Дечанска Повеља из 1330. садржи детаљан попис домаћинстава и села унутар Метохије и северозападне Албаније: три од 89 насеља су албанска, остали су неалбанско становништво, апсолутном већином Срби
Историјски и археолошки извори средњег века су довољно богати да знамо етничку слику Косова и Метохије. Овде скраћено дајемо демографску слику која је почела да се мења са турском окупацијом.
Дечанска Повеља из 1330. садржи детаљан попис домаћинстава и села унутар Метохије и северозападне Албаније: три од 89 насеља су албанска, остали су неалбанско становништво, апсолутном већином Срби.
Од 2.666 земљорадничких домаћинстава са кућама и господарским зградама, и 2.166 домаћинстава која су се бавила сточарством, са кућама и испасиштима, 44 су забележена као албанска (1,8 одсто). Остала су сва српска.
Према турским тефтерима из 1455. територија под контролом Бранковићеве династије (што покрива око 80 одсто садашње територије Косова), забележено је 480 села. Од тога 13.693 одрасла мушкарца, 1285 домаћинстава, 14.087 глава породица (од тога 480 удовица и 13. 607 одраслих мушкараца).
Етнички: 12,985 српских домаћинстава у 480 села и градова, 75 влашких у 34 села, 46 албанских унутар 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши, Вучитрн; једно јеврејско у Вучитрну, једно хрватско.
Према попису из 1487. Вучитрнски округ имао је 16,729 хришћанских домаћинстава (412 у Приштини и Вучитрну), 117 муслиманских (94 у Приштини, 83 у сеоском подручју).
Ипек: 68 одсто Словена, 121 хришћанско домаћинство, 33 муслиманска.Сухо Грло, Метохија: 131 хришћанско домаћинство од тога 52 одсто су Словени Доња Клина: 50 одсто Словени; Дечани: 64 одсто Словени. Сеоска подручја: 6.124 хришћанских домаћинстава (99 одсто), 55 муслиманских (један одсто).
Подаци из XИX века су у доста случајева противуречни, понекад је бројчана предност давана Србима, понекад Албанцима. Отоманске статистике се углавном сматрају непоузданим, с обзиром на то да дају преглед по религији, радије него по народности.
Студија аустријског лекара из 1838. Јозефа Милера је показала да је Метохија највећим делом српска. Милер је дао податке за три града, Призрен, Пећ и Ђаковицу, што само грубо покрива територију Метохије.
Од 195.000 становника: 73,572 православних Срба 38 одсто, 5.120 католичких Албанаца 3 одсто, 2.308 осталих немуслимана (Јањевци итд); 114.000 муслимана (58 одсто), од којих 38.000 Срба (19 одсто), 76.000 Албанаца (39 одсто).
Пећ: 11.050 Срба, 500 Албанаца; Призрен: 16.800 Срба, 6.150 Албанаца; Ђаковица: Већинско становништво је албанско, окружено српским градовима
Мапа коју је објавио француски географ Г. Лежан из 1861, показује да Албанци живе на 57 одсто данашње покрајине, док слична карта коју су објавили 1867. британски путници Г. М. Мекензи и И. П. Ирби, показује нешто мање. Ове мапе нису показатељи које је становништво преовладавало.
Једна студија из 1871. коју је урадио аустријски пуковник Петар Кукуљ за унутрашње потребе мађарске војске показује следеће стање: од 500.000 становника: 318. 000 су Срби (64 одсто), 161.000 Албанаца (32 одсто), 10.000 Рома и Черкеза, 2.000 Турака.
Милош С. Милојевић који је пропутовао цео регион између 1871-1877. је оставио сведочанство које показује да су Срби чинили већину популације и били доминантно становништво у свим градовима, док су Албанци били мањина и насељавали углавном сеоске делове. Према његовим подацима Албанци су чинили већинско становништво искључиво унутар јужне Дренице (муслимански Албанци) и предела Ђаковице (католички Албанци), док су у градовима били углавном Срби. Забележио је такође неколико турских, ромских и черкеских насеља.
ДОЛАЗАК АЛБАНАЦА
Током рата између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије 1683-1699, велики део Срба са Косова и Метохије је отишао на север, ка ужој Србији и тадашњој Мађарској и Аустрији. Као последица овога простор у покрајини је почео да попуњава велики број муслиманских Албанаца из виших делова (Малеси), углавном у Метохији. Овај процес се наставио и током XVIII века.
