патријарх српски 1693-1710

После бекства патријарха Арсенија III Црнојевића, у јануару 1690. године, његово место није одмах попуњено, као што се мислило. 
Патријатх Калиник I постављен је за патријарха пећког у пролеће 1693. године уз помоћ свога рођака Маврокордата. Iако је патријарх Калиник био велики борац за православље и добар архијереј, српски архијереји га нису признали нити прихватили јер није изабран за патријарха саборно, већ су га Турци поставили. 
Надбискуп барски Андрија Змајевић, савременик ових догађаја, сведочи да је постављање Калиника за патријарха у супротности дотадашњој пракси избора, тако да га православни епископи нису признавали ни за живота а ни после смрти патријарха Арсенија III Црнојевића. Ово свдочанство, које нам оставља надбискуп Змајевић, потврђује чињеница да је Данило Ђћепанов Петровић Његош, када је изабран за владику, није отишао у Пећ, већ у Угарску патријарху Арсенију III Црнојевићу да га хиротонише за црногорског владику. 
После смрти патријарха Арсенија III, српски епископат, под притиском турских власти, признао је Калиника за патријарха. Последњи је био владика Данило I, који је тек у јануару 1708. године признао Калиника за свога духовног старешину. 
Турске власти су често приликом персоналних промена на епископским катедрама повећавале њихове обавезе према Турцима. Тога није био поштеђен ни Калиник, чије су материјалне обавезе биле веће од оних које је имао патријарх Арсеније III. Берат о постављењу Калиника за пећког патријарха није се сачувао, али се зна да су његове обавезе биле далеко веће и теже него његових саборно изабраних и тек онда султановим бератом потврђених претходника. Због ових обавеза према Порти пећки патријарси су често били приморани да сами, приликом својих канонских посета, сакупљају прилоге. 
Iако патријарх Калиник I, Грк порођењу, на трон Пећке патријаршије није дошао избором, него је натурен од Порте, због чега дуго није био признат од Српских епископа, он у Српској цркви није остао у ружној успомени. Колико је почетак његовог рада био тежак, види се из једног запис из 1693. године у коме се говори о његовој борби са великом змијом, отровним Сокол Пашићем. Он је те своје муке, које је поднео ради трона Српске цркве завржио речима:»Јао, јао, у каквој љутој притешњености тада бејах». 
Колико је патријарх Калиник био мудар и далековид види се и по томе што је читавих пет недеља пре званичног избора Софронија Подгоричанина за митрополита крушедолско-карловачког, поставио за свога егзарха. Тако је Софроније подгоричанин избором за митрополита у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године, одмах постао патријархом намесник и егзарх. 
Питање статуса Крушедолско-карловачке митрополије вероватно је расправљено са патријархом Калиником одмах после смрти патријарха Арсенија III. После једногласног избора за митрополита Крушедолске митрополије, Iсаија Ђаковић се заклео на верност и пећком патријарху. 
Патријарх Калиник се упокојио 16. августа 1710. године у Темишвару.