Богородица Љевишка

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА (ПРИЗРЕН)

Смесители для душа и ванны
Детские игрушки, развивающие игры



Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије још од времена византијске владавине на овим просторима. Саграђена је у 10. веку, као једноставна тробродна базилика у стилу византијске архитектуре, и посвећена је Успењу Богородице. Црква је вероватно страдала крајем 12. века, у сукобима српског великог жупана Стефана Немање и византијског цара Манојла Комнена. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. После проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава И је на место грчког епископа поставио српског. Црква је тада адаптирана, док је темељна обнова извршена 1306/07. године у време краља Стефана Милутина, који је приложио цркви многа имања и друге приходе. После проглашења Српске патријаршије 1346. године црква Богородице Љевишке је подигнута на ранг митрополије. Од Турака је први пут пострадала 1455. године, када су јој одузета сва имања. После Друге сеобе Срба под архиепископом Арсенијем ИВ Шакабентом црква је потпуно запустела. Турци су јој дозидали минаре и преградили је изнутра, претворивши је тако у џамију. Споља и изнутра су је премалтерисали и окречили, обијајући фреске да би нови слој малтера лакше прионуо. Богородица Љевишка је поново постала хришћански храм након ослободјења Призрена 1912. године; минаре је укоњено 1923. године. Темељна конзервација и рестаурација архитектуре и живописа изведени су између 1950. и 1953. године. Приликом обнове у време краља Милутина на темељима старе цркве подигнут је заправо нови храм. На спољашњем зиду, у централној апсиди, сачуван је натпис у опеци из кога се сазнаје да су обновом руководили призренски епископи Дамјан и Сава - будући архиепископ Сава ИИИ, а да су протомајстори били Никола и Астрапа. Претпоставља се да је Никола био протомајстор градитељ, а Астрапа водја сликарске тајфе. Пред градитеље је био постављен сложен задатак: на основи старе базилике требало је подићи грађевину која истиче градитељске идеале новог времена - централни план, сложен систем сводова и вишекуполну артикулацију највиших зона. У том спајању концепција дошло је до деформације плана јер два реда нових стубова стварају утисак базилике унутар грађевине. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи простор цркве наткриљен је великом куполом на доста високом тамбуру, а у угловима су постављена још четири мала кубета. Због разних нивоа купола, као и снажно истакнутих калкана, храм споља делује веома живописно. Са западне стране цркве саградјена је отворена спољашња припрата са капелама на спрату. Измедју њих се издиже лак и витак звоник. Фасаде су зидане комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера, те својим бојама употпуњују богати живот мајсторски компонованих облика. И сликари су били на висини задатка. Не дирајући фреске позног комнинског стила, које су преостале из старије грађевине (Свадба у Кани и Исцељење слепог, сада у Народном музеју у Београду), остварили су сликану целину у најчистијем класицистичком стилу ренесансе Палеолога. Мада је велики део ових фресака уништен, ипак се може реконструисати првобитан распоред појединачних фигура, сцена и циклуса. Као и у остварењу градитеља, и у сликарском делу се осећа двојакост задатка који је требало решавати. Сликар стално испољава тежњу да сачува монументалност целине, а да испоштује жељу програмског саветника, вероватно епископа Саве, и уведе нови стил ликовног представљања који је тражио пуно детаља, пуно учесника у композицији, мноштво симбола и атрибута уз насликане ликове. Зограф је ипак успео да помири те две тежње и да створи изузетно велики број фресака и циклуса, које не делују претрпано. У централној куполи је насликан Христос Пантократор, а у бочним куполама други Христови видови (Емануил, Христос у својим годинама, Старац дана и Јереј). У тамбуру су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти са персонификацијама божје мудрости. У олтарској апсиди се налази монументалана представа Богородице Оранте и, испод ње, Поклоњење Агнецу. У вишим зонама наоса и бочних бродова сачувани су делови циклуса Великих празника, Чуда, Парабола и Мука Христових, као и Васељенски црквени сабори. У доњој зони су стојеће фигуре светих ратника, светих лекара, мученика, пустиножитеља и светих жена. У југоисточној капели је циклус посвећен Светом Николи. Унутрашњом припратом доминирају портрети ктитора краља Милутина и његових светородних предака: од портрета Милутиновог оца - краља Уроша И - остао је само натпис, док су боље очувани ликови Симеона Немање, архиепископа Саве И, Стефана Првовенчаног и вероватно Стефана Дечанског, тадашњег престолонаследника. Уз развијену композицију Страшног суда, пуну необичних детаља, на западном зиду и на сводовима у спољашњој припрати насликани су портрети српских архиепископа и призренских епископа. Сачуване су још представа Префигурације Богородице, илустрација песме Пророци су те одозго наговестили и Лоза Јесејева. Теолошки учено, класицистички строго у односу између фигуре и текста, и наративно у сликарском језику, сликарство цркве Богородице Љевишке је први пут у Србији изразило нова теоријска схватања како у погледу распореда, избору тема и теолошкој интерпретацији, тако и у већем отварању сликарства према непосредним импулсима живота. Овај храм је под заститом Немацког Кфора, али је упркос тој чињеници овај храм био у пламену 17. марта 2004. године.

интернет магазин двд дисков
заказать игры почтой