Створена је атмосфера притиска у којој се од Србије тражи да одустане од предлога Резолуције о Косову, јер се он тумачи као превише оштар према Европској унији (ЕУ) и Сједињеним Америчким Државама (САД). Из те атмосфере стиче се утисак да је ова резолуција Бог зна како радикална или чврста у одбрани државних интереса Србије, што, када се тај текст чита, никако није случај“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Слободан Самарџић, потпредседник Демократске странке Србије.

Према његовим речима, текст резолуције у којем се у ставу „два“ предвиђа дијалог Београда и Приштине о свим отвореним питањима, говори о томе да је држава одустала од раније намере да главна политика буде оријентисана ка преговорима о статусу Косова.

Наш саговорник је оценио да ће министар иностраних послова Немачке Гвидо Вестервеле Србији пренети јасну поруку ЕУ која ће бити нека врста притиска и уцене да се Србија одрекне резолуције, како би наставила свој пут европских интеграција.

Не знам разлог због којег ће се седница раније одржати. То је потпуно свеједно са становишта те седнице. Обично је трећа недеља септембра време када почиње заседање Генералне скупштине УН. Такође, није сигурно која ће тачка дневног реда бити она која се тиче Резолуције Србије о Космету, то јест поводом мишљења Међународног суда правде (МСП). Притисци због резолуције поднете УН последица су лоше политике према Косову у протекле две године. Било би боље да је Србија тужила земље које су признале независност Косова, уместо што је тражила мишљење Међународног суда правде о легалности проглашења независности. Не знамо поуздано ни да ли ће баш тај текст резолуције бити на реду заседања Генералне скупштине УН. Процедурално гледано, може да се промени до почетка седнице. Без обзира на то, Вашингтон, Брисел и поједине земље ЕУ желе да што пре заврше причу око судбине Космета. С друге стране у јавности у Србији имамо једну чудну атмосферу где неке опозиционе странке, поједини аналитичари, чак и они који су познати као критички настројени према Влади, разни посматрачи који непрекидно пишу, па и неки чланови Владе врше притисак на Министарство спољних послова и њеног министра Вука Јеремића да предложену резолуцију прилагоди захтевима ЕУ. Тако је створена једна атмосфера да такозвана демократска јавност врши притисак на Владу да она омекша свој став, а Влада се брани са својим чврстим ставом у вези са судбином Косова и Метохије. То је нешто што ја више приписујем некој општој симулацији него стварним догађајима. Имајући у виду тај притисак изгледа као да ће Влада попустити, јер се ми налазимо у некој демократској држави. Ми врло добро знамо у каквој држави живимо и да она није ни демократска нити је јавност демократски настројена, јер је у великој мери изманипулисана. Ствара се атмосфера у којој би Влада Србије под притиском могла да попусти и прилагоди текст резолуције захтевима Брисела.

Промењен је циљ наше политике, то јест садржај политике Србије према Косову с обзиром на мишљење МСП-а. Наиме, до 22. јула када је била скупштинска расправа поводом одлуке Владе имали смо врло јасан став Владе, Министарства спољних послова и председника републике да ће после тога Србија на Генералној скупштини захтевати наставак преговора о статусу. У поменутој тачки 2, која је једина садржинска тачка, имате јасан став да се ту предлаже „дијалог о отвореним питањима“. Пажљиво посматрано, имамо две различите ствари – „преговоре о статусу“ и „дијалог о отвореним питањима“, што значи да је реч о једном разводњавању, то јест мењању политичке супстанце те ствари. Када погледате са те стране онда је јасно да је Влада ретерирала, то јест одустала од досадашње политике, а ја бих пре рекао одустала од реторике коју је имала и прешла на једну другу реторику то јест другу политику. Али, сада имамо и притисак Запада који каже да ни то није довољно, јер више нема отворених питања. За њих су отворена питања предлог техничког дијалога. Ако кажете отворена питања, онда неком у Србији може да падне на памет да у та отворена питања спада и питање статуса. Они неће са тиме да се играју. И пошто је Србија тражила у том случају став Генералне скупштине, онда западне силе хоће с тим да заврше. За њих више нема играрија, јер сматрају да су се доста играли две године с нама. Они кажу: „Дали смо Вам подршку, јер сте тврдили да имате националистичку опозицију, антиевропску, која враћа на деведесете године, и заједнички је интерес био да маргинализујемо ту опозицију. Нема више игре. Сада морате све да завршите!“. Е, то је тај притисак и атмосфера која је створена да би Влада остала у свом чврстом ставу који никада није спроводила и да би имала простор да направи компромис. У овом случају да прихвати пораз. Али да за прихватање тог пораза не буду они одговорни него цела српска јавност и цела Србија, јер је промена извршена под великим притиском и опозиције и независних мислилаца и аналитичара и чланова Владе. Они се сви питају зашто је резолуција писана без консултација са ЕУ. Пазите, са ЕУ, која је признала Косово. То је сулудо, али пошто се ми налазимо у уврнутој, преокренутој ситуацији, нама зато све то не изгледа толико страшно. Е, зато не знам шта ће бити 9. септембра, јер је направљена једна таква атмосфера и ја подозревам, знајући ову влади и гледајући ову атмосферу, да ће бити управо тако. Све то када узмемо у обзир, мислим да ће доћи до одређене промене после заседања генералне скупштине УН.

