Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04
Верујући у Господа остварујемо смисао живота...
Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...
(Патријарх Павле)
Адреса сајта (необавезно): http://kosmet.net
субота, 02 септембар 2017 22:10

musutisteCrkva

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи „муштина“, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете „око за око, зуб за зуб“. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује „муштина“ као узвишена особина праштања.
Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи „маж“, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:
“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:
“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.
На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.
Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.
Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.
Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.
Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.
У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.
Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.
Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.
Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.
Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.
Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.
У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.
У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.
За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.
У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.
Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.
Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.
Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.
У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.
Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.
Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.
Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.
По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.
Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.
Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.
Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.
После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.
Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Текст преузет са портала ХОДОЧАСНИК.

У Мушутишту је  до 1999. године у 500 српских породица живело скоро 2000 Срба. Презимена фамилија које су живеле у овом селу су Борисављевићи, Станисављевићи, Михајловићи, Лазићи, итд.

1999. године сви су протерани, а имовина им је потпуно уништена. Пореушена је и црква из 14. века.

Повратак Срба у овом селу ометају локални Албанци, који организују протесте и прете Србима.
И поред претњи, Срби сваке године организовано долазе у своје село и на темељима порушене цркве служи се Света литургија.

субота, 02 септембар 2017 21:19

miomirsavic

Након доласка Кфора и међународнме мисије Унмик-а у селу Церница код Гњилана, 1. септебмбра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено. 
Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.
На месту где је убијен, данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"
Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти  ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.

 

 

Део трагичних сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).

 

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.
А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.

Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

 

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул:Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе
20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.
Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

 

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора. Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.


Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.
29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.
28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

 

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

 

Ово је само део о страдању Срба у овом косовско-метохијском селу.

петак, 01 септембар 2017 22:27

skolskaklupa

После скоро два века у Гњилану, граду у коме је до 1999. године живело петнаестак хиљада Срба у прва четири  разреда Основне школе Вук Караџић нема ниједног ученика српске националности из града,  док се истурено одељење школе у Горњем Ливочу  у потпуности затвара, због недовољног броја ученика. Основна школа Вук Караџић наставља са радом у селима Шилово, Кметовце и у Гњилану, где ће школу похађати преостала деца из Горњег Ливоча. У ова три села ове године је уписано укупно двадесетдеветоро првака, међу којима су и  ученици ромске националности, који живе у Гњилану.

Зграда Основне школе Вук Караџић у Гњилану која је некада била мала да прими српску децу из овога града, након 1999. године узурпирана је од стране Албанаца, а српска деца су најпре школу похађала под шатором у порти цркве Св. Николе у Гњилану, да би касније школа била пресељена у оближњу кућу.
Прошле године су на зидовима школе исписани расистички графити против Срба и Србије.
У Косовско-поморавским селима сваке године се бележи опадање броја уписаних првака. У Коретишту је уписано само четворо првака. У селу Церница ове године нема ниједног ђака првака.
У горњем Кусцу је број уписаних првака традиционално највећи, ове године је тај број већи од двадесеторо деце.

Све мањи број уписане деце у први разред, прави је показатељ да се број Срба на Косову и Метохији сваке године значајно смањује, па су зато многе школе у селима са смањеним бројем становника пред затварањем. Ово је последњи позив властодршцима да нешто учине по питању неконтролисаног исељавања Срба са Косова и Метохије.

понедељак, 28 август 2017 15:30


musutiste

Косовска власт је данас јасно послала још једну поруку расељеним Србима, да нису добро дошли на својим вековним огњиштима.
Аутобус са групом Срба која је данас посетила село Мушутиште, надомак Суве Реке, заустављен је од стране специјалних снага косовске полиције, када је ухапшен седамдесетчетворогодишњи Богдан Митровић из села Сопине.
На темељима срушене цркве Свете Богородице у Мушутишту данас је служена Света литургија, којој су присуствовали расељени Срби из овога села. Њихове куће су спаљене и порушене одмах након доласка Кфора на Косову и Метохији.

