Структура становништва на Косову и Метохији после друге светског рата се стално мењала. Срби на Косову су увек били принуђени да своју децу прате од куће до школе. Данас родитељска пратња није довољна за безбедност деце, већ их од куће до школе прате војници Нато-а. 

Школе у косовским градовима не похађају Срби још од јуна 1999. године, а архиве које су остале у овим школама су делимично уништене. Данашње српске школе на Косову и Метохији налазе се у српским селима и раде у имровизованим условима. 

Ученике превозе аутобуси са заштитним решеткама на стаклима и под пратњом Кфора у зависности од безбедносног стања на Косову. 

У многим мултиетничким селима на Косову, школске просторије не користе Срби. У овим српске селима ђаци националности школу похађају у некој од напуштених кућа. 

Ниво образовања Срба на Косову и Метохији сведен је на минимум, па тако родитељи све чешће шаљу своју децу у Србију одакле се након заршене школе нико не враћа да настави живот на Косову. 

Проблем образовања на Косову и Метохији постоји одавно. 

Албанци никада нису прихватали школски план и програм на српском језику. Пре 1999. године у свим градовима на Косову Албанци су имали школске зграде у којима су похађали наставу по свом плану и програму. Неприхватањем плана и програма министарства просвете Србије они су одбијали сваку могућност даље сарадње. 

Данас је за Србе на Косову једино прихватљив план и програм који прописује министарство просвете Србије. 

Седиште приштинског универзитета се данас налази у Косовској Митровици. После 1999. године сви факултети приштинског универзитета пресељени су у најближим градовима у Србији (Правни факултет – Врање, Технички факултет је био пребачен у Косовску Митровицу, Економски, Филозофски и Филолошки факултет – Блаце, Виша техничка школа из Урошевца – Звечан, Виша пословна из Косова поља – Блаце, Виша школа за васпитаче из Гњилана – Бујановац, итд.). 

Одлуком министарства просвете Србије сви факултети су враћени у Косовску Митровицу, Зубин Поток, Звечан, Лепосавић и Лешак. Студенти из осталог дела Косова и Метохије до Косовске Митровице стижу јако тешко јер организованог превоза нема. 

Подела на политичке партије није заобишла ни Србе на Косову и Метохији. Српски наставни кадар је политизован па су школске зборнице седишта политичких партија.
Наставни кадар се бира по политичкој вези.
Срби који никада нису одлазили са Косова немају никакву предност приликом запошљавања.
Наставници који су радили на Косову пре '99. године (случај у Косовском Поморављу), притом распродали своје станове и тако својим породицама обезбедили кров над главом у неком од градова у Србији, данас су се вратили на Косово да раде у школама.
''Викендаши'' како их људи иначе називају, у српским селима на Косову живе као подстанари, а све због велике плате од 100% + 100% која износи у просеку 600 евра месечно. Ако којим случајем дође до заоштравање безбедносне ситуације њих нема.
Зато за људе који су квалификовани, а притом никада нису одлазили са Косова за рад у школама нема места. 

Нестручност наставног кадра се огледа у великом незнању ученика који завршавају школу.

Од потписивања кумановског споразума јуна 1999. године на Косову ред ''заводи'' Унмик цивилна мисија и војне снаге Кфора. 
Од тада па до данас (2007) на челу Унмика је промењено седам администратора. 
Од 1999. године на Косову се број убијених и киднапованих Срба мери хиљадама, као и број спаљених и порушених кућа и православни богомоља. 
Срби су од свих седам шефова Унмика слушали обећања која су наравно била лажна. И поред свих тих обећања Србима на Косову убијају децу, немоћне и старе, дешавају се догађаји попут оног 17. марта 2004. године. 
Готово ниједан убица није приведен правди. Струје на Косову нема годинама а како ствари стоје неће је бити ни наредних година.

 

ВИЈЕРА ДЕ МЕЛО

Рођен је 15 марта 1948 године у Rio de Janeiro. Од 1999. године на Космету се променило седам шефова Мисије УН. 
Први, Серђо де Мело, из Бразила биће упамћен по најкраћем мандату и једино се иза њега не вуку репови да је лобирао за отцепљење српске територије, нити да се окумио с албанском мафијом. 

Срби с Космета ипак ће га упамтити, јер је јуна 1999, немоћан пред ОВК дозволио да се спали више српских села. 

У Жегри код Гњилана, за пет сати запаљено је више од 30 српских кућа. 
Исто је било и у Штрпцу, Гори и Ораховцу, где је око 5.000 Срба смештено у резерват од 200 метара. Срби су тада остајали без хране и лекова, јер хуманитарна помоћ није могла да пробија блокаде ОВК, а Де Мело је одбио чак и да прими представнике владе Србије. 
Убијен је у Багдаду у самоубилачком бомбашком нападу.

Бернар Кушнер (Миротворац опште праксе)

Рођен 1. новембра 1939. године у Авињону (Воклиз), Француска. Још као дечак волео је да се игра лекара, а маштао је и о далеким путовањима. 

Основну и средњу школу завршио је у родном граду. У Паризу је студирао медицину, завршио специјалистичке студије из гастроентерологије и стекао диплому из дигестивне ендоскопије. 

Своју богату каријеру почео је као лекар стажиста, а 1968. године је с Црвеним крстом отишао у Бијафру. Радио је у болници Косен у Паризу, предавао на Харварду, био професор на катедри за здравље и развој на Националном конзерваторијуму уметности и заната у Паризу. Оснивач је и први председник Удружења Лекари света и суоснивач и председник удружења Лекари без граница. Богату политичку каријеру је почео као државни секретар за друштвену интеграцију 1988. Као министар за хуманитарна питања у влади Француске (1988-1991), помогао је "у убеђивању УН да се по први пут од оснивања умешају у унутрашње ствари једне земље, успостављањем заштићених зона за Курде у северном Ираку после Заливског рата 1991". 

Важи за човека који не мари за оно што се о њему прича. Када је у јулу 1999. године дошао у Приштину, овај миротворац опште праксе, како су га колеге из Унмика иза леђа називале, волео је да се слика, позира и много прича и показао се као спретан у манипулисању медијима. 
Упамћен је по саморекламерству, које је први пут испољио у Сомалији 1992. године, када је на плажи у Могадишу пред ТВ камерама позирао са џаком пиринча на рамену. На Косову и Метохији је био шеф Унмика у време највећег терора над Србима, када су наочиглед чланова Мисије УН Срби убијани, протеривани, а њихова имовина пљачкана. Док су Шиптари убијали и пљачкали, он је друговао с њиховим лидерима. Шиптари су га дочекали као највећег пријатеља јер нису заборавили његову улогу у фарси званој "једнонационално тровање". 

Малобројне српске новинаре који су у то време извештавали из Приштине, о чијим је патњама био добро упознат, али их није штитио, до суза је насмејао када је приликом формирања привремене прелазне владе Косова широко раширио руке да би загрлио Хашима Тачија и, по српски, три пута га пољубио у образ. Срби су га звали Весли Кларк у цивилу, критиковали су његов рад, оптуживали су га да прима новац од Шиптара, бави лоповлуком и мафијашким пословима, прави и потписује документа на основу којих се врши велика пљачка. Критиковали су га и поједини Шиптари, а Ветон Суроји, власник приштинског дневника Коха диторе, данас лидер опозиционе партије ОРА, у интервјуу за немачки Шпигл рекао је да се "Кушнер се разуме у мисију колико се крава разуме у муве".

