Митрополит карловачки 1749-1768

Павле Ненадовић родио се у Будиму 1699. године, од оца Ненада и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Петар. У родном месту је завршио српске, немачке и латинске школе. Већ 1721. године постао је писар у будимском магистрату. На позим митрополита Мојсија Петровића ступио је у дворску службу и 30. јануара 1726. године рукоиположен је у карловачкој цркви у чин ђакона а на Аранђеловдан 1728. године митрополит Мојсије рукоположио га је у чин презвитера у Саборној београдској цркви и поставио за свога егтарха. Замонашен је у манастиру раковцу. Администатор упражњене Епархије сечујске и осјечке постао је 1732. године. 
Већ као ђакон Павле је, 1727. године, био у пратњи митрополита Мојсија у Бечу приликом обављања неких црквено-народних послова. У новембру 1732. Године једногласном синодском одлуком постављен је за главног егзарха, а две године касније као народни посланик постављен је за пуномоћника, намесника и економа у Карловцима и Београду. 
Патријарх Арсеније ИВ именовао је Павла 1737. године за свог главног егзарха, а 25. априла 1742. године хиротонисао га је у Саборној карловачкој цркви за епископа горњокарловачког. У Бечу није ишло лако с царском потврдом. Царица Марија Терезија потврдила је његов избор тек 6. априла 1744. године. На овом положају остао је шест година, одакле је 1748. године премештен за епископа арадског, али пре него што се преселио у Арад изабран је 16. јула 1749. године за митрополита карловачког. 
Новом митрополиту, једном од најпросвећенијих карловачких митрополита, прва брига је била да запустеле школе поново оживи, реорганизује и развије. У том циљу основао је Покровобогородичне школе, чије је издржавање пало на терет посебног фонда у који су се сливали прилози свештенства и народа. Овај школски фонд до краја његовог живота нарастао је толико да је подмиривао многе просветне потребе Срба у Карловачкој митрополији. Трудом митрополита Павла међу Србима је порастао интерес за просветом, књижевношћу и науком. Његовом заслугом је основано још неколико фондова, чија су средства постојала све до Другог светског рата. 
Знао је да само образовано свештенство може да се бори са безобзирном унијатском пропагандом, п је због тога још као епископ горњокарловачки отворио клирикалне у Плашком и Залужници, а касније као митрополит у Карловцима. Као сјајан организатор установио је конзисторије (црквене судове), епархијске и митрополијску архиву и библиотеку, саградио је Саборну цркву у Сремским Карловцима, за коју је дао ише од три трећине материјалних средстава, и из темеља је обновио манастир Гргетег, добро карловачких митрополита. 
Митрополит Павле је за време свога управљања Карловачком митрополијом велики део времена посветио борби против унијаћења Срба у Хрватској и Румуна у Ердељу. На интервенцију митрополита Павла државна комисија је посетила поједина села у Ердељу у вези са унијатском пропагандом и насиљем, а православни Румуни шаљу извештај о тој посети и траже од митрополита да им из Карловаца пошаље епископа. 
За време митрополита павла дошло је до укидања војне границе, што је изазвало сеобу Срба у Русију. Томе се митрополит супростављао имајући у виду интересе Српске цркве. Знао је да ће се исељавањем смањити српски живаљ под његовом јурисдикцијом, па ће тако бројно и материјално ослабљена Црква и народ теже моћи да се одупру унијаћењу. Исто тако, знао је митрополит да ће се Срби у Русији утопити у руски народ, што се и догодило. Због оваквог свога става према исељавању митрополит Павле је био веома омрзнут на руском двору, који га је покушао да збаци и преко својих емисара прогласи за јеретика. 
Митрополит Павле је за две деценије свога рада створио сјајну епоху и историји карловачке митроплије, али и у историји српског народа уопште. Умро је 15. августа 1768. године у сремским Карловцима и сахрањен је у Саборној карловачкој цркви.