Сумња се да косовске власти Богдана Митровића терете за тешка дела почињена у рату. Митровић је ухапшен након литургије, када су расељени кренули пут Србије. Велики број специјалаца зауставио је аутобус који је до детаља претрешен, а након тога су из њега извели Богдана Митровића и одвели га пут Призрена.

У Мушутишту је до 1999. године живело око 200 Срба, који су протерани 1999. године, а њихове куће су спаљене и порушене. У селу је некада било једанаест Православних светиња од којих су неке порушене након 1999. године. За ове злочине нико није одговарао.

Августа 2016. године Албанци су у Мушутишту поставили билборд против Срба само недељу дана пре најављеног повратка на Велику Госпојину 2016. године. На тај начин Албанци су хтели да изврше притисак на међународну заједницу да не остваре пројекат повратка. На билборду су представљене албанске жртве из 1999. године за које оптужују Србе из Мушутишта. На овај начин је расељенима из Мушутишта послата јасна порука да нису добро дошли на своја имања и да суживот са комшијама Албанцима није могућ. Данас након годину дана поново је послата још једна јасна порука косовских власти да до суживота ипак неће доћи.

musutiste1

Неколико пута су аутобуси са Србима који су долазили да посете своја порушена имања због протеста Албанаца враћани са Косова и Метохије.

Овако изгледа село у којем су некада живели Срби:

субота, 12 август 2017 21:34

2013. године телевизија ''Happy'' снимила је  једну епизоду из серијала "Моја Србија" са децом из Ораховца и Велике Хоче у Метохији.

Пошто се данас у српском политичком врху прича о "унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији", ми предлажемо државном врху и првом међу њима, да тај дијалог, ма какав он био, започне са овом децом!

Ми смо издвојили најзанимљивије детаље, па послушајте и погледајте...

 

 

среда, 09 август 2017 23:50

crkvaGnjilane

Недавно се на друштвеној мрежи "Фејсбук" појавила иницијатива групе "Обновимо цркву у Гњилану", за обнову Црве Св. Николе у Гњилану.
Гњиланици, којих је у време када су заједно живели са Албанцима било око петнаест хиљада, данас на друштвеним мрежама подржавају иницијативу за обнову цркве Св Николе, која је поред двадесетак српских породица које данас живе у Гњилану, једини живи сведок да су у овом граду некада живели Срби.
Ова косовска светиња поред тога што је безброј пута била на мети етнички мотивисаних напада, била је и деценијама запостављена, а од недавно залагањима локалног пароха, као и људи који су запослени у међународним организацијама, започето је са уређењем дворишта, а прошле године је замењена дотрајала кровна конструкција,  обновљена фасада, постављени нови олуци и прозори.
Радови који су захтевнији тек предстоје, а то је обнова унутрашњости цркве, за шта ће бити потребно и ангажовање стручњака који се баве рестаурацијом.

gnjilanecrkvazvonaraОрганизовање гњиланаца преко друштвених мрежа уродило је плодом. Према најавама људи који управљају овом групом, обнова унутрашњости звонаре која обухвата замену степеништа, дрвене ограде, прозора, и уређење зидова, кренуће у понедељак 14. августа.
Општина Гњилане са седиштем у Горњем Кусцу обезбедила је раднике који ће радити на уклањању птичјег измета које се у звонари гомилало годинама уназад. Ова помоћ је добродошла кажу из "Обновимо цркву у Гњилану", јер ће додатно умањити трошкове.
Цена радова на обнови унутрашњости звонаре у гњиланској цркви износиће око 250000 динара, а из ове организације долази апел да се сви који су у могућнсти укључе и донирају скромни прилог којим ће помоћи обнову гњиланске светиње (подаци за уплату биће назначени у дну странице).

gnjjilanecrkvabelaПрошле године средствима УСАИД-а обновљен је кров и фасада на цркви и звонари, али је унутрашњост цркве  и даље у јако лошем стању.
Црква Св Николе у Гњилану која је уједно и саборни храм, од пре неколико месеци изгледа другачије, боја је промењена. Црква је деценијама уназад била обојена препознатљивом жутом бојом, а данас се утапа у нове албанске грађевине које су никле око порте овог предивног храма, који је од 1999. године једино место на којем се окупљају Срби из околних гњиланских села, јер је у граду остало да живи двадесетак српских породица.


Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе. Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. У земљотресу 2002. године значајно је настрадала унутрашњост цркве. Последњи пут је обновљена 1983. године.
Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда.

 


 

Подаци за уплату:

У РУБРИКУ ПЛАТИЛАЦ УПИШИТЕ ВАШЕ ИМЕ, ПРЕЗИМЕ, АДРЕСУ И КОНТАКТ ТЕЛЕФОН.ХВАЛА

ЗА ДЕВИЗНЕ УПЛАТЕ РАЧУН ЈЕ: 007-0800046-39

INSTRUCTION FOR PAYMENT ORDERS IN FAVOR OF LEGAL ENTITIES IN EUR

Intermediary Bank / Correspondent Bank
SWIFT – BIC: DEUTDEFF

Name: DEUTSCHE BANK AG
City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY

Account with institution / Beneficiary's Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary
IBAN/ Account Number: RS35205007080004613927
Company name: UDRUŽENJE OBNOVIMO GNJILANSKU CRKVU
Street: VESELINA MASLEŠE 10
City, Country: Novi Sad, REPUBLIC OF SERBIA

субота, 05 август 2017 14:13

beba

Вест да је у породилишту у Пасјану ноћас рођено четворо деце, од тога три девојцчице и један мушкарац, најлепша је вест која се Србима догодила у последњих осамнаест година, али вест да је у овом породилишту у првих седам месеци ове године рођено 52 детета нимало не охрабрује преостали српски живаљ у поморављу, поготово не просветаре, чија ће радна места ускоро бити угашена и тако ће бити примирани да оду са Косова и Метохије. 
Млади се све чешће одлучују да напусте Косово и Метохију због неадекватних услова за живот. 

Пасјане село са око 600 домаћинства,  у коме се налзи породилиште, напустило је више стотина становника.
Косовско-поморавски округ обухвата општине Гњилане, Косовску Каменицу, Витину и општину Ново Брдо у којима, претпоставља се данас живи више од 20000 Срба, а некада је само у Гњилану, граду који је остао без Срба, живело петнаест хиљада, док је број деце у сеоским школама на овом делу Косова и Метохије био вишеструко већи него данас.
Данас у бројним српским селима у поморављу у први разред неће кренути ниједан ђак.

Влади Србије, локаним властима и Министратсву Здравља Републике Србије требало је више од петнаест година да схвате потребу Срба из поморавља за породилиштем. До тада, Српкиње су децу рађале у породилиштима широм Србије, најчешће у Врању, Грачаници или у Косовској Митровици. Данас већина те деце не живи на Косову и Метохији.
Иако је локалним политичарима, као и онима из врха власти отварање породилишта један од највећих успеха, по свему судећи за Србе који живе на Косоову и Метохији са породилиштем се много закаснило.

Један од разлога због којег Срби одлазе са Косова и Метохије је и неадекватна свеукупна здравствена заштита коју пружају српске здравствене установе на Косову и Метохији.
Иако је зграда изграђена косовским средствима и самим тим је у власништву Министрства Здравља Косова, болницу је отворио Александар Вучић, који је наравно забранио упошљавање медицинског кадра којим би се омогућио несметани рад ове здравствене установе. У породилишту данас хонорарно раде лекари који долазе из болница у централној Србији.

Недавни локални избори нису мимоишли ову здравствену установу, као један од најмоћнијих инструмената за прикупљање гласова.

среда, 02 август 2017 22:07

crkvacernica

Село Церница је мешовито село у околини Гњилана, у коме данас живе најхрабрији Срби на Косову и Метохији, раштркани у три сеоске махале, између Албанаца који су најблаже речено непријатељски насторојени против преосталих Срба.

На брду изнад села је црква Св. Илије, саграђена 1926. године, која није избегла страдање. Иако је цркву чувао амерички КФор, Албанци су успели да поставе експлозив, када је уништен олтар, али су Срби скупили снагу и храброст, уз помоћ донатора и обновили цркву која данас краси ово село. На св. Илију 2. августа, када је и сеоска слава, у порти цркве играло се коло, од 1999. године све се променило.
Недалеко од цркве Св. илије налази се црква Христа Спаситеља. Верује се да темељи датирају од средњег века. Недавно је обновљена средствима Владе Косова.
У доњој махали где и данас живи неколико српских породица налази се црква Св. Петке и још једно српско гробље.
Ни муслиманска џамија није остала читава за време  бомбардовања, када су у селу биле добровољачке снаге из разних крајева Србије.
Назив Церница се по први пут спомиње у време деспота Стефана. У делу од Цернице до Гумњишта било је тринаест средњевековних манастира, данас су познати темељи само два који се налазе у Церници, црква Христа Спаситеља и црква Св. Петке.
Фамилије Петровићи и Криворечани у Церници су досељене у 18. веку. Од Албанаца у Церници данас живе поарбашени Срби из витинског краја, а данас су познате као фамилија Смакића који су ислам примили у 18. веку, када су се из Могиле доселили у Церницу.
Сеоска школа, која је деценијама уназад била мултиетничка, данас је етнички очишћена од Срба, а преостала српска деца у Церници школу похађају у оронулој сеоској кући.
tadicucerniciСрбе у Церници поред тадашњег председника Бориса Тадића, посетили су и високи представници УНМИК-а и КФОР-а, али се њихов живот није значајније променио и поред  бројних обећања која су брзо утонула у заборав. Нажалост бројни напади на Србе, убиства, рањавања, паљења и минирање српских кућа нису окарактерисани као теросистички чин од стране међународног фактора на Косову и Метохији.
Они најистрајнији Срби из овога села и данас живе у Церници у најгорим условима за живот.

Од 1999. године под заштитом КФОР-а убијено је седморо Срба, међу њима и једно четворогодишње дете које се играло на улици. Рафалом из непосредне близине испред продавнице 28. маја 2000. године убијена су тројица Срба, међу њима и мали Милош, а неколико Срба је било теже или лакше рањено. Нико није одговарао за овај злочин.

spomenik cernica

Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће. Овај човек је рањен у ногу, а по свему судећи је искрварио због неблаговременог пружања медицинске помоћи. Нико није одговарао за ово убиство.
Од комшија до љутих непријатеља, Албанце и Србе у овом селу које је до 1999. године било пример суживота, довео је рат и бомбардовање које се након доласка КФор-а претворило у ноћну мору за Србе. Наравно ни Албанци нису поштеђени страдања, али је цена коју су Срби платили ипак превисока.
Од 170 српских породица које су до 1999. године живеле у Церници , данас је остало тек двадесетак.
Прети опасност да Церница ускоро остане без иједниог Србина.

Оне који на дан сеоске славе посете цркву, на улазу у гробље чека споменик малога Милоша кога  убише само зато што је био Србин.

Milos-Petrovic

Убијени су:

Петровић Милош 1996-2000

Стојановић Божидар 1946-1999

Васић Благица 1957-1999

Васић Војин 1942-2000

Симијоновић Тихомир 1955-2000

Трифуновић Трајан 1963-2002

Савић  Миомир 1968-2003

 

 


Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %