митрополит карловачки 1713-1725

Митрополит Вићентије, син Даскала Лава, рођен је у Јањеву на Косову а замонашен је у Пећи. За епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Патријарх Арсеније III је саборну цркву у Будиму прогласио за ставропигијални храм па су права будимског епископа била донекле ограничена у односу на ову црквену општину. Када је дошло до сукоба између епископа Вићентија и Будимаца, они су га молили да не чини никакве новине. 
Приликом избора новог митрополита карловачког, 6. маја 1713. године, на првом привилегијалном сабору у Сремским Карловцима појавила су се два кандидата: епископ будимски Вићентије Поповић Хаџилавић и епископ темишварски Никола Димитријевић. Фрушкогорски монаси нису били за епископа Николу, а ни патријарх арсеније IV који је требао да изда потврдну грамату. Патријарх Арсеније IV је утицао да буде изабран Вићентије, као епископски и народни кандидат, насупрот Николи Димитријевићу, који је био кандидат аустријског двора. 
Вероватно је патријарх Арсеније IV издао потврдну грамату новоизабраном митрополиту карловачком и то је и последња потврдна граматаод стране пећког патријарха. Митрополију која је добила свог новог митрополита патријарх Мојсије Рајовић је, у свом писму од 18. јуна 1714. године, назвао првоначалном. Највероватније да је на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1713. године , у вези са избором Вићентија за митрополита, донесена одлука да се, у смислу царских привилегија и њихових потврда, карловачки митрополити називају и архиепископима. Одмах после овог сабора, у свим познатим званичним документима, митрополита Вићентија сви црквено-народни представници и државне власти називају митрополитом и архиепископом. 
Између митрополита Вићентија и патријарха Мојсија Рајовића постајали су врло интензивни односи и међусобно поштовање. У спору, који је избио 1718. године, између митрополита Вићентија и београдског митрополита Мојсија Петровића, патријарх Мојсије Рајовић је стао на страну митрополита Вићентија. Он у своме обраћању обојици пише да митрополит Мојсије призна митрополита Вићентија за свога старијег брата и врховног митрополита. Патријарх је успео да измири завађене митрополите који су наставили заједничким снагама да раде на добробит српске цркве и народа. У својој грамати од 15. августа 1721. године патријарх Мојсије је одредио да се после смрти митрополита Вићентија споје обе аутономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српаку митрополију са седиштем у Београду. 
Митрополит Вићентије је несебично помагао Пећку патријаршију али и друге манастире. Финансирао је израду иконостаса у катедралној пећкој цркви. Патријарх мојсије ну се 18. Марта 1724. Године захваљује на послатом крсту, а епископ рашки Арсеније га је подсетио на обећани покров за кивот св. Стефана Првовенчаног у манастиру Студеници. Патријарх Мојсије је препоручио митрополиту Вићентију хиландарске и дечанске монахе за скупљање милостиње када су били у великој немаштини. Истакао се као задужбинар и у својој епархији. Тако је у манастиру Крушедолу својим средствима подигао трпезарију и кухињу, у Великој Ремети три ћелије и под њима подрум, а у Даљу први двор. Фрушкогорским манастирима поклонио је поклањао је разне црквене ствари и књиге, а трудио се да се набављају нове књиге за потребе парохијских и манастирских храмова. 
Следећи пример свога претходника митрополита Исаије, и митрополит Вићентије је покренуо питање учешћа Срба у угарском парламенту једном представком од 30. Октобра 1714. Године, у име целог српског народа под аустро-угарском влашћу, тражећи да се српским народним депутатима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору, али су тадашње политичке прилике за позитивно решење тога питања биле јако неповољне. 
Када је митрополит Вићентије оболео од парализе и због болести и онемео, његовим пословима је управљао егзарх Вићентије Јовановић, који је неколико година касније постао митрополит. Он је доста допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, једногласно изабере митрополита београдског Мојсија Петровића за коадјутора и помоћника болесном митрополиту Вићентију. 
Митрополит Вићентије умро је 23. октобра 1725. ходине у Сремским Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.