патријарх српски 1674-1706

у животу српског народа патријарх Арсеније ИИИ Црнојевић имао је врло значајну улогу. Неки историчари га по значају сврставају одмах иза Светог Саве и Светог Макарија Соколовића. 
Пошто је патријарх Максим тешко оболео а његова болест није кретала набоље, почело се у Патријаршији размишљати о његовом наследнику. У Синоду српскецркве преовладало је мишљење да ће се патријарх Максим можда опоравити од болести, па су дошли на идеју да оболелом патријарху поставе помоћника. По свој прилици, под утицајем оболелог патријарха, избор је пао на младог и способног игумана пећког манастира, Арсенија који је био родом са цетиња. 
Као помоћник оболелог патријарха Максима, игуман Срсеније је изабран за митрополита хвостанског. Епископска хиротонија је извршена на Спасовдан 1669. године, о чему нам сведочи натпис на зиду манастира Грачанице. 
Будући да се здравствено стање патријарха Максима није побољшало, хвостански митрополит Арсеније је 1674. године изабран за пећког патријарха. 
Патријарх арсеније за себе каже да је рођењем из Цетиња. Већ у својој 32. години, тј. 1665. године постао је игуман Пећке патријаршије и стекао углед и поверење код патријарха Максима и митрополита сабраних око пећког трона. 
Патријарх је био присутан, имао је 26 година, када су Турци у Брусу обесили патријарха Гаврила, када се овај вратио из Русије. Патријарх Гаврило је био обешен због велеиздаје. Његово тело остало је нераспаднуто, а Српска црква га је канонизовала и ставила у ред светитеља због многобројних чуда. 
Патријарх је као и његови претходници много путовао по територијама своје патријаршије, ширећи међу народом утицај цркве и делујући на очување националне свести. О његовим путовањима нема много сачуваних писмених докумената. Времена су била тешка а патријарх није уз себе имао путописца који би забележио сва његова путовања. Један од извора података су записи на местима које је патријарх посетио, било да је он то сам записао негде на зиду или некој богослужбеној књизи, било да тај запис потиче од неког монаха или свештеника који су били сведоци његових посета. Патријарх Арсеније је 1674. године посетио Босну, 1676. године посетио је Срем. Године 1677. посетио је Браничево и то 27. дан по Христовом рођењу и том приликом је поклонио богослужбену књигу манастиру који је посетио. Књигу је својеручно потписао. Исте године посетио је Жичу о чему сведочи запис на зиду манастира. 1678. године посетио је Смедерево о чему такође постоји запис на зиду цркве на смедеревском гробљу. 1683. године посетио је Јерусалим и поклонио се тамошњим светима. Обишао је Христов гроб, о чему постоји запис у рукопису у Јерусалиму. За време пута у Јерусалим патријарх је водио дневник, који на жалост није сачуван у целини. 
Када се цар Леополд 1687. године обратио за помоћ цариградском патријарху Калинику VII да помогне хришћанима у борби против Турака, патријарх Арсеније се нашао у тешкој ситуацији. Пећка патријаршија је већ од раније има лоша искуства са Западом, који је претио православљу, а сада је требало са Аустроугарима и Млетцима ступити у савез. 
У исто време патријарх Арсеније је у два наврата био у опасности да изгуби главу, јер Порта није имала поверење у њега. Стога је био принуђен да у новембру 1689. Године избегне из Пећи у Нукшић. Док је патријарх био изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини дошао је са царском војском до Приштине и позвао Србе да му се придруже у борби против Турака. У то време патријарх Арсеније је на Цетињу примио поруку од братства из Пећи да се врати назад у Пећ, или ће цар приступити избору новог патријарха, да би задовољио народ који је под његовом заштитом. 
Вративши се натраг, патријарх Арсеније се у Призрену састао са генералом Пиколоминијеми том приликом се споразумео са њим о помоћи коју ће Срби пружати царској војсци. Не марећи на то што су неки његови претходници због побуне против турака платили главом, он је заједно са народом учествовао у устанку против Порте. 
После смрти генерала Пиколоминија ратна срећа окренула на страну Турака. Пиколоминијевог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости према Србима, српска војска не само да није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Када је патријарх Арсеније видео да се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару 1690. године према Београду, где је стигао у пролеће. 