Догодиће се драстична промена, негативна и неповољна по Србију после које тема о „Косову и Метохији“, неће више бити уопште интересантна. Бојим се да ћемо као држава добити неко мало право, да можемо на Космету да помогнемо преосталим Србима. И сам Ахтисаријев план допустио је да Срби могу да имају тзв. директне везе са Београдом, али оне ипак нису директне, јер иду преко Приштине, то јест тзв. косовских власти. Свака конкретна материјална помоћ од стране Београда за Србе на Космету мораће да буде одобрена од стране Приштине. Ту би ми успоставили готово аналогну ситуацију као са Србима у Румунији или Мађарској. Само што Србе у тим земљама нико не прогања, јер су временом спали на подношљив број. Такве и јесу гаранције из Ахтисаријевог плана за Србе на Космету, посебно када спадну на број који ће Албанци одредити.

Чланови Владе Србије и део опозиције померили су акценат решавања судбине Космета и међународног деловања са СБ УН на Генералну скупштину УН. СБ УН је тело које доноси обавезујуће одлуке, али оно зато и има процедуру и пет сталних чланица које могу или не да заштите одређену државу. Одлука СБ је обавезујућа и ту Русија и Кина имају право вета, док Генерална скупштина УН одлучује већином и њене одлуке нису обавезујуће. Сада је питање спремности њених чланица да очувају територијални интегритет и суверенитет Србије. Наша држава је између та два тела изабрала оно у којем западне земље могу више да утичу. Ми смо у СБ УН заштићени могућношћу вета Русије или Кине. Мада ту и има разлике, јер Кина говори да ће да поступи исто као и Русија. Наша држава би требало да се држи само тог тела – СБ УН – где је политика заштите потпуно јасна, што значи да је Србија сама изабрала лошију варијанту по нас и наше интересе и да Косово не бранимо најјачим средствима међународног поретка, то јест у СБ, већ да га брани слабијим средствима. Поред Русије и Кине ми увек имамо пет, шест несталних чланица СБ УН које подржавају Србију. Зашто би се све те земље сада и у Генералној скупштини понашале као и у Савету безбедности УН. Ако је Србија изразила спремност да се са Савета безбедности пређе на Генералну скупштину, зашто би друге државе имале интерес да бране наш интерес у Генералној скупштини УН. То значи да Србија сама жели да изађе из те неприлике, па макар то било и на своју штету. Тако да понашање Русије и Кине 9. септембра уопште није предвидљиво иако се сви надамо да ће бити чврсто како је било и у СБ УН.

