Шта је света тајна брака?
Света тајна брака или венчање је света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају благослов за рађање и васпитање деце.
Како је Бог благословио прву брачну заједницу?
Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: „Рађајте се, и множите се и напуните земљу" (Постање, И, 28).
Какво је ово јединство мужа и жене у браку?
То је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: „Човек ће оставити оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело" (Постање, ИИ, 24).
Да ли је Господ Христос потврдио овај стари закон о браку?
Да. Он је поновио исте речи Старога завета, и говорећи против развода брака, додао: „Што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. XИX, 6).
Да ли је Господ Христос осветио брак?
Он је осветио брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској и претварањем на тој свадби воде у вино (Јн. ИИ).
Да ли је Он тиме дао дубљи смисао браку?
Да, исто као што се вода променила у вино, тако се Његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа.
Да ли је Нови завет унео неку промену у погледу рађања деце?
Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ „напунити земљу", док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на небу, коначно — напунити Рај.
Има ли хришћански брак неки дубљи символички значај?
Има. Свети ап. Павле упоређује брачну везу мужа и жене с везом Христа и Његове Цркве: „Муж је глава жене као што је Христос глава Цркве". Као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни Христос и Његова Црква.
Проблеми у браку
Православно етичко учење о браку одржава и учење да интимни односи у оквиру брака имају вишеструке физичке, психолошке и духовне димензије које се тичу тајне брака и Божијег промишљања о нама из љубави. Због тога, зачињање деце (или немогућност да се зачне) је Божија воља за одређени пар. По дефиницији, Божија воља не може бити окрутна или пристрасна већ је она одраз Његове неизмерне мудрости и промисла.
Питање планирања породице у браку пре свега је питање (животних) вредности, питање самодисциплине и покорности Божијој вољи. Све чешће и чешће свештеници сусрећу верене парове који немају намеру да рађају децу након венчања - или барем то желе да одложе на неодређено време.Ово ствара сукоб, јер у светој тајни брака свештеник се моли за богато потомство пара као знак Божијег благослова.Сигурно је чисто лицемерство молити се за овакав благослов ако пар не жели да има децу!
Често је случај да се долазак деце одлаже вештачки из тзв. "економских разлога". Али ови разлози не стоје увек. Некада се заправо ради о изабраном хедонистичком животном стилу и избегавању родитељства а не о стварним економским разлозима. Због тога што је живот увек дар од Бога, Свемоћног Животодавца, венчани парови би требало да се посаветују са својим свештеником по питању контроле рађања. Задатак је свештеника да он делује као огледало пара, указујући им где је могуће да они нешто чине из себичности а где не. На сличан начин, пар који планира зачеће на вештачки начин - бебе из "епрувете", вештачко оплођење и слично, мора се посаветовати са својим свештеником. Можда је Божија воља да бездетни парови усвоје дете.
Црквене норме, бивајући нормама Јеванђеља, више су од оних (ово)светских и од норми медицинско -научних кругова. На пример: данас чујемо да ниједно нежељено дете не треба да буде рођено. На изглед ово звучи "исправно".
Али је норма Јеванђеља више: све бебе без обзира на околности, морају бити и жељене и вољене! То је фина али значајна разлика. А дужност је одраслог православног хришћанина да развије способност да може да прави ову разлику. Обилона благодат да се ово чини даје се у самој светој тајни брака, ако сами супружници то искористе. Насилни побачај (абортус) из било којег разлога, чак и у случају физички или генетски деформисане бебе у материци, је грех убиства због чега је забрањен канонима Цркве.
Питање поновног венчања (након развода или смрти једног супружника) везано је за дисциплину и Божије промишљање у нашим животима.Као саосећајно снисхођење слабостима људске природе и нашој Богом датој потреби за другарством (дружењем), Православна Црква дозвољава, под одређеним условима, до три брака. Али Црква мора бити опрезна по питању разведених који желе да поново ступе у брак. Искусивши једну већ промашену везу, Црква не жури да да благослов за нешто што може постати други (или трећи) пропали брак - са свим могућим последицама по невину децу.
У случају удовица и удоваца, Црква је попустљивија. Али у генерацијама побожних православаца Старога Света није било неуобичајено да онај који би обудовео (нарочито ако су му деца ваћ била одрасла) молитвено проникне у Божију вољу и да увиди да му је боље да ступи у монаштво или преда свој живот на службу ближњем уместо да се потруди да оформи нову заједницу у овом свету. Овде, такође молитвено руководство свештеника може бити од помоћи.