Пошто су Турци надирали према Београду у народу је завладао велики страх и паника. Патријарх Арсеније у тим тренутцима је био веома прибран па је у Београду сазвао црквено-народни сабор у коме су учествовали епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари с обе стране Саве и Дунава. Сабор је упутио у Беч епископа јенапољског Исаију Ђаковића са саборским захтевима који су се односили на признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције исто онако како је било под Турцима. 
Цар Леополд I је, 21. августа 1690. године, одговорио на српске захтеве својом повељом у којој Србима гарантује: да могу бирати себи архиепископа и епископе; да архиепископ може постављати свештенике по манастирима, градовима и селима; да може подизати цркве и управљати са црквеном имовином. После добијања ови привилегија Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава, тако да је последњи конвој Срба прешао два дана пре заузимања Београда од стране Турака, 8. октобра 1690. године. Убрзо после сеобе Срби су се уверили да су повластице, које су добили, са свих страна покушаване да буду оспорене. У оспоравању и укидању повластица најозлоглашенији су били бечки кардинал Леополд колонић и аустријски генерал Хајзлер. 
У жељи да се поред верских права осигурају и народна и економска права српског народа, предложено је да се гроф Ђорђе Бранковић прогласи за српског деспота. Међутим, са овим се није сложио патријарх Арсеније, који је и овде желео да буде црквени и народни поглавар. Углед патријарха Арсенија, црквено-народног поглавара, био је врло велики како код Српског народа у Аустроугарској тако и код оних који су остали у «Старом крају» и нису прихватали пећког патријарха Калиника I. 
Патријарх Арсеније није имао своју сталну резиденцију, већ му је резиденција била цела територија коју је настањивао српски народ преко Саве и Дунава. Посебно је боравио у крајевима где су Срби били изложени сталним нападима римокатоличке цркве, у Далмацији, Лики, Крбави, Срему, Славонији у Босни, која је путем уније покушавала да их приведе, милом или силом, под своје крило. 
Да би онемогућио рад новоизабраног унијатског епископа Петронија Љубибратића у Срему, патријарх Арсеније поставља за митрополита у Срему Стефана Метохијца, који је за кратко време истиснуо Петронија из манастира Хопова. Када је Петроније био посвећен за епископа и настанио се у Пакрацу, патријарх је послао посланице на све стране позивајући србе да не прихвате унијатског епископа Петронија. Пред смрт Петроније се одрекао уније и изнирио са патријархом Арсенијем. 
Напади унијата на Српску цркву су постали још јачи после жалбе коју је патријарх Арсеније упутио руском цару Петру Великом, који није био заинтересован да помогне Србима. Унијатима је свесрдну помоћ пружао и бечки двор на челу са царем Леополдом I. Борећи се против унијаћења патријарх Арсеније је преуређивао Српску цркву и 28. Јуна 1694. Године поднео захтев цару Леополду I да потврди седам нових епископа. Такође је учествовао на зборовима које су Срби сазивали. На једном збору у Славонији учествовао је и патријарх Арсеније, због чега је оптужен да диже буну и био задржан у Бечу. Међутим пошло му је за руком да се извуче из Беча и дође у Пакрац где је од унијате Јоаникија Љубибратића, кога је послао у Русију, откупио целокупно имање. На тај начин је патријарх ударио темељ пакрачко-славонској епархији на чије чело је 17. марта 1705. године поставио Софронија Подгоричанина. 
Са ових основа, које је поставио патријарх Арсеније, развила се врло активна Карловачка митрополија, која је пуна два века била достојан чувар православља и националног идентитета српског народа и Српске цркве. 
Претпоставља се да је стари патријарх добијао позиве да се врати у Пећ. Зато се 29. августа 1705. године обратио за савет свом старом познанику патријарху јерусалимском Доситеју Нотару, јер је желео да у току свога живота регулише односе између мајке Цркве у Пећи и њеног дела у Аустроугарској монархији. Патријарх Доситеј му је саветовао да за време живота регулише све односе са Пећком патријаршијом, јер после ће то бити веома тешко. Још му је саветовао да сви архијереји и сви православни буду потчињени пресветој столици у Пећи. Односи између мајке Цркве у Пећи и њеног дела у Аустроугарској ипак су регулисани после смрти патријарха Арсенија III, 1710. године, декретом патријарха пећког Калиника I. 
Патријарх арсеније се упокојио у Бечу 27. октобра 1706. године, одакле је пренет у манастир Крушедол и сахрањен у гробницу светог Максима, деспота српског.