То је у међународним односима сасвим јасно. Оне државе које треба да се одупру инсистирању САД-а да признају независно Косово, питају се зашто би оне улазиле у конфликт са САД-ом, када ми не улазимо. Власт у Србији „све карте“ у унутрашњој и спољној политици ставља на страну европске интеграције иако је пут Србије ка ЕУ – и без питања Косова – „поплочан неизвесношћу“. Прича о четири стуба спољне политике Србије (ЕУ, Русија, САД и Кина), је била бајка, јер је наша спољна политика окренута Западу и европским интеграцијама 95 одсто. Још увек је у Србији званични слоган – ЕУ нема алтернативу, а са САД-ом се одржавају крајње нормални односи. Ја нисам за то да се затегну односи са САД-ом, а не треба то ни Србија да ради, али Србија мора бити јасна у одбрани својих интереса. Или је наша спољна политика нејасна или је толико јасна да и САД и Русија виде да је она 95 одсто окренута према Западу. Оне чланице ЕУ које бране интерес Србије, то чине онолико колико је то у њиховом интересу. Због односа према Космету, ми имамо аргумент да се и према САД-у и према ЕУ држимо крајње одређено, то јест да се залажемо за одбрану нашег територијалног интегритета. У међународним односима гледају вас озбиљно ако се држите тог принципа – поштовања сопственог суверенитета и територијалног интегритета. Ако Србија настави да попушта у одбрани свог територијалног интегритета као што чини са Косовом и као што постоји опасност за друге делове Србије, онда наш положај постаје све лошији у међународним односима, а нарочито суседским, то јест локалним и регионалним односима. То је нарочито важан знак другим регионалним кандидатима за доминацију над Балканом, као што је Турска.

Тај назив „пријатељске“ државе није толико за критику колико понашање наших политичара. Наше државно руководство понаша се према САД-у и појединим чланицама ЕУ као да су оне нешто више него наше пријатељске земље. Понашају се врло снисходљиво и са поруком да Србија ако треба може бити елдорадо за те земље. Наши функционери говоре о неким црвеним линијама које не смеју да се пређу. Колико су само пута Тадић и Јеремић прешли те линије, није ми јасно како уопште ходају.

Због чега наше државно руководство када говори о „отимачима Косова“ не наведе имена тих земаља?

То је последица стратегије наше државе, која се оријентисала искључиво према Западу. Било би нормално да у тој ситуацији тај исти Запад има поштовања према очувању територијалног интегритета Србије. Мој став није антизападни, већ прагматичан. Једина стајна тачка мога става је интерес државе Србије. Наш интерес је и излазак из економске кризе, успех на међународним спортским такмичењима, али само један омогућује све, а то је очување нашег суверенитета и територијалног интегритета. Поједини политичари у Србији гледају само своју корист и сматрају се некаквом елитом и зато се удварају западним земљама без обзира на наше интересе. Та интелектуална елита о којој говорим сматра да без Запада не би могла да ради свој посао. Ми данас имамо стране фондације које купују интелектуални кадар у Србији, а онда иста та елита мора то Западу да врати.

Како?

Тако што ће протежирати интерес западних сила у Србији. При том имамо и стваралачки потенцијал Србије који је склон по природи ствари тој трговини. Такође имамо и део младих људи који мисли само о томе како ће заувек отићи на Запад. Е сви они заједно се залажу за безуслован став о европским интеграцијама, па макар то Србију коштало и територије. Постоји један јавно промовисан егоистични интерес тих људи, а при том нема државне одговорне политике. Нама узимају територију САД-а, чланице ЕУ, то јест највећи број земаља које су чланице НАТО-а. Такође, нико у свету се на тако чудан начин не бори за очување своје територије како то Србија чини и уз то поштујући права мањина као нико у свету. Те мањине код нас су се показале у више наврата као нелојалне нашој држави подржавајући реализацију стратегије неких суседних земаља које оне називају својом матичном државом. Морамо наћи алтернативу као држава, која не мора бити радикална, али мора бити прагматична. Треба да се окренемо оним државама чији се државни интереси не косе са нашим, а којима и не смета остварење наших интереса. Таквих сила у свету данас има. Данас аргумент да је све у рукама западних сила, као деведесетих година што је било, више не важи. Данас имамо алтернативу. Најбољи пример тога је Русија. И данас као држава можете без претњи санкција да бирате међународне партнере. Наша држава то не чини, јер та елита нема интерес да избор прави за државу, већ то чини само за себе.

Више у 129. броју магазина “Печат”