патријарх српски 1557-1571 †1574

Падом Српске деспотовине разпрена је организација Српске православне цркве, архијерејски сабори у Пећи нису се одржавали, а у поглаварству цркве настала је пауза. Охридска архиепископија потчинила је у ХV веку само јужне епархије Српске цркве, када је Сулејман својим ферманом потчинио Пећку патријаршију Охридској архиепископији, смедеревски митрополит Павле се побунио, засео на архиепископску столицу у Пећи и отказао послушност Охридској архиепископији. Несређено стање трајало је све до 1557. године, када је заузимањем везира Мехмеда Соколовића, призната Српска патријаршија и предана на управу новом патријарху Макарију, брату везира Мехмеда соколовића. 
Из ранијег живота патријарха макарија нема пуно података. По једнима, замонашио се у манастиру Милешеви, где је касније постао игуман. По другима, био је игуман манастира Хиландара. Такође није познато када је и како дошао на трон светог Саве. Обично се узима да је 1557. године дошао за патријарха и ово је био највећи и најзначајнији догађај за српски народ у време турског ропства. По његовом замашном раду види се да су га признавале централне турске власти. Свака област његовог сложеног и плодног рада показује човека озбиљног и мудрог, који добро зна шта хоће. Као патријарх он је сав у освештаним традицијама своје цркве. Обнављајући Пећку патријаршију он је, стварно, васпостављао нарушени црквени и канонски поредак у њој онако какав је био у српској цркви у време њезиног пуног развоја. Што се и у обновљеној Пећкој патријаршији трајно очувао и ревносно примењивао саборни принцип и избегавала самовоља то је последица рада патријарха Макарија. 
Када је постао патријарх, Макарије је приступио реорганизацији Српске патријаршије. Нова патријаршија добила је у своју област све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под управу Пећке патријаршије. Сада су, после много векова, Срби у Босни и старој Рашкој, и Срби у Подрављу, у Подунављу, у Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је подједнако тиштила, него и у заједници која је била њихова рођена, у једној организацији која је радила и бринула се за њих, пружала им духовну храну, наду и утеху. 
Обнављајући Пећку патријаршију, Макарије оснива нове епархије са седиштем у Будиму, Печују, Сегедину, Араду, темишвару, Вршцу, манастиру Ораховици, манастиру Рмњу, а такође и епархију Самоковску, Тетовску и Машку. Због свега што је учинио савременици су патријарха Макарија називали „патријархом целе српске земље и поморских и северних крајева и осталих“. 
Патријарх Макарие добио је од султана повластице које је имао и цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оник који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе. Зато се патријарх Макарије с правом сматрао етнархом српског народа. 
За време патријарха Макарија обновљен је манастир Бања код Прибоја, Винча код Гроцке и многи други манастири и запустели парохијски храмови. У манастиру Грачаници и Пећкој патријаршији живописане су припрате, а у манастиру Будисавцима храм. 
Патријарх Макарије запамћен је и као велики љубитељ књига. Сакупљао их је, куповао и другима поклањао. 
Удахнувши живот запустелој Пећкој патријаршији, патријарх Макарије створио је од ње одличну организацију у верском и националном погледу, која је ујединила цео српски народ. На тај начин патријарх Макарије је остварио духовно јединство српског народа. 
У времену између 1570 и 1571. Године патријарх Макарије се повукао због болести са свога положаја и патријарашки престо уступио своме наследнику Антонију Соколовићу. О томе је сачувана и фреска у манастиру Бањи код Прибоја. 
Патријарх Макарије се упокојио почетком септембра 1574. године.