Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
субота, 02 септембар 2017 22:10

musutisteCrkva

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи „муштина“, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете „око за око, зуб за зуб“. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује „муштина“ као узвишена особина праштања.
Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи „маж“, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:
“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:
“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.
На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.
Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.
Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.
Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.
Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.
У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.
Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.
Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.
Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.
Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.
Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.
У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.
У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.
За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.
У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.
Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.
Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.
Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.
У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.
Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.
Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.
Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.
По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.
Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.
Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.
Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.
После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.
Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Текст преузет са портала ХОДОЧАСНИК.

У Мушутишту је  до 1999. године у 500 српских породица живело скоро 2000 Срба. Презимена фамилија које су живеле у овом селу су Борисављевићи, Станисављевићи, Михајловићи, Лазићи, итд.

1999. године сви су протерани, а имовина им је потпуно уништена. Пореушена је и црква из 14. века.

Повратак Срба у овом селу ометају локални Албанци, који организују протесте и прете Србима.
И поред претњи, Срби сваке године организовано долазе у своје село и на темељима порушене цркве служи се Света литургија.

понедељак, 28 август 2017 15:30


musutiste

Косовска власт је данас јасно послала још једну поруку расељеним Србима, да нису добро дошли на својим вековним огњиштима.
Аутобус са групом Срба која је данас посетила село Мушутиште, надомак Суве Реке, заустављен је од стране специјалних снага косовске полиције, када је ухапшен седамдесетчетворогодишњи Богдан Митровић из села Сопине.
На темељима срушене цркве Свете Богородице у Мушутишту данас је служена Света литургија, којој су присуствовали расељени Срби из овога села. Њихове куће су спаљене и порушене одмах након доласка Кфора на Косову и Метохији.

Сумња се да косовске власти Богдана Митровића терете за тешка дела почињена у рату. Митровић је ухапшен након литургије, када су расељени кренули пут Србије. Велики број специјалаца зауставио је аутобус који је до детаља претрешен, а након тога су из њега извели Богдана Митровића и одвели га пут Призрена.

У Мушутишту је до 1999. године живело око 200 Срба, који су протерани 1999. године, а њихове куће су спаљене и порушене. У селу је некада било једанаест Православних светиња од којих су неке порушене након 1999. године. За ове злочине нико није одговарао.

Августа 2016. године Албанци су у Мушутишту поставили билборд против Срба само недељу дана пре најављеног повратка на Велику Госпојину 2016. године. На тај начин Албанци су хтели да изврше притисак на међународну заједницу да не остваре пројекат повратка. На билборду су представљене албанске жртве из 1999. године за које оптужују Србе из Мушутишта. На овај начин је расељенима из Мушутишта послата јасна порука да нису добро дошли на своја имања и да суживот са комшијама Албанцима није могућ. Данас након годину дана поново је послата још једна јасна порука косовских власти да до суживота ипак неће доћи.

musutiste1

Неколико пута су аутобуси са Србима који су долазили да посете своја порушена имања због протеста Албанаца враћани са Косова и Метохије.

Овако изгледа село у којем су некада живели Срби:

понедељак, 16 март 2015 22:25

17.mart

Срби на Косову и Метохији, једанест година након стравичног насиља које се догодило 17. марта 2004. године, видају ране и још увек се прибојавају од новог, налик мартовском погрому над Србима. То не би било тако да међународна заједница, која је војно присутна на Косову и Метохији, адекватно брине о безбедности Срба.

Једанаест година након страдања у мартовском погрому, Срби одлазе са Косова и Метохије због тешког финансијског стања и немогућности да мирно живе у својим домовима, али и због небриге политичара из Београда, који бриселским споразумима подстичу исељавање Срба.

mart417. марта 2004. је страдало осморо Срба, скоро хиљаду је повређено, на хиљаде кућа и станова је уништено, а страдали су и надгробни споменици Срба, аутомобили, и све што је српско.

Мартовски погром је имао за циљ брисање трагова српства. У насиљу нису поштеђене светиње попут Богородице Љевишке, Светих Архангела у Призрену, манастир у Зочишту, Манастир Девич у Србици, сви изграђени од 12 – 14 века, а у њима бројне иконе и предмети од велике важности за православље. Такође су страдале цркве у Штимљу, Урошевцу, Косовској Митровици, Ђаковици, Подујеву, Приштини, Вучитрну, Косовом Пољу, итд.

Групе Албанаца нису штеделе децу, жене и старце, монахе и монахиње у манастирима. Они који су успели да се извуку из канџи џелата тешко су повређени, а многи су од тада остали инвалиди.

mart3Војници Кфор-а, полицајци Унмика, као и косовски тј. албански полицајци су били само неми посматрачи који су се у неколико случаја уместо заштите Срба, бавили њиховом евакуацијом, након чега су домови Срба бивали спаљивани.

Снаге Кфора су дозволиле паљење српских манастира у Призрену, где је изгорео Србин Драган Недељковић такође из Призрена. У Гњилану су снаге Кфор-а посматрале свирепо убиство Слободана Перића над којим се те вечери иживљавала група Албанаца.

Својеврсни пример страдања српских светиња је скрнављење православног храма у Подујеву, чији је потресни видео снимак видео цели свет, али нажалост, нико није предузео ништа да се починиоци казне.

За злочине који су у неколико мартовских дана 2004. године почињени над Србима на Косову и Метохији нико није одговарао.

И поред свих војника Кфора и Унмика, Срби на Косову и Метохији су остали незаштићени. На срећу, план Албанаца није у потпуности успео. Са Косова и Метохије је у мартовском погрому протерано више десетина хиљада Срба, али захваљући храбрости оних који данас живе на КиМ, још увек се чује црквено звоно.

mart7Неки од порушених манастира су обновљени, а многи су зарасли са земљом. У Ђаковици је црква која је страдала у погрому порушена и на њеном месту је направљен парк.

17. марта у црквама на Косову и Метохији служи се парастос за жртве које су страдале на Косову и Метохији 2004. године.

У мартовском насиљу страдали су:

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
  • Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
  • Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
  • Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
  • Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
  • Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
  • Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
  • Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

 

Православни верски објекти који су порушени или спаљени 17. марта 2004. године

ПРИЗРЕН 

Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања. 

Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.

Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.

Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.

Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.

Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.

Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.

Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.

Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.

Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).

Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. - Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). - Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак. 

ОРАХОВАЦ

Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом. 

ЂАКОВИЦА

Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. - Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).

Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.

Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива. 


СРБИЦА

Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.). 

ПЕЋ

Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.

Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом. 

УРОШЕВАЦ

Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.

Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).

Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).

Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима). 


КОСОВСКА КАМЕНИЦА

Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано. 


ШТИМЉЕ

Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године. 


ПРИШТИНА

Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц). 

КОСОВО ПОЉЕ

Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.

Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана. 


ВУЧИТРН

Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама. 

ОБИЛИЋ

Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти. 

ПОДУЈЕВО

Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

 

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %