Сали Бериша, актуелни премијер Албаније, био је један од главних трговаца оружјем у време оружаних сукоба на Космету, сазнаје „Политика”. Беришино име као трговца оружјем спомињу четворица Албанаца са Космета чија сведочења су саставни део документације Тужилаштва за ратне злочине у истрази о трговини људским органима.

У предмету названом „33-08” Тужилаштва за ратне злочине Србије каже се да се центар за куповину наоружања налазио у кући Салија Берише у селу Прифч код Тропоје, на северу Албаније близу линије разграничења са Косметом. У то време, Бериша је био опозициони политичар, бивши председник Албаније за чијег мандата су опљачкане војне касарне у овој земљи, из којих је нестало више стотина хиљада комада пешадијског наоружања и муниције. Као што је познато, највећи део тог наоружања завршио је у рукама Ослободилачке војске Косова (ОВК). Четворица Албанаца који терете Беришу за трговину оружјем су бивши припадници ОВК који су ухапшени од стране српских снага безбедности током сукоба на Космету.

Прво сведочење о Бериши је дао извесни Албанац из околине Ђаковице који је био припадник групе ОВК коју је предводио Рамуш Харадинај, бивши премијер Косова. Овај сведок је казао да је по наређењу Харадинаја у марту 1998. године отишао илегално у Албанију како би донео оружје.

– Границу смо прешли код граничног камена Ц-7, а у селу Прифч код Тропоје, у кућу Салија Берише стигли смо око три сата ујутру. Тамо смо се задржали осам дана. Један од чланова штаба са надимком „Тигар” поделио нам је оружје. Сваки од нас тридесеторице је добио по две полуаутоматске пушке и једну аутоматску са 300 метака – казао је бивши припадник ОВК.

Он је додао да је након 15 дана кренула још једна група од 35 људи за Албанију у нову набавку оружја. У истој кући су овог пута боравили седам дана, јер оружја није било, па се чекало да стигне из јужног дела Албаније. Овог пута су им такође подељене по две полуаутоматске пушке, једна аутоматска са 300 метака, али и по две ручне бомбе.

– Као и први пут, оружје смо добили бесплатно, јер је новац обезбедио централни штаб у Швајцарској преко фонда „Домовина зове” – изјавио је овај сведок.

Други сведок је из Дечана, такође бивши припадник ОВК. Он је изјавио да је након обуке под надзором Рамуша Харадинаја организован одлазак групе од 10 чланова у набавку оружја у Албанију.

- Отишли смо до села Вокше, општина Дечане, где је био сабирни пункт чланова ОВК који иду у Тропоју по оружје. Нас је било 10, а у Вокши смо срели око 650 припадника ОВК из више села у општини Дечане и Пећ. Комплетну групу из Вокше предводио је извесни Расим. Одсели смо у кући Салија Берише, у Прифчу, где нас је сачекао његов брат Дем Бериша са својим сином Гзимом. Тамо смо затекли још три особе које су донеле 130.000 немачких марака за куповину оружја. Новац су сакупили од радника на привременом раду у Швајцарској – испричао је овај сведок, додавши да је том приликом из Албаније допремљено четири пушкомитраљеза, два ручна бацача, 20 аутомата, 20 снајперских пушака, 20 полуаутоматских пушака и 500 комада ручних бомби кинеске производње.

Следећи сведок је извесни косовски Албанац из Призрена који је дуго радио у Немачкој, да би се 1998. године вратио на Космет како би се придружио ОВК. Он је навео да је у фебруару 1998. године скупио 5.800 немачких марака како би купио 10 аутоматских пушака, 10 полуаутоматских, два сандука мина, сандук ручних бомби, два пушкомитраљеза са добошем и шест сандука муниције (сваки сандук са по 720 метака).

– Прво сам свратио у штаб ОВК који је у то време био смештен у селу Прифч, у кући Салија Берише, са намером да ту купим оружје. Тамо су ме обавестили да штаб тренутно не располаже оружјем за продају, те да поред нас, још најмање 200 припадника ОВК чека на преузимање оружја – испричао је овај Албанац.

Последњи документ у којем се спомиње Бериша је сведочење Албанца из села Глођане, општина Дечани. Он је присуствовао састанку на којем је Рамуш Харадинај рекао мештанима овог села да морају да се организују одласци у Албанију ради допремања оружја и да се мора отпочети са организованим нападима на полицију Србије.

– Након седам-осам дана од састанка, оформљена је група од 150 припадника ОВК ради одласка у Албанију. Вођа групе био је Даут Харадинај и извесни Тогер. У кући Салија Берише набавили смо око 300 аутоматских и полуаутоматских пушака, већу количину муниције и ручних бомби. Будући да је овом приликом допремљено лако пешадијско наоружање, организовани су бројни други одласци у Албанију ради набавке разног тежег наоружања, минобацача, бестрзајних топова, ручних бацача, тешких митраљеза, муниције... – испричао је овај сведок.

--------------------------------------------------------------

Уништавање документације?

У предмету српског тужилаштва о трговини органима, име Салија Берише, премијера Албаније, спомиње се и у документу који је направио МУП Србије, а тиче се посете Владимира Вукчевића Албанији ради сарадње у истрази. У овом документу се наводи да је око 15. септембра 2008. године у Албанији боравио Рамуш Харадинај, након што је у медијима чуо наводе о истрази о трговини органима.

