа Спаситеља. Верује се да темељи датирају од средњег века. Недавно је обновљена средствима Владе Косова.
У доњој махали где и данас живи неколико српских породица налази се црква Св. Петке и још једно српско гробље.
Ни муслиманска џамија није остала читава за време  бомбардовања, када су у селу биле добровољачке снаге из разних крајева Србије.
Назив Церница се по први пут спомиње у време деспота Стефана. У делу од Цернице до Гумњишта било је тринаест средњевековних манастира, данас су познати темељи само два који се налазе у Церници, црква Христа Спаситеља и црква Св. Петке.
Фамилије Петровићи и Криворечани у Церници су досељене у 18. веку. Од Албанаца у Церници данас живе поарбашени Срби из витинског краја, а данас су познате као фамилија Смакића који су ислам примили у 18. веку, када су се из Могиле доселили у Церницу.
Сеоска школа, која је деценијама уназад била мултиетничка, данас је етнички очишћена од Срба, а преостала српска деца у Церници школу похађају у оронулој сеоској кући.
Србе у Церници поред тадашњег председника Бориса Тадића, посетили су и високи представници УНМИК-а и КФОР-а, али се њихов живот није значајније променио и поред  бројних обећања која су брзо утонула у заборав. Нажалост бројни напади на Србе, убиства, рањавања, паљења и минирање српских кућа нису окарактерисани као теросистички чин од стране међународног фактора на Косову и Метохији.
Они најистрајнији Срби из овога села и данас живе у Церници у најгорим условима за живот.

Од 1999. године под заштитом КФОР-а убијено је седморо Срба, међу њима и једно четворогодишње дете које се играло на улици. Рафалом из непосредне близине испред продавнице 28. маја 2000. године убијена су тројица Срба, међу њима и мали Милош, а неколико Срба је било теже или лакше рањено. Нико није одговарао за овај злочин.

Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће. Овај човек је рањен у ногу, а по свему судећи је искрварио због неблаговременог пружања медицинске помоћи. Нико није одговарао за ово убиство.
Од комшија до љутих непријатеља, Албанце и Србе у овом селу које је до 1999. године било пример суживота, довео је рат и бомбардовање које се након доласка КФор-а претворило у ноћну мору за Србе. Наравно ни Албанци нису поштеђени страдања, али је цена коју су Срби платили ипак превисока.
Од 170 српских породица које су до 1999. године живеле у Церници , данас је остало тек двадесетак.
Прети опасност да Церница ускоро остане без иједниог Србина.

Оне који на дан сеоске славе посете цркву, на улазу у гробље чека споменик малога Милоша кога  убише само зато што је био Србин.

Србе на Косову и Метохији већ одавно нико не пита о ничему. О њиховој судбини одлучује се стотинама и хиљадама километара далеко од њих, а они, о одлуци која се тиче њих самих, како изгледа сазнаће из медија.
"Већ дуже време слушамо да постоји неки план за Косово и чекамо да чујемо шта значи разграничење и у којој држави ће нам остати имања, да ли да пакујемо кофере или да се радујемо останку?", ово је питање косовско-метохијских Срба које постављају готово након сваког другог дневника на РТС-у, а одговора нема.

У преговорима у Бриселу никада није учествовао ниједан Србин са Косова и Метохије како би се тамо из прве руке чуло који су стварни проблеми са којима се суочавају они људи који свакодневно живе тамо одакле су сви виђенији Срби с краја двадесетог века побегли и распродали своја имања без икакве одговорности.

Да ли су Срби криви што данас живе на КиМ?

Некако је српском народу на Косову и Метохији наметнут осећај кривице, због позиције у којој се Србија налази, па тако један број људи коментаришући на друштвеним мрежама окривљују српски народ на Космету због свега што се негативно догађа.

Неизвесно двадесет година.

Косово и Метохија је синоним за патриотизам у предизборним кампањама, уствари може се рећи да је проверено средство за добијање избора.
Наслушали су се Срби у Београду многих патриотско-политичких говора, а сви су засновани на речима "Косово је срце Србије", али... готово да ниједан политичар није остао доследан својих говора. Најупечатљивији је био говор некадашњег председника Републике Србије, господина Томислава Николића. Његов говор испред Народне Скупштине у Београду фебруара 2008. године остао је урезан у сећање многих Срба, сви су га упамтили, али га је изгледа само он заборавио.
На жалост двадесет коза и неколико крава о којима смо слушали у медијима нису довољан разлог сиротињи да остане да живи на Косову и Метохији, а о осталим обећањима која су изречена, а која нису чак ни разматрана, не треба говорити.

Срби са Косова и Метохије памте све, али немају могућности да то и кажу.

Број крупне стоке која је украђена Србима не мери се више стотинама, о томе наравно нећете чути у Дневнику РТС-а, али ћете сазнати ако је неко од политичара (не својим новцем) донирао једну краву сиротом српском домаћину у селима у Метохији. О томе се пак у медијима говори данима. Навикли су Срби на оваква понижења и опет им је драго да се макар на такав начин чује за њих.
Ипак, Србима на Косову и Метохији није потребна милостиња, већ слобода и услови да сами зараде за живот, а о томе нико не размишља.

Срби на КиМ као сметња за бољи живот Србије.

