25. јануара 2001., за времем моје прве посете Београду, срела сам се са рођацима особа несталих на Косову који су се окупили у згради Министарства Иностраних послова док је напољу, на улици, неколико стотина демонстраната протествовало. Председник групе косовара, Ранко Ђиновић, је мене и моју делегацију упознавао са најновијим детаљима (ажурирао пп) у вези са несталима у периоду између 1998 и 2001. Удружење је поседовало доказе о криминалним активностима припадника ОВК. Ови докази, говорио је, подразумевају сведочанства очевидаца отмица мушкараца, жена и деце, од којих су три четвртине били отети после доласка КФОР-а и УНМИК-а. Ђиновић је оптуживао врх ОВК – Хашима Тачија, њеног политичког директора, и Агима Чекуа, њеног команданта – сматрајући их одговорним за отмице и масакре на Косову; Ђиновић је тражио од мене да спроведем истрагу о злочинима почињеним после доласка КФОР-а на Косово у јуну 1999. Била бих то пробала, био је мој одговор. Али сам од њега тражила да подстакну Југословенску Владу да подржи захтев да се прошири мандат Трибунала како би се покрили и ови претпостављени злочини. У том тренутку, многи рођаци несталих Срба су били убеђени да су њихови рођаци још увек живи и да су пребачени у Албанију; али, зачудо, било је јако мало или скоро ни једног веродостојног захтева за откуп. Напољу, после сусрета, видела сам демонстранте са транспарентима и чула сам их како вичу „Карла је курва“. Док смо се идаљавали неки од њих су за циљ одабрали аутомобил и из праћки га гађали металним куглицама.

Канцеларија Тужилаштва би потом примила информације, до којих су истражитељи и функционери УНМИК-а дошли од једне групе поузданих новинара, о чињеници да су у току летњих месеци 1999 косовски Албанци камионима преко границе између Косова и севера Албаније транспортовали три стотине отетих људи. Ови затвореници су у почетку били заточени у халама и другим структурама на локалитетима попут градића Кукес и Тропој. Према изворима новинара, који су били означени само као косовски Албанци, неки од затвореника млађих и у физички бољој форми који су били храњени и били посећивани од стране лекара и које никада нису тукли, бивали су пребачени у друге затворске структуре у Бурелу и околини, од којих је једна била барака иза једне ђуте куће на једно двадесетак километара од градића. Једна соба у овој жутој кући, реферисали су новинари, је била прилагођена за приручну операциону салу; и ту су хирурзи вршили пресађивање (вађење пп) органа од затвореника. Ови органи потом, према изворима, бивали су слати преко аеродрома Ринас у Тирани пут хируршких клиника у иностранству да би били пресађени пацијентима који су то платили; један од информатора је лично био обавио једу од ових достава на аеродром. Жртве којима је био одстрањен један бубрег бивале су поново затваране у бараку све до момента у коме су бивале убијане због других виталних органа; на овај начин, други затвореници у бараци су били свесни онога што је чекало и њих; и, према извештају, преплашени преклињали да одмах буду убијени. Међу затвореницима који су требали бити доведени у ову бараку биле су жене пореклом са Косова, из Албаније, из Русије и других словенских земаља, и два извора су навела да су учествовали у сахрањивању мртвих тела око жуте куће и на једном оближњем гробљу. Према изворима, операција шверца органа се обављала са знањем и активним саучесништвом средњих и виших официра ОВК. Истражитељи Трибунала откривали су да ако су информације новинара и функционера УНМИК-а биле пуне рупа, детаљи су били кохерентни међу собом и потврђивали су информације сакупљене директно од стране Трибунала. „Интерни материјал (канцеларија Тужилаштва) не ... садржи посебан материјал о Албанији; али ретке изјаве сведока и други материјал који припремамо потврђују и у једној одређеној мери увећавају горе поменуте информације“, читала сам у једном подсетнику о овој активности. „Све индивидуе које извори цитирају као присутне у камповима у Албанији током позног лета 1999. били су пријављени као нестали током лета 1999. и од онда више нису били виђени.“

Препоруке су биле очигледне: „Имајући у виду екстремно тешку природу ових случајева, чињеницу да практично ни једно тело жртава ОВК није било пронађено током ексхумација на Косову, и чињеницу да ова злодела би била подчињена под назором или командом вођства средњег и вишег нивоа ОВК, морају бити истражене на што је могуће прецизнији начин од стране професионалних истражитеља и експерата.“ Жртве ових случајева су биле отете највероватније после краја ваздушне кампање НАТО-а – у једном периоду у којем је Косово врвело од страних пеацекеепер-а (мировњака, миротвораца пп) и радника организација које се баве људским правима – због чега није било јасно да ли злочини почињени у овом временском периоду спадају под мандат Трибунала за Југославију. Канцеларија Тужилаштва била би волела када би новинари и УНМИК прибавили имена извора и друге личне појединости и сваку другу информацију која би припремила ову оптужницу. Тужилаштво је моралода попуни и анализира целокупан интерни материјал који се односи на случај. Да новинари и УНМИК нису сарађивали, Тужилаштво је морало да на неки начин идентификује, лоцира и испита изворе новинара, без познавања њиховог идентитета или места боравка; предузме једну мисију са изворима на лабанским локалитетима; и, ако је неопходно да води истрагу на месту злочина и одговарајуче ексхумације.