Француз, Бернард Кушнер, је своју неславну мисију првог човека УН на Косову почео пред Нову 2000, држећи затворене очи пуних 18 месеци мандата, док је ОВК протерао 250.000 неалбанаца, око 100.000 приморао на живот у енклавама, а више од 1.500 побио и киднаповао. Али “прогледао” је, и те како, док је Косово постајало регрутни центар терориста у Европи, стециште криминалца, база за трговину дрогом, оружјем и белим робљем. Упамћен је и по томе што се чим је дошао, децембра 1999. успротивио укидању санкција Србији. 

Донео је такозвану Кушнерову уредбу, после које је пристао да глуми у режији албанског мафијашког лобија. Од марта 2000. ствара своју државу на Косову, доноси законе који иду на руку Шиптарима, од којих је најшокантнији нацрт аутономије и прелазни Устав Космета. Тада је на видело избило и како је све користио своје везе у хуманитарној организацији `Лекари без граница`, чији је оснивач. Објављено је да је Кушнер под плаштом хуманитарног радника обавио низ прљавих послова у корист земаља чланица НАТО. Скривајући се иза хуманитарне испоруке лекова и хране, омогућио је највећи шверц у Европи. Посебно су га критиковали Грци, чије је лекаре избацио из чланства, само зато што су сматрали да треба да лече и Србе на Космету. Те везе Кушнер је још крајем 80-тих искористио да измисли и једнонационално тровање косовских Шиптара. 
Врхунац је ипак био посао с телефонијом на Косову, кад је на српско “небо” довео француски `Алкател`, који је са предузећем ПТТ Косово добио прву лиценцу за мобилну телефонију `Ваља 900`. Чим је завршио и овај посао (за који мобилни оператери јавно нуде провизије које се мере десетинама милиона евра, јер је профит енорман), западни медији су почели да типују колико се он “омастио”. 
Као одговор на то, Кушнер, јуна 2000, најављује одлазак из Приштине, кад почиње да се типује да је добро наплатио и укидање осталих “симбола” Србије на Косову: динара, промену регистарске ознаке аутомобила, издавање пасоша, и најстрашније, преименовање терористичке самозване ОВК у Косовски заштитни корпус, толеришући присуство официра из Албаније њему, због чега га је јавно прозвао чак и председник Албаније Саљи Бериша. 
Извод из архиве ревија 92.

Ханс Хакеруп

Јануара 2001. за шефа Унмика долази Ханс Хакеруп, некадашњи министар Данске, који већ 29. децембра 2001. подноси оставку, с образложењем да жели да проводи више времена с породицом. 
Срби су жалили за њим, мада је прогласио Уредбу о уставним оквирима за самоуправу на Космету, али и био једини шеф Унмика који је најављивао повратак Срба, подржао Београд у захтеву да се направи попис Срба на Космету, али и прогнаних. 

Тај велики `српски адут` је међутим брзо схватио да се часно не може извући из канџи албанског лобија, а пошто је како је и обећао, проучио Декларацију коју су усвојиле тадашња владе СР Југославије и Србије, почеле су и претње. 
Оне су кулминирале после прве седнице Парламента Космета, када се Хакеруп озбиљно замерио лидеру Демократске партије Косова Хашиму Тачију јер није дозволио породици Адема Јашарија, погинулог вође терористичке ослободилачке војске Косова, да присуствује првом заседању Скупштине. 

На истој, конститутивној седници косовског парламента, Хакеруп је прво одузео реч посланику ДПК-а Фатмиру Лимају, а потом и председнику ове партије Тачију, после чега је седница прекинута. 
Потом је Хакеруп одбио Тачијев захтев да посредује у преговорима с Ибрахимом Руговом око расподеле функција. Одбацио је и Тачијев захтев да међународна заједница подржи његов предлог да Ругова добије функцију председника Косова, а он премијерско место и функције министра финансија и образовања, рекавши да је то проблем посланика у косовском парламенту. 
При том их је упозорио да ће, уколико председник Космета не буде изабран до 10. јануара, донети одлуку о расписивању поновних општих избора на Косову и Метохији. 

Страни коментатори су истицали да он јесте успео да организује и спроведе изборе на Космету, али да ни УН ни САД нису задовољне његовим годишњим учинком на Космету за, како је пренео ЦНН, плату од 30.000 марака и још 20.000, колико је добијала његова супруга која је била с њим у Приштини. 

С Хакерупом је из Приштине, осим супруге и њиховог мало сина, отишао и његов син из првог брака, који је био војник у саставу Кфора.

МИХАЕЛ ШТАЈНЕР

Рођен у Минхену, студирао права, целог живота се бавио дипломатијом, службовао широм Европе. Прати га титула експерта за Балкан (Хрватска, Босна, Косово, где је имао прилике да научи нешто српског који, признаје, боље разуме одалбанског) и неколико мањих политичких афера у Немачкој које су му земљаци,очигледно, већ заборавили. 

Немац Михаил Штајнер још се није ни устоличио у фотељи изасланика УН, а већ је почетком 2002. преузео пројект `Мандат за суштинску самоуправу на Косову` којим се све најважније државне функције, почев од монетарне политике, финансија, пореске политике и безбедности, па до спољне политике, преносе са УН и Србије на привремене институције Косова. Тиме је лукаво поништио 10 одредби Резолуције 1244, да га ни заслепљеност љубављу не оправдава.Штајнер је, подсетимо, у Приштини упознао жену свог живота по имену Букурије (Биљи) и с Космета отишао као албански зет. Заузврат је богато даривао своју тазбину преношењем додатних овлашћења на КЗС, па је буквално легализовао ОВК, која је према Резолуцији 1244 требало да буде демилитаризована. 
Давањем ових овлашћења КЗК, створен је услов за формирање војске независног Косова. Букурије и Михаел Штајнер

ХАРИ ХОЛКЕРИ

Холкери је рођен 6. јануара 1937. године у Тоијали, у Финској. Магистрирао је политичке науке на Универзитету у Хелсинкију. Поседује чин резервног мајора финске војске. 

Холкери је своју политичку каријеру започео 1965. као секретар Конзервативне (Националне коалиције) Партије. Изабран је за председника странке 1971. године и ту функцију обављао до 1979. Био је и посланик у парламенту од 1970. до 1978. године. 
Холкери се два пута кандидовао за председника Финске -- 1982. и 1988. -- оба пута као противкандидат Мауну Коивисту, блиском пријатељу и колеги из Финске банке. Холкери је био члан Одбора гувернера од 1978. до 1997. и председник градске скупштине Хелсинкија од 1981. до 1987. године. Од 1987. до 1991. Холкери је био премијер Финске, на челу коалиције његове партије са Социјалдемократама. 

За шефа Унмика на Косову изабран је између 10 кандидата (од 2000. до 2001. председавао Генералном скупштином УН). 
На Космет је дошао и са стажом од 19 година у Управном одбору `Банке Финске` и већег броја компанија и организација, као што је авио компанија `Фин- Ер`. С таквим искуством завршио је за Космет низ купопродајних аранжмана које у УН ни сада не могу да праспетљају. Тврди се да су за његова мандата опрани милиони нелегално зарађених евра. Иако је био миротворац у Северној Ирској, ту вештину није искористио да донесе мир и Космету. 

Током његове мисије десио се крвави 17. март 2004, кад су Шиптари пред очима 18.000 војника УН, поубијали на стотине Срба, 4.000 протерали и спалили или оштетили 124 православна манастира и цркве, међу којима и 20-так средњовековних.

