митрополит београдско-карловачки (1725-1730)

Митрополит Мојсије рођен је у Београду 1677. Године од оца Петра и мајке Јелисавете која се касније замонашила. Прво образовање стекао је у Београду у грчкој школи, а касније је био на школовању код патријарха Арсенија III у Сентандреји. У сентандреји је пре монашког пострига рукоположен у чин ђакона, а затим је боравећи у Пећи вероватно у некој мисији везаној за избор новог патријарха Калиника, примио монашки чин. По повратку из Пећи митрополит Стефан Метохијац га је рукоположио у чин јеромонаха. 
За митрополита дабробосанског хиротонисао га је патријарх пећки Калиник 30. Октобра 1709. Године. У Сарајево је митрополит Мојсије стигао око 19. новембра, али се брзо вратио назад у Пећ. Док је управљао дабробосанском митрополијом често је дио ван своје митрополије. Разлог његових честих одсуствовања је учешће митрополита Мојсија у разним мисијамо које је обављао за пећку патријаршију. Ипак, и поред тога, када је патријарх Мојсије Рајовић јавио општинским властима у Сарајеву да је митрополит постављен за београдског митрополита, они су изразили своје жаљење и тражили да остане и даље у Сарајеву. Та молба није деловала на патријарха да промени саборско решење, тако да је митрополит Мојсије прешао из Сарајева за Београд. 
Пре закључења Пожаревачког мира митрополит Мојсије је путовао у Беч 1718. Године да тражи да буде потврђен за архиепископа и митрополита београдског. Такође је тражио да буду гарантована сва права и слободе које су Срби имали у Угарској. 
Мојсијева жеља је била да буде потврђен за митрополита свих Срба у Аустрији, међутим, он је потврђен само за архиепископа и митрополита у Србији. И патријарх Мојсије га је потврдио за самосталног архиепископа и митрополита краљевине Србије и Баната темишварског. 
Дворски ратни савет се плашио да се не уједине Београдска и Карловачка митрополија, па је наложио београдском заповеднику генералу Одијеру да мотри на митрополита да не преузме власт над целим српским народом. Царски рескрипт, од 23. јуна 1722. године, забранио је да на црквено народном сабору, који је одржан у септембру 1722. године у Новом Саду, узму учешће посланици из Србије и Баната. Међутим, митрополит Мојсије не само да је отишао на сабор, већ је и активно учествовао у његовом раду. Сабор је једногласно изабрао 8. Септембра 1722. Године митрополита Мојсија за коадјутора и помоћника болесном митрополиту карловачком Вићентију Поповићу. Сабор је такође донео одлуку да се после смрти једног од ове двојице митрополита обе митрополије споје у једну. На ове Саборске одлуке, 24. новембра 1722. године, издат је краљевски рескрипт по коме се не дозвољава постављање коадјутора а посебно не у лицу митрополита Мојсија. 
Иако су ова два митрополита имали несугласица у неким ранијим временима, митрополит Викентије је био посебно упоран да се одлука о сједињењу двеју митрополија спроведе у дело. Митрополит Вићентије је умро 23. октобра 1725. године, а Изборни сабор састао се 1726. године, и против воље државних власти изабрао Мојсија за архиепископа свих Срба под аустроугарском влашћу. Тада је двордки комесар добио из Беча упутство да Мојсија устоличи само као архиепископа и митрополита карловачког. Устоличење је извршено 27. фебруара 1726. године. На молбу сабора да се обе митрополије уједине, цар је Мојсију поверио да управља и београдском митрополијом., а потом му је уступљена на администрацију Србија, темишварски Банат и Мала Влашка. И поред свих забрана, народ је на ове две митрополије гледао као на јединствену Београдско-карловачку митрополију, а ову титулу ће носити и сви српски патријарси обновљене Српске патријаршије од 1920. године. 
Пред митрополитом Мојсијем је био велики посао на организацији митрополије на чијем је челу био. Велики проблем је било школовање, српских школа није било, а у аустријске Срби нису хтели да шаљу своју децу због опасности од уније. Зато је митрополит Мојсије покушао основати српске школе помоћу руских учитеља који су били одани православљу. Мудрој и истрајној енергији митрополита Мојсија пошло је готово немогуће за руком, он је основао руске школе међу аустроугарским Србима. На његову молбу руски цар Петар Велики послао му је 400 буквара и 100 славенских граматика. 
Поред многих заслуга митрополита Мојсија за њега је везано и увођење матичних књига код нас. Боравећи у Будиму митрополит је наредио 7. јануара 1727. године да протосинђел обучи свештенике у Сремским Карловцима и по свим протопопијама да од 1. јануара бележе у посебне бележнице све случајеве смрти, рођења и венчања, док не добију одређене протоколе за то са упутством за попуњавање. 
Колико је митрополит Мојсије био савестан поглавар цркве, а у исто време и врло строг, види се из многих његових уредби. Он је одредио да сви свештеници, и мирског и монашког реда, морају бити униформисани. Мирски свештеници су морали носити одећу плаве, а монашка лица црнр боје. 
Митрополит Мојсије је велики део своје службе провео путујући, учећи и бранећи поверено му стадо, ради чега су га турске власти и затвари у тамницу, а ни аустријанци га нису штедели. 
Умро је 27. Јула 1730. Године у Београду и сахрањен је у београдској Саборној цркви. У манастир Крушедол пренео га је његов егзарх Петар Ненадовић 1739. године.