Био је архиепископ српски (1338—1346) и први патријарх српски (1346—1354). Био је и шеф дворске канцеларије цара Душана. Претпоставља се да је потицао из племићке породице.[1]
После смрти архиепископа Данила II сазван је државни сабор 1338. године. Но на њему архиепископом није постао игуман или неко од сабраће манастира Хиландара, већ Јоаникије, шеф дворске канцеларије — логотет цара Душана. Када се краљ Душан прогласио за цара, а с обзиром да цара крунише патријарх, Српска архиепископија је на Цвети 9. априла 1346. године проглашена патријаршијом чији је први патријарх постао дотадашњи архиепископ Јоаникије. У састав патријаршије ушла је Света Гора и митрополије у грчким областима које су се сада налазиле на територији српске царевине.
Да би се умањио углед цара Душана и Српске патријаршије, цариградски патријарх Калист, по наговору Кантакузина, је на цара Душана, патријарха Јоаникија и на Српску цркву бацио анатему. Иако цар Душан није много обраћао пажњу на анатему, ипак, када су Турци прешли у Европу, покушао је да се Цариградском патријаршијом изглади односе, али у томе за свога живота није успео.
Помиње се 1348. године у повељи којом цар Душан оснива цркву Светих арханђела Михаила и Гаврила на Бистрици код Призрена. Велики удео у изради Душановог законика имао је и патријарх Јоаникије, посебно у оним поглављима где се говори о Цркви. Поред бриге коју је водио о Пећкој патријаршији, подигао у Палестини на кармилској Гори цркву Светог Илије а на Тавору храм Светитеља Николаја.
Упокојио се у 3. септембра 1354. Године у Полимиру у Сутесци на Ибру, код данашњег Ушћа. Тело му је пренето у Пећку патријаршију и сахрањено у гробници коју је раније сам припремио за свој погреб. Његове мошти се и данас налазе у Пећкој патријаршији у цркви Светих Апостола.
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
