митрополит карловачки 1710-1711

Митрополит Софроније, пореклом из Подгорице, замонашио се у Пећкој патријаршији. За епископа пакрачко-славонског хиротонисао га је, 17. маја 1705. године, у манастиру Крушедолу патријарх Арсеније III уз саслужење епископа фрушкогорског Стефана, јенапољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије Ђаковића. 
Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и епископски двор који је откупио епископ Петроније, а на основу права кадуцитета, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити од одмазде власти. 
Као естета, епископ Софроније је поверио дуборесцу Георгију Николићу да у дрвету изради клише за антиминсе. 
Приликом изненадне смрти митрополита Исаије Ђаковића и он је био у Бечу одакле је послао тело у пратњи архимандрита Никанора Мелентијевића у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом, новоизабрани митрополит Софроније, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да добије потврду. Крушедолски црквено- народни сабор, који је једногласно изабрао Софронија за митрополита, молио је цара да одустане од таквог захтева због великих путних трошкова, али више због тога, што се то противило привилегијама које не предвиђају лични одлазак новоизабраног митрополита владару ради потврде. 
Потврдну грамату, из које се види да су односи између Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, митрополит Софроније је добио од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету близу Темишвара. Између два изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710. године) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће са кидањем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија. 
Нови митрополит је само једну синђелију издао у Крушедолу епископу бачком Христофору Димитријевићу, а та синђелија се у естетском погледу, својом орнаментиком, разликује од грамате коју је издао митрополит Исаија. Интересантно је да митрополит Софроније у овој грамати себе назвао «егзархом трона пећког». 
О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. 
За његово време обновљена је, 1709. године, књига молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону у манастиру Хопово, а 1710. године књига Златоуст у манастиру Јаску. 
Митрополит Софроније умро је 7. јануара 1711. године у Сремским Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.