Холкери је дао препоруку Србији да је потребно "јавно" извињење Србије и Црне Горе Албанцима на Косову и Метохији и прихватање одговорности" за шта је вероватно добио велики новац али чињеница стоји да Холкери, као шеф УМНИК-а, нема мандат да упућује овакве захтеве или поруке. 
Обећао је да ће пронаћи убице деце у Гораждевцу, али као и његови претходници ни он није испунио своје обећање.

СОРЕН ЈЕНСЕН ПЕТЕРСЕН

Данац Јесен-Петерсен био је помоћник високог комесара у главном седишту УНХЦР-а у Женеви од јануара 1998. до децембра 2001. Био је на челу свих операција УНХЦР, директно надгледајући светске бирое те организације и предузимајући више од 80 мисија у бројним канцеларијама широм света. 
Од 1994. до 1998, био је директор канцеларије за везу УНХЦР у главном седишту УН у Њујорку. Представљао је високог комесара као цлан разних комитета и на састанцима у УН. 
Од децембра 1995. до септембра 1996, Јесен-Петерсен био је специјални изасланик високог комесара у бившој Југославији. Био је смештен у Сарајеву и задужен за развој стратегије и надгледање спроводења Анекса VII Дејтонског мировног споразума. Такође је усмеравао хуманитарну операцију вредну 350 милиона евра за готово четири милиона избеглица, расељених лица, повратника и других жртава. 
Између 1990. и 1993. године, Јесен-Петерсен био је шеф кабинета високог комесара у главном седишту УНХЦР у Женеви. Од 1992. до 1994. био је директор за спољне односе и задужен за спољне контакте УНХЦР са владама и другим организацијама. 
УНХЦР га је 1989. године послао да буде специјални саветник генералном подсекретару за политичке послове и члан радне групе генералног секретара УН за процес који је довео до независности Намибије. 

Три године раније, отворио је регионалну канцеларију УНХЦР за нордијске земље. Базиран у Стокхолму, био је регионални представник високог комесара до 1989. године покривајуци Данску, Финску, Исланд, Норвешку и Шведску. 

Јесен-Петерсен је по вокацији правник и новинар. Издао је бројне публикације. Ожењен је и има четворо деце. 

Данац Сорен Јенсен-Петерсен за шефа Унмика долази 16. августа 2004. године, у најтежем тренутку за Космет, пред парламентарне изборе. Али, као своје приоритете истакао је и рад на повратку расељених, безбедност, укидању царине између централне Србије и Космета и спречавање заокруживања параалбанске државе. Пошто се 15 година бавио Балканом и годинама радио у Комесаријату за избеглице УН у време југословенског рата, а неколико месеци био и представник ЕУ у Македонији, у то су сви поверовали. 

Ипак, највише пажње посветио је будућем независном статусу Косова, грубо прекршивши своја овлашћења, одлуком да формира два нова министарства у косметској влади, за војску и полицију. 

После две године, у јуну 2006, напушта функцију из породичних разлога. Убрзо је, међутим, обелодањено да они баш и нису “породични”. 
Донедавни омбудсман за Косово и Метохију Марек Антони Новицки оптужио га је пред новинарима ББЦ да је дозволио да корупција продре у све поре живота: “У покрајину су од 1999. стигле огромне своте новца на име помоћи и донација које су трошене практично без икакве институционалне контроле”. Додао је и да је Петерсен дозволио да се организовани криминал убаци у највише институције. А онда је и лондонски `Тајмс` објавио да је Служба УН за унутрашњу контролу оптужила Петерсена да свесно затвара очи пред шверцом на приштинском аеродрому. 
Паре стечене на криминалан начин улажу се у тржне центре, хотеле и бензинске пумпе које убрзано ничу на Космету.

Јоаким Рикер

Августа 2006, кад је било већ потпуно јасно да се мисија која је требало да се бави успостављањем реда и мира, претворила у државотворну, шеф Унмика постао је Немац Јоаким Рикер. 
Ступајући на дужност, рекао је и да очекује “да ће бити и последњи”. 
Прославио се подршком Ахтисаријевом плану и приватизацијом предузећа. 

Сумњичи се и да је дозволио да се узурпира преко милион парцела плољопривредног земљишта, у власништву неалбанског становништва, да се угрози непокретна имовина Срба која чини 58 одсто укупне површине непокретности на Косову и Метохији, и да жмури пред потраживањима Републике Србије, која износе 11,6 милијарди у имовини државе Србије (само вредност ЕПС на Космету процењује се на око три милијарде долара). Укупно, реч је о цифри од безмало 20 милијарди евра. 

Рикер је до именовања за специјалног представника генералног секретара УН на Космету обављао дужност заменика шефа Унмика за економију. 
Руководио је четвртим одсеком Мисије који се бави приватизацијом, имовинским и другим економским питањима. Како преноси јучерашњи руски дневник „Времја новостеј” позивајући се на изворе из руског министарства иностраних послова, иако није фигура те величине као што су били његови претходници, мање је познат и искусан, Рикер се истакао као један од руководилаца Косовске поверилачке агенције „спроводећи приватизацију често на штету Срба и српских предузећа, која су на крају лишена власништва на Косову”.

Ступањем на дужност Јоакима Рикера и Роланда Катера ( команданта Кфора) на три кључне позиције међународне администрације на Космету сада се налазе Немци, јер је и и шеф Мисије ОЕБС-а на Косову Немац Вернер Внент.

Шеф Мисије Оебс на Косову и Метохији Американац Вилијам Вокер оптужио је српске снаге да су масакрирале 45 ненаоружаних Албанаца у селу Рачак. Касније се испоставило да су страдали - припадници терористичке Ослободилачке војске Косова. Вокерове измишљотине искоришћене су као повод за агресију НАТО на СРЈ.

Када је Вилијам Вокер, шеф Верификаторске мисије ОЕБС-а напуштао Косово и Метохију, Албанци су му у знак искрене захвалности за све што је учинио после 15. јануара 1999. године поклонили велико уље на платну које приказује Рачак у пламену, каскаде крвавих, беживотних тела Албанаца и Вокера који попут анђела или шишмиша доминира небеским сводом.

Вокер, упркос неоспорним чињеницама и данас тврди да дубоко верује како је учинио праву ствар када је 16. јануара 1999. године објавио да су српске снаге безбедности претходног дана у Рачку починиле масакр над 45 недужних албансих сељака, и да као такав овај догађај мора одмах бити осуђен као ратни злочин.

И зато је масакр у Рачку био један од кључних догађаја који су довели до тога да НАТО снаге, уз благослов међународне заједнице, 24. марта 1999. године започну бомбардовање Југославије.

Рачак није био прво албанско село које су српске снаге безбедности збрисале, каже Вилијам Вокер седећи спокојно у својој скромној канцеларији на 20. спрату АЕС корпорације у Арлингтону (Вирџинија), остављајући новинара да се пита зашто човек који тако категорично износи ставове - не одговара на питање зашто се и за та друга села није чуло, нарочито ако су и тамо почињени злочини над цивилним становништвом?

Овај искусни амерички дипломата који је седам година за време цивилног рата у Салвадору био амбасадор и дан-данас зна наизуст свако село у околини Штимља и Призрена. Како сам каже без оклевања увек је спреман да и пред Хашким судом и за српске медије исприча шта се догађало од тренутка када га је 15. јануара 1999. године британски генерал Карол Јохн Дрениенкиевич телефоном обавестио да је тим верификатора већ на путу за Рачак како би проверио наводе генерала Душана Лончара који је тврдио да је петнаест припадника ОВК погинуло у размени ватре са српским снагама безбедности.

