патријарх српски 1930-1937
Патријарх Варнава Росић рођен је 29. августа 1880. године у Пљевљима од оца Ђорђа и мајке Крсмане. На крштењу је добио име Петар. Основну школу завршио је у Пљевљима 1892. године а Призренску богословију 1899. године. Исте године постао је питомац Светог синода Руске православне цркве и наставио богословске студије у Петроградској духовној академији, где је 1905. године стекао степен кандидата богословља.
Замонашио га је ректор Петроградске духовне академије епископ Сергије 30. априла 1905. године и дао му име Варнава. Исте године 6. маја рукоположио га је епископ Сергије у чин ђакона, а 6. јуна у чин презвитера.
У другој половини 1905. Године дошао је јеромонах Варнава у Цариград и ту је био свештеник при Српском посланству. С обзиром да су Цариграду живели Срби из разних крајева, јеромонах Варнава се трудио да их национално уједини. За време свога боравка у Цариграду био је сарадник Цариградског гласника јединих новина на српском језику у турском царству, управљао Српском школом и тесно сарађивао са Цариградском патријаршијом.
Свети синод Цариградске патријаршије изабрао је јеромонаха Варнаву 18. марта 1910. модине за епископа Дебарско-велешке епархије са титулом главинички. Хиротонију новог епископа извршили су 10. априла 1910. модине митрополити: дидимотички Филарет, созоагатопољски Доротеј, еласонски Поликарп, приконијски Софроније и сарандаеклисијски Антим у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија.
Младог епископа очекивао је сложен и напоран рад на уређењу епархије у административном погледу и одбрани српства и православља. После победоносних ратова, 1913. године, епископ Варнава уређује целу Српску цркву у Јужној Србији и у свим епархијама организује црквене судове. За време Првог светског рата повлачи се са српском војском преко албаније на Крф, а одатле одлази, по жељи српске владе, у Русију у дипломатску мисију. После ослобођења, 1918. године, постаје администратор свих епархија у Јужној Србији у којима је извршио потпуну реорганизацију читавог црквеног живота. После васпостављања Српске патријаршије, епископ Варнава изабран је 17. новембра 1920. године за митрополита скопског.
После смрти патријарха Димитрија за другог патријарха обновљене Патријаршије изабран је 12. априла 1930. године митрополит скопски Варнава Росић. За време његовог патријарховања Српска црква је доживела своју обнову. Стварно уједињење наше цркве, раније исецкане у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја великим је делом извршено у доба патријарховања патријарха Варнаве. Донет је, пре свега, Устав Српске православне цркве са Спроводбеним наредбама и преко четрдесет правила, правилника, уредаба, начелних одлука и упутстава, које је ново црквено уређење нужно очекивало.
Заузимањем патријарха Варнаве грађевинска делатност је у целој Архиепископији београдско-карловачкој добила нови замах. Подигнути су многобројни парохијски храмови и започело зидање Храма Светог Саве на Врачару, крај којег је требала да се подигне зграда Српске патријаршије. Данашња зграда патријаршије, која је била намењена за управну зграду Архиепископије београдске, подигнута је залагањем и трудом патријарха Варнаве.
Због маловремености живота патријарх Варнава није успео да оствари своје планове у вези са отварањем Црквене музичке академије и покретањем дневних новина Српске патријаршије.
Патријарх Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става око конкордата.