митрополит карловачки 1708

Митрополит Исаија Ђаковић је рођен у селу Грабовцу близу Сланкамена. У свом родном месту је био парохијски свештеник, а када је остао удовац, замонашио се у манастиру Крушедолу. Епископ јенапољски и арадски постао је пре Велике сеобе, 1690. године. 
Када је патријарх Арсеније III, који није познавао прилике у Хабзбуршкој монархији, сазвао 18. јуна 1690. године у Београду народни збор, уочио је све особине епископа Исаије, као и његово познавање политичких прилика, и одлучио да се потпуно ослони на њега. На овом збору су формулисани захтеви српског народа који је имао намеру да пређе у Угарску. Тражено је да се обезбеди слободно исповедање православне вере, слободно бирање архиепископа српске националности, слободно вршење јурисдикције архиепископа и свих епископа где год се Срби налазе и убудуће буду налазили, празновање празника по старом календару, ослибођење црквених имања од обавеза према држави, као и самостално управљање том имовином, а такође и право да патријарх једино суди за преступе ниже и више јерархије. 
Као познавалац страних језика, окретни епископ Исаија је отишао у Беч и састао се са ухапшеним грофом Ђорђем Бранковићем са којим је заједно уобличио захтеве са Београдског збора и 21. августа 1690. године добио од цара Леополда I привилегију којом су загарантована тражена права. На наваљивање епископа Исаије текст већ спремљене привилегије проширен је реченицом, којом се власт српског птријарха проширује и признаје и над православним у Хрватској и Угарској. Потписивањем овакве привилегије постигнуто је зједништво српског народа у монархији, што је истовремено претстављало пораз римокатоличке цркве. Истини за вољу, све привилегије су донекле поштоване само у време када је требало бранити границе српским снагама, иако су поглавари Српске православне цркве у овим крајевима настојали да оне не остану мртво слово на папиру. 
С обзиром на интензиван рад римокатолика на унијаћењу Срба у Сремуи Славонији, патријарх Арсеније III је добио у Бечу, 5. марта 1692. године, путни лист за себе и епископа Исаију за вршење канонских посета својим верницима. Том приликом је епископ Исаија упућен у Србију, Херцеговину и Далмацију. 
Ускоро после Велике сеобе цар Леополд I је даровао манастир Гргетег са свим његовим поседима на доживотно уживање епископу Исаији. Приходе од закупа и од саборних дана епископ Исаија није користио само за своју резиденцију, већ и за одржавање манастира. Његовим средствима је генерално обновљена гргетешка црква. Касније, када је постао митрополит, Исаија је Гргетег прогласио митрополитским добром. Да би српски народ још боље расположио према себи и династији, цар је листином од 8. марта 1695. године потврдио писмо сегединског префекта од 8. марта 1693. године, којим се епископу Исаији уступа млин на реци Бегеју у Банату. 
После дугогодишње одбране српског народа од безобзирне унијатске пропаганде, коју је водио уз помоћ епископа Исаије, патријарх Арсеније III је изненада умро у Бечу 27. октобра 1706. године. Све су очи сада биле упрте у епископа Исаију. И поред тога се догодило да су монаси приликом погреба патријарха Арсеније III у манастиру Крушедолу извикивали за наследника епископа Стефана Метохијца. Овај «избор» обављен «при вину на даћи» није ни узиман у обзир, јер је исти требало обавити на изборном народно-црквеном сабору. Именовањем епископа Исаије сарским светником, после патријархове смрти, као да је двор хтео да стави до знања да је Исаија дворски кандидат. 
Нико није боље познавао ситуацију у царевини од епископа Исаије који је страховао да ће Беч сада изиграти дате привилегије и да их се неће придржавати. Зато је послао позиве у многа српска места и тражио да му буду при руци. 
После патријархове смрти епископ Исаија је радио на томе да што пре попуни место духовног поглавара. У погледу регулисања односа са Пећком патријаршијом, заступао је гледиште, супротно од осталих архијереја, да се изабере нови патријарх и организује посебна патријаршија. Други су, на челу са фрушкогорским епископом Стефаном Метохијцем, заступали гледиште да се мора остати у традицијама Пећке патријаршијеи да се Српска црква у овим крајевима организује као аутономна митрополија у саставу Пећке патријаршије. 
У Бечу је, 3. марта 1707. године, одржана заједничка конференција представника Дворског ратног савета и Дворске угарске коморе и том прилоком је донета одлука која је била против обе српске тезе и као да је имала тежњу да их измири. Конференција је донела одлуку да се приликом избора новог црквеног поглавара аустро-угарских Срба има настојати, да се он прогласи потпуно независним од свих патријараха под Турцима, али да ни сам не може носити титулу патријарха. Ово је било у потпуној сагласности са ставом кардинала грофа Колонића који је 1706. Године нагласио: да се после смрти патријарха Арсеније III, у интересу лакшег унијаћења, има одступити од многих привилегија датих Српској цркви, а поглавару Српске цркве дефинитивно забранити назив патријарха. 
Представници српског народа, схвативши шта желе државне власти, одржали су збор 29. септембра 1707. године и донели одлуку о којој су известили Христофора Игњата члана Дворског војног савета, који је одређен да као царски комесар буде присутан на сазваном сабору у манастиру Крушедолу. Пошто су у писму од 29. септембра 1707. године саопштили своје становиште у вези са организовањем Српске цркве у Угарској и Хрватској, они кажу да су на све начине размишљали о избору новог патријарха и архиепископа и најзад дошли до закључка да иако су из љубави и оданости према дому аустријском дошли под цареву заштиту и желе под њом стално остати «ипак се од наше пећке столице не можемо одвојити, јер је тамо већ блажено преминули патријархдругога патријарха поставио на своје место, те, дакле, на једној столици два патријарха не могу бити; а како је ова наша патријарашка столица у Пећи допуштена благословом четири велика патријарха, цариградског, александријског, антиохијског и јерусалимског, ми се од ње не можемо оделити», «јер кад би се ми од свете столице оделили, били бисмо одлучени и од ова четири патријарха и од целе цркве источног обреда, и од свештенства». 