Потчињени интересима Србије, Албанаца и великих сила, Срби на Косову и Метохији постали су и таоци Србије, као сметња за улазак Србије у заједницу европских држава. Искусни у страдању, косметски Срби кажу да ће услова у Србији бити још.
Без основних права која чине једно цивилизовано друштво, Срби на Косову и Метохији су етничка група која је по питању људских права одавно испод права која у Србији остварује било која мањинска заједница.
Држава која у последњих неколико година Србима са Косова и Метохије полако одузима институције и без питања их неуставно интегрише у косовски систем, без права на путне исправе које издаје матична држава којој припадају, прети да таквим деловањем преосталом српском живљу на Косову и Метохији одузме и национални идентитет.

Након двадесет година, Србима је неизвесно свако следеће сутра.

Патријарх који због своје безбедности није у Патријаршији и политичари уваљени у топле фотеље од којих многи никада нису били на Косову и Метохији, који за посету морају да добро замоле косовске институције, разматрају планове за коначан статус Косова и Метохије и свога народа, који живи у условима недстојним људском роду данашњице, дискриминисани и од српских и косовских институција.
Скрнављење школског система који је уједно и стуб опстанка српског живља на Косову и Метохији се смишљено наставља. Српску децу на Косову и Метохији уче неквалификовани "интелектуалци" од којих је већина своју децу на школовање послала у Србији.

Некоме је изгледа стало до тога да Срби убрзано пропадају.

Сви су незадовољни и сви ћуте и гледају. Да ли је овакво стање подржано из врха државе, како би се коначна кривица за предају Косова и Метохије свалила на саме косовско-метохијске Србе, који су и до сада издржали најтежих двадесет година?
Повлачење институција из већине српских средина и централизовање истих, којима се управља са севера Косова и Метохије, потез је власти.
Управљање школама обавља се из Косовске Митровице, а како се врши избор радника, с обзиром на непостојање законских оквира за заснивање радног односа, потпуно је непознато, а уједно је и питање за надлежне у институцији коју је Влада Републике Србије оформила да руководи институционалним питањима за Србе на Косову и Метохију, а реч је о Канцеларији за Косово и Метохију.

Некако је постало очигледно да косовско-метохијске Србе представљају људи ниског морала и сумњивог образовања, спремни да ураде све да би се додворили и једној и другој власти и дошли до личне користи.
Одавно је покидана жица која је делила интелект од незнања.

Након двадесет година Срби живе у страху од могућих сукоба са Албанцима, о чему се свакодневно говори, али се ћути о страху који косовско-метохијски Срби имају од тзв. лидера који су делегирани од стране матичне државе Србије.

Свакодневно контролисано и привидно јединство које Влада међу косметским Србима ствара слику подршке идеји о разграничењу.

Гостујући у емисији "Упитник", на РТС-у, директор Канцеларије за Косово и Метохију у више наврата је истицао да је подршка косметских Срба актуелној политици велика и да износи 90%. Да ли се на тај начин такође приписује подршка политици разграничења од чак 90%, а обзиром да се зна да већина Срба живи јужније од Ибра, неизвесно је на којој ће страници историје бити исписана улога Срба и улога политичара из Српске листе у сопственој пропасти.
Иступање из таквога "јединства" свакога појединца из српске заједнице жестоко је кажњиво.

Друго је питање да ли би Српска листа са причом о разграничењу добила подршку српских гласача, ако би се та идеја реално представила у преизборној кампањи?
Политички лидери косметских Срба о идеји разграничења чују само у медијима и свом народу не знају да објасне шта заправо значи фамозно разграничење и у каквим ће условима живети Срби који би се према тој идеји нашли у потпуно независном Косову. Како ствари стоје, ако до разграничења дође и Срби и политичари Српске листе из медија ће сазнати шта ће се догађати од тренутка када разграничење наступи.
Ако би Срби опет подржали такву идеју, то говори о невероватној моћи управљања туђим мислима, што се са политичара пресликава и на народ.
Било како било, Србима се приписује подршка идеји политичара о разграничењу, која никада није представљена гласачима на било којим изборима, на Косову и Метохији или у Србији.
Више је него јасно да се избор политичких вођа косметских Срба обавља по јасно осмишљеним правилима. У већини случајева, профил људи који представљају српску заједницу на Косову и Метохији је, ограничено размишљање, подводљивост, сумњива прошлост, осветољубивост, итд. Непослушни не уживају поштовање Београда и против њих се воде анти кампање. Ова правила се односе и на људе који су одабрани да воде српске институције од највећег значаја (школе и здравствене установе) за опстанак Срба на Косову и Метохији.
За свако иступање на друштвеним мрежама или јавно иступање у друштву против политике "јединства", озбиљно се разматра у круговима који су задужени за контролу.
Податак да је у свим општинама на Косову и Метохији у српским институцијама запослено више хиљада људи са најминималнијим примањима, говори о начину на који се народу намеће мишљење и контролише деловање појединаца.

Другим речима косметским Србима се намеће живот у независном Косову.
На тај начин глас већине Срба који живе на Косову и Метохији се не чује, али се чује глас политичара са Севера Косова и Метохије.
Да ли на тај начин можемо да наслутимо где ће се налзити линија разграничења видеће се када до тога дође.

До тада Срби јужније од Ибра, задовољни са пар хиљада динара прихватиће све што им се товари на леђима, а онда ће нестати и минималац који ће им повисти тон, а тада ће бити касно.