Свети Сава (по рођењу Растко Немањић; рођен око 1169. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве. Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори. У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио грађански рат.

Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав. Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Номоканон“. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османлијског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм светог Саве.

У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.