РТС: До 1999. године Витина је била српска средина у Косовском Поморављу. После рата, променила је етничку структуру. У Витину се Срби не враћају, а они који су остали, живе у страху.
Од више од 4.000 Срба пре рата, у Витини их је данас деведесет троје. У градском језгру их нема, углавном на локацији око православне цркве.
"Буквално смо препуштени сами себи. Чувамо се, пазимо се, да ипак због хира неке будале, може неко да настрада, да паметна глава погине и да оде", прича локални свештеник Звонко Костић.
У школи на српском језику има 13 ђака и неколико професора. Нова зграда саграђена је на црквеном имању, 12 ученика је из оближњег села Бинач, а само један ђак је из Витине.
"Недостаје нам школа, тамо имамо више другара, можемо да се играмо", прича ученик Михајло Костић. Кад се школа заврши нема никога и он остаје сам.
Срба у Витини за већинску заједницу као да нема. То се примећује на самом уласку у варош, где је, упркос декларативној језичкој равноправности, само назив на албанском.
Општинска управа Витина, која функционише по систему Владе Србије, због безбедности, измештена је у оближње село Врбовац.
"Као представници ове институције јако смо лепо препознатљиви међу Албанцима. Увек смо у ситуацији да разикујемо да нас неко каменује, нападне, или у граду или кад долазимо на посао", каже општински службеник Зоран Крчмаревић.
Срби у Витини на које је екипа РТС-а наишла нису хтели пред камеру. Кажу да не желе да ризикују јавно причајући о свом животу. Напада у последње време нема, а они који су их преживели још их се живо сећају.
Свештеник Звонко Костић каже да виђа оне који су на њега 2000. пуцали сваки дан. "Али шта да радимо, идемо даље, мора да се живи", каже Костић.
Црква свете Петке у Витини једино је место окупљања преосталих Срба, и у добру и злу.
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
