митрополит карловачки 1710-1711

Митрополит Софроније, пореклом из Подгорице, замонашио се у Пећкој патријаршији. За епископа пакрачко-славонског хиротонисао га је, 17. маја 1705. године, у манастиру Крушедолу патријарх Арсеније III уз саслужење епископа фрушкогорског Стефана, јенапољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије Ђаковића. 
Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и епископски двор који је откупио епископ Петроније, а на основу права кадуцитета, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити од одмазде власти. 
Као естета, епископ Софроније је поверио дуборесцу Георгију Николићу да у дрвету изради клише за антиминсе. 
Приликом изненадне смрти митрополита Исаије Ђаковића и он је био у Бечу одакле је послао тело у пратњи архимандрита Никанора Мелентијевића у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом, новоизабрани митрополит Софроније, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да добије потврду. Крушедолски црквено- народни сабор, који је једногласно изабрао Софронија за митрополита, молио је цара да одустане од таквог захтева због великих путних трошкова, али више због тога, што се то противило привилегијама које не предвиђају лични одлазак новоизабраног митрополита владару ради потврде. 
Потврдну грамату, из које се види да су односи између Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, митрополит Софроније је добио од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету близу Темишвара. Између два изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710. године) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће са кидањем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија. 
Нови митрополит је само једну синђелију издао у Крушедолу епископу бачком Христофору Димитријевићу, а та синђелија се у естетском погледу, својом орнаментиком, разликује од грамате коју је издао митрополит Исаија. Интересантно је да митрополит Софроније у овој грамати себе назвао «егзархом трона пећког». 
О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. 
За његово време обновљена је, 1709. године, књига молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону у манастиру Хопово, а 1710. године књига Златоуст у манастиру Јаску. 
Митрополит Софроније умро је 7. јануара 1711. године у Сремским Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.