Др Ђорђе Јанковић,

доцент Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду

шеф Катедре за средњевековну археологију

(Текст преузет из библиотеке пројекта Растко)

Једно од оправдања за агресију западних земаља на Југославију, проналази се у одбрани наводно историјских права Албанаца, такозваних Косовара, на Косово и Метохију. Тврди се да су они домороци које су окупирали Срби 1912, мада их је населила Турска да би насиљем зауставили ослобађање тих предела Србије. Вешто осмишљена научна пропаганда, покушала је да преко Коман-Крује културе VII-IX столећа докаже везе Албанаца са предримским Илирима. У новије време тврди се да Албанци потичу са подручја Косова и Метохије, што је сажео Hoel Malcolm у својој књизи "Kosovo - A Short history\", Mc Millan Publishing cо. Лондон 1998. Такви ставови немају потврде у расположивим археолошким подацима из Југославије и Албаније. Иако је у време Јосипа Броза успостављен режим неистраживања средњевековне културе и становништва, прикупљена су бројна археолошка сведочанства, дакле материјална и лако проверљива.

Средином X. столећа византијски цар Константин VII Порфирогенит пише да mје цар Ираклије (610-641) доделио Србима за насељавање провинцију Далмацију (Constantine Porphurogenitus De administrando imperio, Ed. Gy. Moravcsik, English translation by R.J.H. Jenkins, Budapest 1949, cap. 32). Раније су научници сматрали да је Метохија била крајња источна област римске Далмације, а да је Косово поље било у провинцији Мезији. У XI-XII столећу сматрало се у Цариграду да Далмација почиње са Косовом, где живе Далмати, односно Срби (Anne Comnene, Alexiade - Regne de l'Empereur Alexis I Comnene 1081-1118; texte etabli et traduit par B. Leib, Paris 1937-1945,11, 147-148, 157, 166, 184).

Припадност Косова поља српској држави у IX-X столећу археолошки најочигледније доказује најстарије српско и словенско административно-правно сведочанство из утврђења Чечан код Вучитрна. То је уломак крчага којим је плаћан порез у вину, на коме је означена запремина од шест мерних јединица, бројем и глагољским словима (G. Tomovic, Inscription glagolitique de Cecan, Revue historique, XXXVII, Institut d'histoire, Belgrade 1990, pp 19). Чечан је вероватно освојио цар Самуило у рату против Србије око 988. године када је заробљен српски кнез Јован Владимир, светитељ чије мошти данас чува православна црква у Елбасану, у Албанији.

На многим археолошким примерима види се континуитет српског становништва Косова и Метохије још од рановизантијског доба, односно од VI. столећа. Најстарији неспорно српски налази су громиле на планини Острвици југоисточно од Призрена, погребни споменици из времена када су Срби спаљивали покојнике. Dj. Jankovic: Ravna Gora between Prizren and Strpce - The Oldest Known Serbian Agcheological Find at the South of Serbia, Antiques of Kosovo and Metohija, Book X, Provincial Institute for Preservation of the Cultural Monuments, Pristina, 1977, pp 36). На њих се надовезују гробља IX-XI столећа, у којима је нађен накит уобичајен за Словене од Моравске до Македоније, са особинама српског етничког простора: Чечан код Вучитрна, Матичане, Бадовац и Грачаница код Приштине ((A. Backalov: The Early Middle Ages, The Archaeological Treasures of Kosovo and Metohija from the Neolithyc to the Early Middle Ages, Galery of Serbian Academy of Sciencies and Arts, 90, Beograd, 1998, pp 372-391, 678-728). Посебно су значајна гробља у Врбници код Призрена, Прчево код Клине и Влаштици код Гњилана, јер се датују у XI-XIII столеће, па показују да није било дисконтинуитета сахрањивања (и становништва) пре и после ослобађања од византијске власти пред крај XII столећа. Континуитет српских гробаља може се и касније успешно пратити, преко камених надгробних споменика, почев од XIV-XV столећа. Посебно су значајни надгробни споменици клесарске школе из околине манастира Студенице, XVIII-XIX столећа (M. Ivanovic: Tombstones and Inscriptions at Old Serbian Cemeteries and Church Sites in the Villages of Metohia Podgor and Hvosno, Recueil de Kosovo et Metohija I, Academie Serbe des Sciences et des Arts, Beograd 1990, pp 122).