Нешто пре сумрака тим је ушао у село наишли су на трагове битке, неколико тела и пар рањених - жена, дете и још двоје, троје. Рапортирали су нашој регионалној канцеларији у Призрену и одмах су збринули рањене, каже Вокер уз објашњење да су сви чланови тима напустили село пре мрака.

Сходно радном правилнику верификаторске мисије а супротно врло прецизним правилима по којима се спроводи криминалистичка истрага, поприште битке тј. будућег ратног злочина ратног злочина било је потпуно напуштено све до следећег јутра. Тог сунчаног, мразовитог јутра почињена је још једна, невероватна, грешка која је истражитељима само отежала реконструкцију догађаја.

- С првом јутарњом светлошћу наши људи су се вратили у село и затекли уплакане, избезмљене сељане који су плакали над куршумима унакаженим телима својих очева, браће, мужева, синова. Четрдесет и пет ненаоружних сељака хладнокрвно је погубљено, присећа се Вокер који је 16. јануара нешто пре поднева стигао у Рачак са око тридесетак новинара спремних на све. Апсолутно на све. Новинари су с Вокером умарширали на и даље необележено, необезбеђено место злочина. Нико из верификационог тима није их спречио да у грозници стварања што драматичније, што потресније приче о Рачку, намештају и померају крваву одећу и тела убијених Албанаца.

Како Вилијам Вокер тврди, и како ће вероватно писати у његовој још незавршеној књизи "Рачак", Југословенска војска је 15. јануара у облику потковице заузела положаје на брду изнад села. Потом је гранатама засипала село све док није процењено да нема великог ризика за полицајце. Припадници министарства унутрашњих послова Србије ушли су у село и покупили су све мушкарце, њих укупно 45, који нису стигли да побегну у шуму. Уплаканим мештанима речено је да их воде на информативни разговор у оближу полицијску станицу. Нешто касније одјекивали су рафали све док и последњи од њих није пао мртав.

Никаквих знакова борбе нема. Једино место где смо нашли чауре било је на уздигнутој обали речице. Све чауре испаљене из АК-47. Без сумње то указује на српске снаге безбедности, тврди Вокер, наглашавајући да је теза о пресвлачењу припадника ОВК у цивилну одећу асполутно неодржива, односно још једна српска лаж. Истовремено заборављајући да и ОВК и војска и полиција у Србији не користи толико АК-47 већ М-70 и М-70А.

- Да ли знате колико је тешко пресвући мртвог човека, нарочито по оваквом мразу? Зар заиста мислите да не бисмо приметили такву обману, пита Вокер незнатно повишеним гласом новинара који никако не може да се не запита како су колеге из Монда и Фигароа још 21. јануара 1999. године, мимо целог света, стали на страну Срба? Зашто су приметили да масакр у Рачку има готово програмски квалитет, да је Вилијам Вокер био брзоплет јер је српске снаге безбедности оптужио за хладнокрвно убиство више од четрдесет Албанаца, а да претходно није искључио све могућности да је ОВК заправо прикупила и подметнула тела у Рачку. И откуд то да се у извештају и југословенско-белорскуског патолога и у извештају финских форензичарског тима помиње различит степен распадања тела Албанаца који су побијени сви заједно, на истом месту у исто време?

(Глас Јавности 2004)

Рачком заслужили независност (фебруар 2008)

Убиство 45 косовских Албанаца у селу Рачак пре девет година јесте подсетник зашто Косово заслужује независност, изјавио је некадашњи шеф Верификационе мисије на Косову Вилијам Вокер.

"Мислим да је свет заборавио последице догађаја", рекао је Вокер по повратку на брдо на којем се налазио пре девет година када је известио о убиству албанских цивила у Рачку.

Тадашње власти СРЈ тврдиле су да су 15. јануара 1999. у Рачку убијени терористи.

"Рачак свакако није био изолован инцидент. То се догађало свуда на Косову", додао је овај амерички дипломата.

Агенција Ројтерс подсећа да је Рачак био прекретница и да је Србија, под претњом НАТО, морала да пристане на мировне преговоре у Рамбујеу.

Вокер верује да се "не би разговарало о независности" да тадашњи председник Слободан Милошевић није одбацио захтев Запада да смањи радикалне нападе.

"Оно (Косово) би и даље било на неки начин део Југославије... да је Милошевићева влада само показала да признаје потребе народа Косова ... Мислим да бисмо разговарали о другачијој будућности за то место", оцењује Вокер.

Вокер такође сматра да се Србија још није суочила са оним што се догодило и да не показује знаке да мења став према Албанцима као о људима који су "злостављани и шиканирани". "Након онога што сам видео за тих шест или седам месеци на Косову, не могу да замислим како људи Косова ... могу икада прихватити било какав степен контроле Београда", рекао је Вокер.

Вокер каже да ревизионисти историје занемарују бројке о убијенима у сукобу на Косову 1998-99. "Још нисам срео неког ко је тог дана био тамо на брду, а није дошао до истог закључка као и ја - да су ти ненаоружани људи под претњом оружја одведени и погубљени", рекао је Вокер и навео да су ти људи били обучени као сељани.

Када је Вокер обавестио о убиству у Рачку, Милошевићева пропагандна машинерија је изнела своју верзију догађаја, прича Вокер. "Рекли су да сам агент ЦИА и да сам дошао тамо усред ноћи и пресвукао одећу" убијенима, подсетио је Вокер.

У селу Рачак на Косову пронађена су тела 45 Албанаца, за чије су убиство оптужене српске снаге безбедности. Иако експертиза финских патолога које је ангажовала Европска унија, није доказала да се ради о масакру над цивилима, овај догађај је пресудно утицао на доношење одлуке о бомбардовању Југославије од стране НАТО 1999.

Верификациона мисија се повукла 24. марта 1999. када је почело бомбардовање Југославије..

Шта се стварно тада догодило?

Почетком јануара 1999. у селу Рачак је био смештен штаб терористичке бригаде са 126 терориста, међу којима је била и злогласна терористичка породица Мујота, одговорна за смрт шесторице полицајаца. Околна села Петрово, Лужак и Ранце такође су била под контролом терориста. О антитерористичкој акцији у Рачку полиција је обавестила Мисију Оебс, тзв. верификаторе. Акција је најављена за 8 часова, а битка је трајала читав дан. Терористи су ликвидирани.

У међувремену, у Рачак су ушле и телевизијске екипе АП и Ројтерса, као и посматрачи Оебса, који су у селу код џамије разговарали са двојицом странаца. У центру села, у кући у којој је био штаб, полицајци су пронашли компјутер са подацима о терористичкој бригади и списком 126 терориста на бројном стању у Рачку. Међу њима су била и четири странца, са америчким или енглеским презименима. То су били страни инструктори - специјалци.

ИСПЛАНИРАНА АКЦИЈА

Немачки лист је навео да је „први извештај финског тима садржавао полуистине и контрадикторности, а то је касније признала и Хелена Ранта, али без икакве гриже савести због нечасне улоге коју је одиграла. Она је рекла да је њен извештај најпре морао да одобри Вилијам Вокер.
Тек тада је постало јасно да је „случај Рачак“ био испланирана акција свих оних који су учествовали у нападу на СР Југославију.