– Харадинај је био у посети премијеру Салији Бериши, без присуства сарадника. Харадинај се састао и са младим принцом Лек Зогуом, на кога је, према наводима, вршио утицај да убеди премијера Салија Беришу да наложи безбедносним службама да униште сву документацију коју поседују, а односи се на киднаповање и пребацивање на територију Албаније – наводи се у овом документу.

Ту се и додаје да је непосредно након тога и упућен допис снагама безбедности „са налогом да се униште документа, која имају било какву везу са пребацивањем киднапованих, убиствима и продајом људским органима, јер се очекује посета Вукчевића”.

У истом документу се додаје да постоје сазнања да су са истим циљем у периоду од 15. до 25. септембра 2008. године, у посети Бериши боравили и Хашим Тачи, Хафер Хаљити и генерали Сами Љуштаку и Сулејман Селими.

-----------------------------------------------------------------

Беришин банковни рачун

Током истраге на предмету трговине органима, Тужилаштво за ратне злочине прикупило је и податке о банковним рачунима који су коришћени за финансирање и опремање ОВК, а постоје и индиције да су неки од ових рачуна коришћени за новчане трансакције у вези са трговином органима. У делу предмета Тужилаштва о трансакцијама, наводи се и рачун на име Салија Берише и извесног Андреаса Шулца у једној немачкој банци. Његов рачун је, како наводи Тужилаштво, коришћен за прикупљање новчаних средстава за Косово и разне друге трансакције.

Беришин рачун је, према сазнањима Тужилаштва за ратне злочине: International wieder zu Spanden auf das Konto Nr. 2643 bei der Sparkasse Lunen, Bankleitzahl 441 523 70, mit dem Stichwort „Kosovo” auf gez. Sali Berisha, gez. Andreas Schulze.

Подаци Тужилаштва за ратне злочине Србије показују да су органи извађени од отетих цивила испоручивани у Немачку, Скандинавију, САД, Израел, Велику Британију и друге богате земље, сазнаје „Политика”. У документима тужилаштва под ознаком „33-08” са радним називом „Трговина људским органима” наводи се да су у ту трговину, заправо међународни криминални ланац, умешани доктори из Израела, Турске, Бразила и Филипина. За њих се каже да су „доктори који пустоше Балкан у потрази за људским органима”.

Тужилаштво за ратне злочине се у предмету позива на извештај о међународној трговини органима који је направила група стручњака са Универзитета Колумбија у Њујорку познатија под називом „Белађо теск форс”. Ова група је у свом извештају изнела податке да су богати Арапи и Израелци главни купци људских органа који потичу из југоисточне Европе.

Тужилаштво се у предмету позива и на истраживање које је објавио „Американ кроникл”, а у којем се каже да се у Универзитетској клиници у Јерусалиму само током 2001. године опорављало 60 пацијената којима је пресађен бубрег од непознатог донора. У истом истраживању наводи се да због тога „многи Израелци путују у источну Европу у пратњи израелских доктора”.

„Посетили су сиромашну Македонију, Бугарску, Косово, СР Југославију да би разговарали са локалним бизнисменима и лекарима о оснивању некаквих клиника ”, наводи се у истраживању.

Као доказ за овакве тврдње, српско тужилаштво располаже подацима да је 15. новембра 2008. године у Приштини ухапшен Израелац Моше Харел који се терети да је преговарао и организовао илегалну трансплантацију органа. Харел је ухапшен у истрази против групе која је у клиници „Медикус” у Приштини учествовала у илегалној трансплантацији бубрега. Као главни „мозгови” трговине органима тада су означени управо Моше Харел, али и израелски хирург Запи Шапира. Исти доктор Шапира је 1999. године појавио у Скопљу и тамошњим лекарима нудио сарадњу у пресађивању бубрега. Наводно је тај посао касније реализовао у Естонији, Молдавији и Турској заједно са турским хирургом Јусуфом Ерцином Сонмезом који је у бекству, јер је означен као „главни хирург за илегално пресађивање бубрега” у Приштини.

Међу подацима о трговини органима наводи се и један банковни рачун који је у мају 2000. отворио Ервин Охри са Косова. Он је тражио донора за трансплантацију бубрега у Милану, па је отворио рачун на име Наиме Охри у албанској банци Курсимеве.

Посебно поглавље у предмету српског тужилаштва заузима случај „жута кућа”. У њему се налази извештај о форензичким испитивањима на овој локацији. Тај извештај је означен као „кључни”, јер потврђује да су извесна испитивања у „жутој кући” обављена упркос негирању албанских власти и Унмика. У том извештају, за који тужилаштво каже да га је набавило „неформалним путем”, наводи се читав низ медикамената и опрема који указују на могућност да су се ту изводили хируршки захвати. Нађено је укупно седам медикамената и опрема интересантни за даљу истрагу. Такође, ту се набрајају и све особе које се учествовале у увиђају код „жуте куће”.

Посебно важан у том извештају јесте цитат у којем се износи податак где се сада налазе докази за које се званично тврди да не постоје. По извештају, докази су у форензичком центру у Ораховцу на Космету.

У краткој ретроспективи овог случаја Тужилаштво за ратне злочине Србије наводи да је „из веома поузданих извора” дошло до сазнања да недостаје више страница у овом извештају и да су два имена избрисана белилом. Додатном истрагом утврђено је да је реч о две особе које су на месту догађаја биле у својству „истражитеља”, иако оне суштински то нису.