Колико је познато, Косово и Метохија, уз Црну Гору и Херцеговину, међу српским областима имају најбројније цркве које служе у континуитету од преко хиљаду година. Храмови основани у VI-VII или IX-XI столећу, као што су цркве у Липљану, Грачаници, Богородица Љевишка у Призрену, и друге, још стоје; од турских и аустријских разарања у XVI и XVII столећу налазе се у рушевинама Бањска код Косовске Митровице, Студеница Хвостанска код Пећи, Арханђели Призренски, итд. Међу бројним црквама подигнутим под турском окупацијом, посебно су значајне оне којима се одржава континуитет. У Неродимљу код Урошевца, у цркви Светих Арханђела, насликан је портрет цара Уроша (1355-1371) у XVL столећу, а обнављање манастира Светог Уроша крајем XIX столећа, на црквишту из VI-XIV столећа, брутално је спречено убиством ктитора.

Континуитет се види и у римско/византијским утврђењима обновљеним у време бугарских напада на Србију у IX-X столећу, као што су Чечан, Звечан, Призрен и Велетин. У Призрену је 1072. године српски кнежевић Константин Бодин проглашен за бугарског цара (Georgius Cedrenus loannis Scylitzae ope ab L Bekkero suppletus et emendatus 11, Bonnae, 1839, pp 714-719). Утврђења овог времена лако се распознају по карактеристичној српској грнчарији. Међутим, Велетин је погрешно датован - налази несумњиво из IX-XI столећа опредељени су као гвозденодобни или римски, а они из XV датовани су пре XIII-XIV столећа. Континуитет грнчарије прављене у занатским радионицама градова на Косову и Метохији, као и у другим крајевима Србије, може се успешно пратити до 1690. године. После тога се традиционално грнчарство одржава пре свега у сеоским срединама.

Средиште српске државе у IX-X столећу било је у Метохији. То произилази из историјских и археолошких података. Наиме, сматра се да је у Метохији био град Дестиник у IX-X столећу, први меду градовима које у Србији наводи цар Константин VII Порфирогенит. Аналогно Хрватској, где је првонаведени град Нин уједно и седиште епископа за Хрватску (ДАИ, цап. 31; Н. Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975, 232-239) и Дестиник је био престоница и седиште епископа Србије. Нестмчна ископавања предузета у Пећкој патријаршији 1931-1932, открила су у темељима много већу стару цркву, можда тробродну базилику, којој припадају бочни зидови средишне цркве Светих Апостола (M. Canak-Medic; L'architecture de la premiere moitie de XIIIeme siecle, II, Institut pour la protection des monuments historique de la Republique de Serbie, Beograd 1995, pp 16-29). Једино се значајем овог старог храма, вероватно старог епископског седишта, може објаснити његов избор за престо српских архиепископа у XIII столећу, а не у неком монументалнијем храму, каква су безмало сва епископска седишта тог времена, такође подигнута на старијим светилиштима.

Дубоки значај Косова Поља као матичног простора за српски народ, показује и распоред двораца Немањића, најславније српске династије (1166-1371). Њихова концентрација највећа је на југу Косова поља, око данашњег Урошевца, где се некада налазило Сврчинско језеро S. Cirkovic; Palais princiers autour de l'ancien lac de Kossovo, Recherches sur Vart, 20, Matica Srpska, Novi Sad 1989, pp 83). Ту је средишње разводе Балканског полуострва. Из некадашњег језера, данас из речице Неродимке, воде отичу истовремено и у Црно и у Егејско море. Ту су била смештена четири дворца: Неродимља (где је била палата и у VI столећу), Пауни (место се спомиње у XI столећу), Сврчин и Штимље. Западно од Штимља је разводе према Јадранском мом. Избор овог положаја за најчешће боравиште српских владара не може бити случајан.