Када су полицајци који су дошли кроз село почели да запоседају ровове ради обезбеђења, пристигли су терористи са Језерске планине (из Будакова) и околних села који су кренули према Рачку. Отворили су жестоку ватру са брда изнад ровова и српски полицајци су, због јаке ватре и неповољног положаја, морали да се повуку. Тада је почела велика обмана, у свету лансирана као наводни масакр цивила од стране српске полиције. Из потока и јаруга су извлачени мртви терористи, постављени на ливаду на којој није било ниједног леша пре тога. То је снимила и једна од страних ТВ екипа која је ушла у село с полицијом. Терористи су пресвукли четрдесетак лешева у цивилну одећу. Остале у униформама су одвезли према Будакову, где су их вероватно сахранили.

Сутрадан, рано ујутру, на поприште је дошао Вилијам Вокер, који је упутио терористе око њега како да поређају лешеве да би све личило на масакр, односно стрељање цивила. Након тога доведене су ТВ екипе и новинари. Овај сценарио „обмане Рачак“ је изнео новинар Милорад Дрецун у књизи „Други Косовски бој“.

Тада је у Рачак упућена форензичка екипа да би утврдила како су погинули они чија су тела пронађена. На челу тима је била доктор Хелена Ранта. У завршном извештају финских стручњака за судску медицину није било доказа да је Рачку 15. јануара 1999. масакрирано албанско цивилно становништво, писао је немачки дневник Берлинер цајтунг, којем је извештај дат пре званичног објављивања.

Међутим, Организација за европску безбедност и сарадњу (Оебс) у пролеће 1999, уочи интервенције НАТО у Југославији, тврдила је да „постоје докази да су у Рачку убијени и унакажени ненаоружани цивили“, од којих су „многи убијени из непосредне близине“.
Наводни масакр у Рачку многим политичарима на Западу и у Немачкој послужио је као образложење за сагласност за напад НАТО на Југославију“.

8, ФЕБ 1997

Нови амерички сенатор за спољне послове и доскорашњи амбасадор у Уједињеним нацијама МАДЛЕН ОЛБРАЈТ одавно се наметнула као вођа антисрпских "јастребова" у Клинтоновој администрацији, иако је одрасла у Београду као кћерка чехословачког амбасадора и сасвим је добро била упућена у позадину трагичних догађаја у бившој Југославији. Новинар МОМИР ИЛИЋ је зато разговарао с њеним овдашњим пријатељима и школским друговима и питао их шта се то с њом у међувремену десило.

Мало је утицајних светских дипломата који су, од крвавог распада Југославије до сада, упутили толико оптужби и претњи на српску адресу као Мадлен К. Олбрајт, док је била амерички амбасадор, при Уједињеним нацијама. Готово сваки њен наступ, од говорнице Савета безбедности до конференција за штампу, у коме је југословенска криза са епицентром у Босни била у центру пажње био је прожет ратоборним захтевом за кажњавањем Срба.

Свој однос према Југославији госпођа Олбрајт је нескривено показивала и приватно и службено. Писмо упућено једном београдском породичном пријатељу није адресовала на " СР Југославија " , већ " Србија-Црна Гора " . Светска јавност је преко малих екрана могла да види да је прошлог септембра напустила заседање Генералне скупштине УН, када је за говорницу изашао тадашњи југословенски министар спољних послова, Владислав Јовановић. Уз то, још се у кулоарима зграде на Ист риверу препричава њен покушај минирања једне посете југословенског премиејра др Радоја Контића седишту Уједињених нација. Олбрајтова је својим колегама, сталним члановима Савета безбедности, упутила циркуларно писмо и ултимативно поручила да ће, уколико приме југословенског премијера, с њима прекинути сваки контакт. Исти извори кажу да је претећи наступ америчке амбасадорке произвео супротан ефекат. У инат Олбрајтовој, да би јој показали да она није њихов тутор и господар, француски и енглески амбасадори при УН срели су се с Контићем.

Огорчење српске јавности Мадлен Олбрајт је изазвала својим пословичним речником одмазде, стално износећи захтеве Савету безбедности за ваздушне ударе по босанским Србима, за укидање ембарга на увоз оружја Муслиманима, па чак и за бомбардовање Београда.

И док су Срби за њу обично говорили да је " змија ", а њене речи доживљавали као " отров " и " мржњу ", муслимански медији, а посебно хрватски тисак, доживљавају је као своју миљеницу.

Покушавајући да одговори на питање "тко је Мадлен Олбрајт, тај ријетки, но не изузетни феномен странца на високом политичком или дипломатском положају у влади САД " , новинар загребачког "Вечерњака" је написао: "Говори се: госпћја Олбрајт је Чехиња, Средњеуропејка, високо образована особа. Разумије нас. И што је најважније: " Мс. Олбрајт не воли Србе " . Заиста, у њезиним говорима и изјавама не налазимо ону код многих других политичара тако честу склоност моралном изједначавању. За њу у балканском котлу нису сви исти... " .

По узору на покојног америчког председника Џона Кенедија, који је 1961. године у тада подељеном Берлину одржао свој чувени говор и себе назвао Берлинцем, Олбрајтова је гласно, да је цео свет чује рекла: "Ја сам Сарајка". За крај је оставила речи које су нарочито пријале Изетбеговићевом уху: "... Толико сам срећна што сам данас овде, у овом веома посебном граду. Јер, треба да се покаже - да сви то виде - да субудућност Америке и ваша будућност нераздвојиве".

Трагање за амбасадоркином прошлосћу

Коју недељу пре говора америчке амбасадорке у Сарајеву, српска страна је почела да трага за њеним коренима. У првим информацијама, које су се показале углавном нетачне, тврдило се да је Олбрајтова рођена у Београду, а не у Прагу, да течно говори српски и да су јој "оца убили Титови комунисти".

И даље је остала загонетка у ком граду је госпођа Олбрајт одиста угледала свет. Поуздано се зна да је рођена 15. маја 1937, године, да је проходала у Београду и да је у њему после Другог светског рата проживела још неколико година. Њено девојачко име је Мадленка Ј. Корбел. Има сестру Катарину и брата Џона, који сада такође живе у Америци. Отац Јосеф је рођен у Прагу, а мајка Мандула у једној шехословачкој бањи. Обоје су били Јевреји.

О београдским данима Мадленке Корбел, односно госпође Олбрајт, најпоузданији сведок био је покојни Павле Јанковић, новинар предратне агенције " Авала ", београдске "Политике" и париског "Монда". Овај доајен српског новинарства био је велики интимум Мадлениног оца Јосефа Корбела, који је 1937. и 1938. године био аташеа за штампу чехословачке амбасаде у Београду, да би у првим годинама после Другог светског рата као амбасадор представљао своју земљу у главном граду Југославије.

У сећању господина Јанковића остало је мало података о девојчици Мадленки. Запамтио је као способну, вредну и амбициозну, врло озбиљну за своје године. По много чему је одскакала од својих вршњака.

Мадленка је била мала девојчица и ја на њу нисам обраћао нарочиту пазњу - причао ми је Павле Јанковић. - У то време жене су бринуле о деци, а да је жива моја супруга Ружа могла би да вам каже више о томе. Са Јосефом, или Јоском, како сам га звао, и његовом супругом Мандулом, живели смо као браћа и сестре. Били смо више него пријатељи. Кад смо један код другог ишли нисмо се претходно најављивали.