Промена етничке слике
Карта Алфреда Стеда објављена 1909. показује да приближно сличан број Шиптара и Срба живи на овој територији. Међутим, од 1921. од 439.010 становника, 280.440 (64,1 одсто) су Шиптари
Процењено је да је око 400.000 Срба протерано из Косовског вилајета између 1876-1901, нарочито током Турско-грчког рата 1897. Мапе које су објавили немачки историчар Киперт, Ј. Хан и аустријски конзул К. Сакс, показују да Шиптари живе на већини територије данашње покрајине, међутим не показују која је популација у већини. Према њима предео Косовске Митровице и Косовог Поља насељен је углавном Србима, а већина територије западног и источног дела је насељен углавном Шиптарима муслиманима. Према овој статистици објављеној 1899: 182.650 Шиптара (47,88 одсто), 166.700 Срба (43,70 одсто).
Британски новинар Х. Брејлсфорд проценио је да две трећине популације чине Шиптари, док једну трећину представљају Срби. Најнасељенији западни градови су Ђаковица и Пећ који имају између 20.000 и 25.000 шиптарских домаћинстава, према око 5.000 српских.
Карта Алфреда Стеда објављена 1909. показује да приближно сличан број Шиптара и Срба живи на овој територији.
.
Немачки научник Густав Вајганд дао је следећу статистичку анализу, на основу предратног стања из 1912: Приштина (општина): 67 одсто Шиптари, 30 одсто Срби; Призрен: 63 одсто Шиптари, 36 одсто Срби; Вучитрн: 90 одсто Шиптари, 10 одсто Срби; Урошевац: 70 Шиптари, 30 одсто Срби; Гњилане: 75 одсто Шиптари, 23 одсто Срби; К. Митровица: 60 одсто Срби 40 одсто Шиптари; Метохија са Ђаковицом је дефинисана као скоро искључиво шиптарска.
Отоманско царство је спровело још једно истраживање, мало пре пада 1912: Срби хришћани 415.300; Срби муслимани 236.420; Шиптари 106.270; Турци (и Черкези и Јуруци) 39.050; Роми 12.380; Јевреји 1.750; Цинцари 1.170; Грка 20
Етничка слика је нагло промењена током 20. века.
Од 1921. од 439.010 становника, 280.440 (64,1 одсто) су Шиптари.
Турска и Југославија су 1938. потписале споразум о исељавању око 200.000 муслимана (Турака и Шиптара) у Турску. Из логистичких разлога, Турска се касније повукла из споразума, те се само 4.000 особа преселило.
Српске власти су у пар наврата између 1922. и 1938. покушале програм реколонизације покрајине православним српским живљем. Око10.000 породица је тада насељено већином у северном Косову, Косову Пољу и дуж реке Лаб.
Пописи и други извори варирају о етничкој слици, тако да од 552,064 становника Шиптарима се приписује између 40 и 62 одсто.
У Другом светском рату се због насиља десетине хиљада неалбанског становништва исељава у ужу Србију или Црну Гору, а шиптарско досељава из Албаније.
Титова комунистичка власт забрањује повратак исељених лица на Косово и Метохију, али нове безбедносне мере успоравају нова исељавања.
Исељавање и насиље се поново појачавају. Службени подаци су били непоуздани, сакривани и фалсификовани. Усељавање из Албаније се појачава. Слика пописа 1971: укупно 1.243,693 становника. 916,168 Шиптари (73,7 одсто); 228.264 Срби (18,4 одсто); 31.555 Црногорци (2,5 одсто); 26.000 српских муслимана (2,1 одсто); 14.593 Рома (1,2 одсто); 12.244 Турци (1 одсто); 8.000 Хрвата (0,7 одсто); 920 Југословени (0,1 одсто)
Према попису 1981. године 1.584,558 укупно становништво од тога: 1.226,736 Шиптари (77,42 одсто); 209.498 Срби (13,2 одсто); 27.028 Црногорци (1,7 одсто); 2.676 Југословени (0,2 одсто).
Попис из 1991. бојкотовала је већина Шиптара, мањи број Рома и муслимана. Према овом попису, на Косову и Метохији је било 194,190 Срба (10 одсто); 20,365 Црногорци (1 одсто); 9,091 Шиптари; 57,758 муслимани; 44,307 Роми; 10,445 Турци; 8,062 Хрвати (Јањевци, Летничани); 3,457 Југословени.
Грубе процене, након ратова и етничких чишћења говоре да је 2.000 године на Косову и Метохији било 88 одсто Шиптара (1.584,000 - 1.733,600); седам одсто Срба (126.000 - 140.000); три процента муслимана и муслимана (54-60.000); два одсто Рома (36-40.000); један проценат Турака (18-20.000).
РАЗЛИЧИТЕ ПРОЦЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА
Покрајина тек треба да обави званичне пописе. Важно је рећи да се процене статистичких установа у Приштини и Београду драстично разликују око данашњег броја и структуре становништва (приштинска процена 1.800,000 до 2.000,000, а београдска само 1.378,980 људи). Седам година после доласка снага НАТО и УН, прогнаних неалбанаца и даље има најмање 250.000 ван покрајине, а исељавање и скромни повратак паралелно трају.
Глас Јавности 2007. године
(4950 прегледа)