Насупрот многобројним примерима материјалне културе Срба у Средњем веку, Албанци не могу да покажу ни један археолошки траг свог присуства ни на Косову ни у Метохији. Таквих сведочанстава нема познатих ни из XVIII столећа, када они почињу да се шире у тим пределима. Најстарији примери албанске материјалне културе, преузете од Турске, потичу из XIX столећа. То су куле, мала породична утврђења раширена нарочито у Метохији, као и џамије, подизане по спроведеној исламизацији и албанизацији.

Др Ђорђе Јанковић Катедра за средњевековну археологију Филозофски факултет , Београд предмет: средњевековна археологија

Кратка радна биографија Запослио се 1971. у Музеју Крајине у Неготину. Од 1977. до 1978. ради у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњевековну археологију. Магистрирао је 1977. са темом \"Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку", а са темом "Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа" докторира 1987. године. Ментор је био професор Др Јован Ковачевић. У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњевековну археологију 1997.

Изабрана библиографија "Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова", Старинар XXIV-XXV, Београд 1973-1974 (1974), 201-225 – Ле мобилиер арцхеологиqуе де ла нецрополе ет де ла фортерессе прес де Кладово, 226. (У чланку су објављени и разврстани цртежима предмети краја III – краја IV столећа, нађени приликом изградње бродоградилишта и током археолошких ископавања тетрархијског пресидијума: 13 фибула, 6 наруквица, 4 пређице и копче, итд., као и 24 посуде из некрополе и преко 160 примера кухињске, глеђосане и друге грнчарије.)

"Средњевековна грнчарија доњег српског Подунавља", Балцанославица 3, Прилеп-Неготин 1974 (1975), 89-112 – Тхе Медиевал Поттерy оф тхе Сербиан Лоwер-Данубе Басин, 113-119 (У чланку је разврстана и датована грнчарија VI-VIII и XI-XVI столећа, прикупљена ископавањем и рекогносцирањем, у областима Доњег Милановца, Кладова и Неготина.)

"Истраживање споменика у Врелу, Шаркамен", Старинар XXXI, Београд 1980 (1981), 87-92 – Етудес дес монументс де Врело, Шаркамен, 93. (Објављен је налаз делова порфирне, седеће статуе цара из доба тетрархије, и постоља на коме се налазила, откривених западно од Неготина.)

"Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века", Археолошки институт, Грађа 5, Београд 1981, 1-194 – Ла партие данубиенне де ла регион д’Аqуис ау VIе ет ау дебут ду VII сиецле, 195-232. (У књизи су разврстана утврђења, грнчарија фибуле и други предмети, датовани у више слојева рановизантијског доба, на основу наслојавања, типологије и анализа византијског новца и писаних извора.)

"Нека запажања о властелинским шлемовима на ликовним представама у Србији XIV-XV столећа", Зборник филозофског факултета А XVI, Београд 1989, 147-162. (На основу представа шлемова са или без личине, на живопису, новцу, печатима, грађевинама и другом, установљена је њихова традиционална употреба у југоисточној Европи, а ликовно представљање као грба само у српским земљама, под утицајем запада.)

(са М. Јанковић) Словени у југословенском Подунављу, Музеј града Београда, Београд 1990, 1-141 – Лес Славес ду бассин данубиен Yоугославе, 143-149. (У монографији – каталогу, обрађено је преко 1000 предмета V-XIII столећа, који припадају Словенима и народима са којима су Словени живели у Подунављу, прикупљених из близу 30 установа бивше Југославије.)

The Serbs in the Balkans in the Light of Archaeological Findings", The Serbian Question in The Balkans, Faculty of Geography – University of Belgrade, 1995, 125-146. (Помоћу археолошких, епиграфских, писаних и етнолошких извора, дефинисана је култура Срба у прошлости, помоћу које је одређен простор етничког језгра Срба између Поморавља и Поуња, Посавине и Јадранског мора, у континуитету од раног средњег века.) Београд, 1999

(Текст преузет из библиотеке пројекта Растко)