Јанковић је Корбела упознао још као аташеа за штампу чехословачке амбасаде у Београду. - Не знам тачно која је то година била, али знам да ме је са Јоском упознао тадашњи дописник "Аваса" (који је касније променио име у Франс прес) Густав Окутирије. Њих двојица су дошли код мене у "Авалу", а ја сам тада пратио спољну политику. Окутирије је био ожењен Чехињом. А ја сам се 1937. године оженио рођеном сестром његове жене.

 

Јошка и Мандула су били на мојој свадби. После сусрета у "Авали" свакодневно смо један другом телефонирали, виђали се, заједно излазили. "Авала" је тада имала највише информација и најбоље вести. Окутиријеа и Јоску је то интересовало. Наравно, и ја сам од њих добијао податке који су за новинара били важни.

Пре него што је Хитлер окупирао Чехословацку, брачни пар Корбел се са кћерком Мадленком обрео у својој земљи. Пошто је претила опасност да као Јевреји буду одведени у неки концентрациони логор, Корбелови су одлучили да напусте Праг. За помоћ су се обратили Јанковићевој породици и још неким београдским пријатељима: - Не знам више све детаље, али преко Мађарске смо за њихов долазак у Југославију активирали један канал. Из Београда су отишли на Запад, односно у Лондон. Колико ми је познато у Енглеској им се родила друга кћерка Катарина. Иначе, Јоска је био велики присталица Бенеса. Са Бенесом је био у Лондону и заједно су се после Другог светског рата вратили у Чехословачку.

Повратак у Београд

По доласку у своју земљу Корбелови су морали да се суоче са страшним сазнањем да су им Немци готово све рођаке побили, а домове порушили и опљачкали. Септембра 1945. године поново су спаковали кофере и кренули у Београд. Овога пута Јосеф Корбал се натраг у Југославију враћао као амбасадор.

О том времену Павле Јанковић ми је испричао: - Једног дана Јоска ме је позвао из Прага телефоном и рекао: "Долазим у Београд, у среду, у осам часова бићу на београдском аеродрому". Отишао сам да га сачекам. Били су присутни тадашњи чешки амбасадор, као и протокол насшег МИП-а. Кад је авион стао, на степеницама се прва појавила Јоскина супруга Мандула. Потпуно игноришуци званичнике прво је дошла до мене и моје супруге. Љубили смо се и плакали што се поново видимо.

Јоска је према Јанковићевом сећању, овде имао разгранате везе и добар увид о стању у нашој земљи. Био је наклоњен Србима, али није имао симпатија за Брозов режим.

Неколико пута амбасадор Корбел је брачни пар Јанковићводио у свој прашки дом. Са једног од тих путовања остао им је и несвакидашњи доживљај: - Моја супруга и ја смо с Јоском ишли колима у Чехословачку, преко Мађарске. Хтели смо да преноћимо у Будимпешти. Кола смо паркирали испред једног луксузног хотела. Сећам се да се звао "Јегер". Затражили смо собе. Рецепционар се обратио мени и рекао: "Ви и госпођа имате собу на првом спрату", па је показујући на Јоску, који је на себи имао не баш елегантно одело додао: "Шофер може да спава на мансарди".

У време Корбеловог амбасадоровања, видело се да ће у Чехословачкој пропасти опција коју су заговарали председник Бенес и његове присталице. Заузимањем тадашњег чехословачког министра спољних послова, Клементиса, Корбел је из Београда упућен на Кашмир, као члан Комисије УН која је арбитрирала у сукобу Индије и Пакистана. После тога није желео да се врати у своју земљу, па је са породицом отишао у Сједињене Државе. Тамо се пробио до високих положаја у просвети, између осталог, постао је и ректор Универзитета у Денверу. У Америци му се родио и син.

- После Јоскиног одласка на Касмир, односно у САД, у шеској амбасади у Београду су остале многе њихове вредне ствари. Између осталог биле су ту и слике холандских мајстора. Моја супруга, ја и Чехиња Либуска Стефанова, помогли смо да им се ове вредности пребаце у Америку. Због тога смо имали доста окапања, а то је тада било и врло опасно, прича Јанковић.

По доласку у Америку Корбел је почео да пише књигу под насловом "Титов комунизам". За то је сазнала и тадашња власт у Југославији, па је Владимир Дедијер добио специјални задатак да оде у Денвер и убеди Корбела да одустане од свог пројекта. Дедијеров пут био је, међутим, узалудан. Књига је под поменутим насловом из штампе, изасла 1951. године.

У годинама које су следиле, Јосеф Корбел је два пута долазио у Београд и боравио у кући Јанковића. На једно од тих путовања повео је и своју супругу Мандулу.

Интересантно је да су везу породица Корбел и Јанковић углавном одржавале супруге Руза и Мандула, једна другој пишуци на српском језику. Гомила писама и божићних и новогодишњих честитки дирљиво говори о великом, искреном и топлом пријатељству. У њима је сијасет података о члановима породице Корбел. Једно писмо Јанковиће обавештава о смрти Јоске Корбела.

А једног дана писма су престала да долазе из Америке.

Објашњење ће стиђи много година доцније, из пера госпође Мадлен Олбрајт. Пре него што се најзад огласила писмом, она је такође два пута боравила у Београду.

- Чини ми се да је први пут дошла у време београдске конференције неангажованих земаља, почетком шездесетих година - говорио ми је Јанковић. - Дошла је у пратњи свог мужа, који је био новинар и мислим један од власника "Њујорк тајмса" или "Вашингтон поста". Увече је зазвонио телефон. Подигао сам слушалицу и чуо женски глас који на француском каже: "Овде Мадленка Корбел". Мислећи да се јавља из Америке, питао сам: "Откуда ти"? Одговорила је: "У Београду сам. Зовем из хотела. Желим да вас видим и пренесем поздраве својих родитеља". Нашли смо се у граду, а она је са својим супругом дошла и у нашу кућу. Другом приликом, јавила ми се из Београда, када је Картер посетио Југославију. Међутим, није било времена да се видимо.

После много година потпуног затишја, Павле Јанковић је поново успоставио контакт са најстаријом кћерком својих пријатеља. Пошто јој је послао породичне фотографије, а она му је узвратила писмом, на којем је био поштански жиг од 5. марта 1994. године: "... Ово писмо почињем са извињењем. Прво, због тога што вам тако дуго нисам писала. Моја сестра Кети, брат Џон и ја смо били заиста узбуђени када смо добили породичне фотографије. Оне су изванредне... Као што знате ми нисмо имали прилику да понесемо много од породичних фотографија, тако да смо сви срећни што смо дошли у посед тако лепих успомена.

Ми смо сви добро. Ја имам три кћерке, близнакиње, које имају 32 године, обе удате, и једна од њих има сина. Моја трећа кћерка пуни 27 година. Кети живи у Вашингтону са мном и такође ради у влади. Џон има два сина, и исто тако живи у Вашингтону.

Мислим да знате како проводим време. Имам изузетан посао у коме у великој мери уживају. Једино ми је жао што моји родитељи нису ту да виде ослобађање вољене Чехословачке, али ми је драго што не присуствују распаду своје, исто тако вољене, Југославије. Сигурна сам да би они мислили на вас у оваквим временима. Обоје вас воли Мадлена".

