31. августа 2003 године у селу Церница код Гњилана испред сеоске продавнице убијен је учитељ Миомир Савић, експлозивном направом која је бачена из албанског дворишта, а још неколико Срба тешко и лакше рањени.
Ове године је у селу Партеш одржан меморијални турнир "Миомир-МИЛЕ-ГУЏА-Савић" у знак сећања на једног од убијених Срба из овога села.
Трагична сведочења Миомира Савића
(Глас Јавности 6. дец. 2007. године)
Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.
Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).
Напади почињу у сумрак
Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову.
Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.
А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.
Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.
БОЛ И МУКА ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА
Миомир Савић био је млади учитељ у селу Церница, у општини Гњилане, на истоку Косова. Добра душа, учен човек, и, као и остали сељани Цернице, проживљавао је огромну трагедију, бол и муку, све до своје смрти у августу 2003, када су га, пред једним кафићем у селу, бомбом разнели екстремисти УЧК.
УНИШТИТИ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО
Пуцање из кола у пролазу и снајпером наставило се током читаве 1999. године. Резултат свега тога био је да сељаци више и нису могли да излазе у поља, било да посеју или да пожању усеве, нити да прехране стоку. Са оваквом ограниченом слободом кретања био је потпуно угашен једини извор њихових прихода и преживљавања.
Ни дан без терора
А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:
8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул:Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.
„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.
Кфор хапси и притвара Србе
20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.
Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.
Звуци граната - свакодневна „песма“
22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора. Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.
Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло
Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.
29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.
28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.
Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:
„Један од најтрагичнијих догађаја десило се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“
Потпредседница Нове Србије (НС) Дубравка Филиповски оценила је данас да у држави влада потпуна конфузија два дана пред гласање о резолуцији о Косову у УН, и истакла да ће власти морати да сносе одговорност због политике коју спроводе.
У Врању 20 избегличких породица добило кључеве од стана. Стамбена зграда, површине 900 квадратних метара, коштала је 35 милиона динара. То је друга зграда изграђена за две године, а наредне године у истом насељу биће подигнута још једна.
Катар је признао независност Косова, а ускоро ће то учинити и Кувајт и Оман, изјавио косовски премијер Хашим Тачи.
Косовска полиција ухапсила Љирима Јакупија, познатог под надимком "Командант Наци", одговорног за серију напада на полицију у Македонији и Србији. Јакупи је пре три године побегао из затвора Дубрава, код Истока.
Заменик премијера и министар унутрашњих послова Ивица Дачић најавио је данас у Лесковцу да ће бити проверене све пријаве пребивалишта од Прешева до Суботице и да ће оне које су фиктивне бити поништене "Све пријаве за које будемо утврдили да су фиктивне биће поништене, као и лична документа издата на основу њих", навео је Дачић. Министар је, одговарајући на питања новинара о случају пријављивања пребивалишта Албанаца са Косова и Метохије у Мерошини, истакао да тај случај није усамљен и напоменуо да се промена пребивалишта обично правда породичним разлозима или променом радног места. Према његовим речима, у случајевима фиктивног пријављивања пребивалишта није реч само о онима који га пријављују, већ и о грађанима код којих се пребивалиште пријављује, па ће сви учесници у случајевима фиктивног пријављивања бити санкционисани. Говорећи о шверцу робе са Косова и Метохије и о евентуалним злоупотребама припадника полиције, Дачић је указао да се последње две године у полицији ревносно испитује сваки такав случај. Дачић је напоменуо да провере такве врсте злоупотребе обухватају и друге државне структуре које, с обзиром на надлежност, могу бити место потенцијалне злоупотребе. Влада Србије и МУП су, подсетио је Дачић, са Агенцијом за борбу против корупције потписали споразум, који подразумева да се за свако радно место утврди могућност евентуалних злоупотреба.
Шеф УНМИК-а Ламберто Заниер изјавио је данас у Приштини да су сазрели услови за почетак дијалога Београда и Приштине, те да две стране треба да одреде дневни ред и именују људе за преговоре, који ће бити потпомогнути међународним фактором, пре свега Европском унијом.
Србија је Генералној скупштини УН поднела резолуцију о Косову којом се позива на компромис, изјавио за Би-Би-Си министар спољних послова Вук Јеремић, истичући да две трећине чланица светске организације подравља став Београда, док је Савет безбедности подељен по том питању.
