Мрачно и суморно... Тако је Кај Ејде, 9. октобра 2005. године, описао стање стандарда на Косову и Метохији у свом извештају достављеном генералном секретару УН Кофију Анану. Речником статистике, огољених чињеница и сурових бројки, стварно стање на Косову од 1999. године до данас изгледа још мрачније и суморније. 

Само током погрома 17. и 18. марта 2004. године убијено је 19 особа, око 1.000 је рањено, протерано је више од 4.000 Срба и других неалбанаца, а уништено је и оштећено више од 1.000 српских кућа. На списак несталих и оних који су уточиште нашли у другим државама никада није стаиљена тачка. 

Од потписивања Кумановског споразума, паралелно са повлачењсм српске војске и полиције, са Космета је протерано око 250.000 Срба и неалбанаца. Њих око 22.000 остало је у покрајини, али ван својих домова, у статусу привремено расељених. 

Поређења ради, у јужној покрајини је пре 1999. године и "Милосрдног анђела" живело 372.444 Срба и неалбанаца. Према последњим подацима, од прошле године, на КиМ се вратило свега око 17.500 прогнаних, од чега 6.500 Срба. 

Међутим, већина њих се само "фиктивно" на папиру опет води у покрајини, док је истинских повратника много мање: тек око 819 српских домаћинстава, са око 1.500 људи, организовано се вратило на КиМ, и још око 1.000 Срба одлучило се на самосталан повратак. Срби су прогнани из 312 насеља, а вратили су се у око 40 места. 

Израчунато је да би повратак барем 200.000 расељених са Космета, ако се настави овим темпом, могао да се заврши за од два до три века! Истовремено, више стотина хиљада Албанаца - оних за које се тврдило да су протерани или убијени - вратило се на Косово за краће од пола године после сукоба 1999. године. 

А, Срби који су се и вратили, морали су живот да почну "од нуле". Оно што је запаљено, морало је да се обнови, а често су и куће које су дизане из пепела поново биле на удару албанских екстремиста. 

За последњих осам година Србима је опљачкано и порушено 17.000 кућа, а у 28.000 кућа и станова не живе њихови власници већ, махом, албанске породице. 

У овом моменту, широм Космета има више од 600 изграђених кућа за српске повратнике у местима у којима су живели и пре 1999. године, али су оне више од две године празне. Разлог - нема ни безбедности ни слободе кретања. Више од три године празно је и 35 кућа у Новом Селу код Вучитрна, поред саме француске војне базе. 

Исто толико је неусељених домова у селу Подгорце код Косовске Витине, а чак 125 српских кућа је празно у Свињарима код Митровице, одакле су Срби потпуно протерани марта 2004. године. 

Према подацима УНХЦР, једна повратничка породица у просеку живи у 45 квадрата, од свега што им треба имају само шпорет на дрва, понешто од намештаја, фрижидер, радио, ТВ. И то је све. Према подацима Светске банке, Срби у енклавама преживљавају са једним евром дневно, а у тим средимама само је осам одсто запослених. 

У местима где су некада Срби живели домаћински, показало се, нису могле да преживе чак ни светиње од историјског значаја. На списку запаљених, оскрнављених и оштећених више је од 130 цркава и манастира. 

У дивљачком погрому 17. марта 2004. године, Албанци су у једном дану запалили и уништили 25 цркава и манастира, а међу њима цркву Богородице Љевишке из 14. века, манастир Светих архангела код Призрена, манастир Девич, подигнут у 14. веку... 

Мртво слово 

Заједнички документ СРЈ и Унмика од 5. новембра 2001. године требало је да буде оквир за израду многобројних програма за повратак прогнаних и расељених са Космета. Остало је само слово на папиру. 

Према извештају Координационог центра за КиМ, главне препреке повратку Срба су: недостатак безбедности, ограничена слобода кретања, дуга процедура добијања сагласности албанске заједнице, недоступна радна места, неповерење у институције... 

Бројке: 

- 250.000 - Срба и неалбанаца протерано 

- 22.000 - интерно расељених 

- 2.500 - Срба повратника на КиМ 

- 17.000 - српских станова и кућа опљачкано 

- 28.000 - српских домова заузели албанци 

- 133 - православних цркава и манастира уништено

Извор:СПЦ