Павле Јанковиђ је у одговору на писмо између осталог написао: "... Примио сам твоје писмо које ми показује да је фамилија Корбел постала многобројна породица. Свима шаљем моје искрене пријатељске поздраве. Често те виђам на телевизији и морам ти рећи да званичници овде нису баш задовољни твојим држањем према Србији. Налазе да ниси објективна и уместо да будеш на истом растојању и од једних и од других, ти се више држиш на муслиманској страни. Проблем Босне је најкомпликованији проблем Југославије. Чињеница је да многи западни руководиоци не располажу знањем које би им омогућило да се умешају у то питање. Стање је овде неиздрживо. Санкције, које велике силе примењују против Југославије нарочито су тешке и погађају углавном обичан свет..."

Од госпође Мадлен Олбрајт, америчке амбасадорке у УН више није стигло ни једно писмо на адресу Павла Јанковића.

Срећно детињство уз гувернанту

Фердинанд Лангус, пензионер из Београда, такође је један од сведока београдских дана породице амбасадора Чехословачке у Југославији Јозефа Корбела. Лангус је био лична послуга Корбелових и уз њих је остао све док 1948. године нису коначно напустили Југославију. Касније је с њима разменио неколико писама, а свог бившег послодавца, за кога је имао само речи хвале, последњи пут је видео пре нешто више од шетврт века, у Београду.

Лангус се са Корбелом слушајно још упознао тридесетих година, за време летовања на Хвару: - Радио сам као конобар у хотелу "Јадран" у Јелси на Хвару. У тај хотел на летовање је била дошла готово цела чехословачка амбасада, више од двадесет људи. Међу њима су били Јозеф и његова супруга Мандула. Јозеф је у то време био аташе за штампу. Ја сам послуживао "чехословачки сто". Били су изузетно задовољни мојом услугом. Једног дана господин Корбел ме је питао: "Фердинанде, ста цете радити преко зиме"? У то време келнерске плате су биле мале, бакшиши такође. Одговорио сам: "Покушаћу да нађем неки боље плаћени посао у Београду". Корбел је узвратио: "Дођите ви после сезоне, код нас у Београд. Бићете мој камердинер". Дао ми је и своју визит-карту, уз напомену да му се обавезно јавим. Овакву прилику нисам хтео да пропустим. Чим се завршила сезона на Хвару, спаковао сам кофер, сео у воз и дошао у Београд. Убрзо сам закуцао на врата чехословачке амбасаде. Господин Корбел ме је примио у свом кабинету. Попричали смо мало и он ми без околисања каже: "Фердинанде, донеси ствари, остаћес одмах код нас". Затим је обавестио и господина Вернера, тадашњег министра-посланика, уз коментар: "Имаћемо човека који све уме беспрекорно да ради". Као камердинер, требало је да бринем о гардероби господина Корбела, да чистим и пеглам одела, гланцам ципеле, да њега и супругу послужујем за доручком, ручком, и вечером, примам госте...

Фердинанд Лангус се сећа да је дом Корбелових био широм отворен за многе угледнике ондашњег Београда. Најчесћи гости били су им Владислав и Јара Рибникар, затим шеф протокола министарства спољних послова, многи новинари...

- Амбасадор Корбел је обично примао у свом кабинету, а госпођа Мандула у салону. После вечере обавезно бих за домаћине и госте сервирао коњак и црну кафу.

Лангусу је у памћењу остала и слика са пријема у чехословачкој амбасади за највише представнике духовне и световне власти Краљевине Југославије: - Не знам да ли је повод био предаја акредитива, или, пак, национални празник Чехословачке, али добро знам да су на пријем дошли краљица Марија, кнез Павле, кнегиња Олга и патријарх Варнава. Колико се сећам то је била последња посета српског патријарха неком страном посланству. За ту прилику служила се вечера, и ја сам у испомоћ позвао шест конобара. Радили су по мом плану и све је било беспрекорно.

Минхенски споразум, а потом и окупација Чехословачке, приморали су Корбелове да преко Југославије и Каира оду у Лондон. У Београд су се вратили после готово седам година, тачније половином септембра 1945. Овога пута Бенесов кабинет је наименовао Јозефа Корбела за амбасадора Чехословачке у Београду.

Непосредно по њиховом повратку у југословенску престоницу, Лангус је наставио свој ранији посао: - Дошли су са две кћерке, старијом Мадленком и млађом Катарином. Госпођа Корбел ми је причала да су им Немци за време Другог светског рата убили 28 блиских рођака.

Фердинанд Лангус се сећа и Титовог доласка у чехословачку амбасаду: - И за ту прилику хтео сам да ангажујем неколико конобара, али тадашње власти ми нису дозволиле да ја направим избор, него да прихватим оне које ми они пошаљу. Ујутру, на дан Титовог доласка, у амбасаду су дошли неки људи у униформама и претресли све просторије од подрума до крова. Затим су у једној веш-корпи донели храну и пиће за Тита.

По Лангусовом казивању, амбасадор Корбел је на свом радном столу држао урамљену фотографију свог пријатеља Јана Масарика, некадашњег министра спољних послова чехословачке и члана Готвалдовог кабинета: - Једног дана у амбасади су почели да се проносе гласови о трагичном крају господина Масарика. Неки су говорили да убијен, други да је изврсио самоубиство. Ови први су тврдили да су га после саслушања стражари бацили кроз прозор. Масарика сам и лично упознао када је у Београду боравио два-три дана као гост Корбелових. Вест о његовој смрти изгледала је заиста невероватно. Отишао сам у башту амбасаде, убрао цвеће и ставио га у вазу поред Масарикове фотографије. Негде сам нашао и црни флор и везао га преко рама његове слике. Господин Корбел је дошао на ручак и приметио црну траку и цвеће. Знао је да сам ја то урадио. "Фердинанде", рекао је "дајте ми руку" и повео ме на горњи спрат до своје гардеробе. Отворио је плакар и замолио: "Узмите једно одело за успомену на мог најбољег пријатеља". То одело од црног енглеског штофа чувам и дан- данас.

Убрзо после овог догађаја Корбелови су напустили Југославију и настанили се у Сједињеним Америчким Дрзавама.

О првим предратним годинама Мадленке Корбел, односно данашње госпође Мадлен Олбрајт, које је провела у Београду, на траци сећања господина Лангуса није остао ни један детаљ.

Бивши камердинер се Мадленке сећа из поратног времена: - Мадленка је тада била балавица. И она и њена млађа сестра су ме јако волеле. Трчале су за мном по амбасади и хтеле да учествују у много чему што сам ја радио. Тражиле су да брижу посуђе, улазиле у трпезарију и тражиле да са мном у кухињи носе тањире, часе и шоље. Казао сам им: "Не радите ништа, ја од вас једино тражим да по паркету не просипате мрвице од кифли и кекса". Послушале су ме и памтим их као лепе, љубазне и фино васпитане девојчице.

Мадленка и њена сестра, наставља Лангус, имале су своју собарицу и гувернанту. Обе су биле Чехиње. Девојчице су обедовале одвојено од родитеља, у друштву гувернанте. Разговарали смо на чешком. Колико се сећам, српски су слабо знале. Не сећам се да су овде ишле у неку школу. Али, сигурно је да су им часове држале једна или две учитељице.

Према званичној биографији, Мадлен К. Олбрајт је универзитетску диплому стекла 1959. године на Веслију. Магистрирала је на Колумбија универзитету 1968, а осам година касније на истом универзитету је одбранила и докторат. Радила је, између осталог, као професор међународних односа у дипломатској школи Џорџтаун универзитета, била је председник Центра за националну политику, члан тима у Националном савету безбедности, саветник сенатора Едмунда Маскија... Такође је остало забележено да је држала предавања у Центру за стратегијске и међународне студије у Вашингтону, као и Међународном центру "Вудро Вилсон" у Вашингтону.

Пре 12 година написала је књигу "Пољска, улога медија у политишким променама. За Клинтонову шитаву администрацију госпођа Олбрајт је написала уџбеник о проблемима са којима се суошавају земље Истошне Европе и бившег СССР-а.

Као стални представник САД у светској организацији, Мадлен Орбрајт је практично имала статус члана Клинтоновог кабинета, што је по некима, у принципу равно рангу државног секретара. Један светски дипломата је приметио да је Мадлен Олбрајт, својим приступом међународним проблемима била неупоредиво енергичнија и радикалнија од Ворена Кристофера. Такође се тврдило да је Олбрајтова имала директан приступ до Беле куће и да је наступала прилично самостално у односу на Стејт дипартмент.

Америчка и светска штампа зато су биле стално нагађања око личности која би наводно требало да замени Кристофера. Као последњи кандидат за место државног секретара помињала се Мадлен Олбрајт.

Она сама није се много освртала на овакве спекулације. Кад је за време њеног боравка у Бећу један од новинара питао: "Када ћете наследити Ворена Кристофера?" - што је изазвало општи смех на конференцији за штампу - америчка амбасадорка је сасвим прибрано одговорила: "Ја већ имам посао, у ствари, фантастичан посао".

Мемоари оца Мадленке Корбел Олбрајт: Све страсти другарица и другова

Цехословацки амбасадор у Београду, Јозеф Корбел, отац Мадлен Олбрајт, по напустању полозаја, објавио је књигу "Титов комунизам", у којој је изнео своја запазања о поратном зивоту у Београду, "новом племству" и "новом плебству": Била је то Југославија, у коју сам се вратио да преузмем своје нове дипломатске обавезе. Пре поласка за Београд, био сам примљен код председника републике, др Едварда Бенеса. "Дрзите оци отворене", рекао ми је. "Лицно, имам мало поверења у Тита. Он је комуниста који је успесно замаскирао националистицку пропаганду. Цесто се врацајте у Праг и без обзира кад додјете, јавите ми се. Веома сам заинтересован за Југославију, јер це она поново играти вазну улогу у европској политици. Немојте писати било ста поверљиве природе, јер це совјетска амбасада, одмах сутрадан имати вас рапорт, о коме це обавестити Министарство иностраних послова. Сада ваљда схватате засто инсистирам да ме усмено обавеставате".

Тим рецима, др Бенес ми је натоварио велику бригу.

После извесног времена, утврдјен је датум моје аудијенције код председника владе, Марсала Југославије, Јосипа Броза Тита. Довезао сам се до његове палате. У тој палати је пре рата зивео принц Павле. И данас након пет година остали су трагови његове љубави према сликарству. Француски импресионисти из најбурзоаскијег периода Француске, удахнули су својим сликама дах интимности у огромним собама, у којима је комунистицки водја зивео.

Марсалов помоцник сацекао ме је у холу. У следецој соби, добродослицу ми је позелео Марсалов цувени пас Тигар. Скоро сам пао на угланцаном поду, а Тигар није ни залајао. То сам схватио као доказ да сам на Тигра оставио добар утисак.

Марсал је био у својој уобицајеној униформи и носио је високе цизме. Био је много дебљи и низи, него сто би се то према фотографијама могло помислити. Било ми је потребно прилицно времена да га натерам на разговор који није круто усмерен.

Непосредно по мом доласку у Београд, позван сам и на пријем, на којем је домацин био Тито. Било је пет стотина гостију. Вецином у униформама. Даме су носиле хаљине умерене дузине и биле су ненасминкане. Деловале су сирово. Скоро сви гости били су партизани, поносни на своју ратницку прослост и исто толико презриви према изгледу и отмености, дела присутног зенског света.

Био сам у друству неких југословенских генерала, када је изененада поред мене просао мој стари пријатељ Влада Рибникар и његова зена, Цехиња. Био сам сокиран њеним изгледом. Некада елегантна зена, која је употребљавала доста сминке и носила најскупље хаљине, деловала је крајње запустено и исцрпљено. Лице јој је било сиво, коса масна, а усне бледе. Није могла избеци да ме види, али је и без и једне реци добродослице, експлодирала: "Висе ме не убрајај у Цехе. Постала сам Југословенка. Дух партизанства ме је потпуно обузео и потпуно сам заборавила своје цеско порекло".

Генерали су били згранути њеном нетактицном примедбом, а ја сам се осецао веома постидјеним.

Али, успесно сам јој одговорио: "Зао ми је сто то цујем, али ми у насој земљи имамо толико лепих зена, које бисмо радо представили насим југословенским пријатељима".

Убрзо сам напустио пријем. Поцео сам да схватам знацења разних примедаба које су ми упуцене, укљуцујуци и резервисан однос комунистицких кругова у Југославији, према јос увек демократској власти у Цехословацкој.

Тито је углавном сармантан домацин. Воли да се смеје, сто није уобицајено код марксиста. Зна да разговара и о другим стварима, осим оних које се односе на петогодисњи план. Последњи пут када је Тито био мој гост, десило се несто неоцекивано 28. октобра 1947. године на дан цехословацког националног празника. Тито обицно није походио за такве прилике пријеме и из његове канцеларије ми је рецено, да он неце моци да додје, јер це највероватније бити ван Београда. Пре поцетка пријема, сеф Титове послуге, улетео је изненада у насу кухињу са две корпе хране и пица. Моја зена је узбудјено улетела у моју канцеларију, саопставајуци ми новости додајуци да је конобара љутито питала, ста треба да знаци његов долазак. Одговорио јој је да је он послат у амбасаду и да не зна када це Марсал доци и да ли це уопсте доци. У медјувремену, зграда је била препуна детектива и официра.

Тито је досао тацно у пет сати и слузио га је искљуциво његов лицни конобар, сопственим сендвицима и вином. Моја зена је била огорцена, јер је зелела да гостима понуди, несто од националне цехословацке хране, коју је Титов конобар одбио да послузи... Тада је моја зена само Титу сервирала франкуртер. Толико су му се свиделе, да је тразио да буде јос једном послузен. Ниста му се није десило, али је његов конобар постао нас смртни непријатељ.

У Београду сам упознао и генерал-пуковника Коцу Поповица. Он је цлан Централног комитета и сеф генералног стаба. Низак је, али увек елегантан. Носи бркове. Веома занимљив цовек. Потице из богате српске породице и као студент интересовао га је надреализам у уметности и књизевности. Саврсено говори француски. Пре рата, прикљуцио се медјународној бригади у Спанији. Као партизан, командовао је разлицитим јединицама и на крају је унапредјен у цин генерала. После рата, постављен је на место сефа Генералстаба. Приликом мог првог званицног сусрета са генералом Поповицем, импресионирало ме је његово интересовање за књизевност и музику. Остао сам два сата и при повратку, размисљао сам како сам био храбар да са генералом разговарам о уметности. Одговарао је јасно: "Ако поцнете да говоримо о војним пословима, схватицете да се ја у њих уопсте не разумем".

Гледао ме је остро у оци: "Увек сте процењивали моја знања и квалитете. Дуго сте вец овде и дали сте ми могуцност да вас посматрам. Сада могу реци да висе немам поверења у вас. Дацу вам мозда јос две године опстанка, и ни дана висе" .Имам вас досије! Ја могу имати поверења једино у комунисту, а ви то оцито нисте. Такво објасњење, ме је потпуно задовољило.

Читања на претходној верзији сајта: 3893