Пошто је Дворски ратни савет примио закључке народног збора у Карловцима, достављеног преко Христофора Игњата, одржао је другу седницу заједно са Дворском комором 21. октобра 1707. године у Бечу и донео одлуку »да се не допусти зависност Крушедолске митрополије од Пећке патријаршије због опасности да се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спровести унија међу њима». Игњат је, као царски комесар на сабору, сходно овим одлукама из Беча, добио упутства за учешће на сабору. 
Христофор Игњат је стигао у Карловце 15. децембра 1707. године и одмах је извести црквене и народне представнике о шест услова постављених од стране државних власти у вези са избором новог црквеног поглавара. Нашим првацима је нарочито сметао четврти услов који је наређивао «да како будући митрополит, тако и епископи и целокупно свештенство, не сме захтевати да зависи од Пећке патријаршије, нити од осталих Турском царству потчињених патријаршија; а нарочито ако би се та зависност односила и на темпоралије. Последња реченица у овом услову пружила је могућност Квариенту да бар за овај случај измири становиште народних представника и државних власти, те су народни представници, усвојивши потпуно прва три услова, у вези са четвртим изјавили: «Одлучно је противно нашем обреду, да новоизабрани митрополит не буде зависан ни у духовним стварима од Пећског Патријарха и од остала четири Васељенска Патријарха у Турској империји, те ми од те зависности нисмо вољни одступити. Али, што се тиче темпоралија пристајемо, па у томе немамо од њих никакве зависности, нити уточишта; а не може се показати ни један пример, да је икада и раније наш архиепископ покушавао што чинити противно царским намерама и интенцијама нити да би од сада то покушавати хтео.» 
На сабору, 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедолу, победила је теза митрополита стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећком патријаршијом. За митрополита новоосноване Крушедолске митрополије изабран је једногласно Исаија Ђаковић, најпогоднија личност, који је знао стране језике и двадесет година водио све црквене послове. Приликом устоличења нови митрополит је пред целим првим изборним привилегијалним црквено-народним сабором положио заклетву верности Православној цркви уопште, цару и пећком патријарху. У првој тачки своје заклетве Ђаковић се обавезује: «да ће се верно држати свих закона цркве грчкога обреда, онако како су се држали сви његови претходници и старешине велике свете катедралне цркве Архиепископије Пећске и Патријаршије Српске, да ће светог и блаженог архиепископа пећког и патријарха српског увек признавати као свога старешину, по првопрестољу и у духовним стварима увек од њега зависити». 
Приликом израде свога првог антиминса, митрополит Исаија је отишао још даље од своје заклетве положене пред црквено-народним сабором. Наиме, дао је одштампати један запис, што није случај приликом израде антиминса, у коме «изражава своју веру у поновно добијање пећског престола». 
Новом митрополиту је за архидијецезу одређен срем и Осечко поље. За време своје краткотрајне управе, митрополит Исаија се настанио у Сремским Карловцима, где је 15. маја 1708. године одржао прво редовно заседање Светог архијерејског синода новоосноване Крушедолске митрополије, који је донео одлуку да Осечки дистрикт увек у саставу архидијецезе.
Нови митрополит крушедолски, знајући потребе свога народа и цркве, а са друге стране тежње политичких и римокатоличких кругова, поднео је цару Јосифу I захтев у једанаест тачака. У име српског народа тражио је да сви садашњи и будући епископи у Монархији зависе од митрополита док се не освоји Пећ, седиште српског патријарха. Крушедолска митрополија има да задржи у потпуности своја постојећа добра. Пошто су представници народа живели у страху да им се не наметне духовни старешина одозго, митрополит Исаија је тражио да народ сам себи бира митрополите и поставља митрополитске администраторе, да српско свештенство слободно врши своје дужности, а епископи да слободно и неометано обилазе своје епархије и сакупљају своје приходе који су им привилегијама одобрени, да је православна вера слободна и равноправна с католичком и да се српски народ не присиљава да празнује католичке празнике. Сем тога, нови митрополит тражио је да православне епископе посвећује само српски архиепископ и да онај православни митрополит или епископ који пређе на унију буде лишен чина, а да народ на његово место може поставити новог митрополита или епископа. 
Приликом своје посете Бечу ради црквено-народних послова, митрополит Исаија је изненада умро 20. јула 1708. године. Сахрањен је у манастиру Крушедолу. Смрћу митрополита Исаије српски народ у Монархији је изгубио врло енергичног првојерарха који је веома снажно бранио веру и народност.

патријарх српски 1674-1706

у животу српског народа патријарх Арсеније ИИИ Црнојевић имао је врло значајну улогу. Неки историчари га по значају сврставају одмах иза Светог Саве и Светог Макарија Соколовића. 
Пошто је патријарх Максим тешко оболео а његова болест није кретала набоље, почело се у Патријаршији размишљати о његовом наследнику. У Синоду српскецркве преовладало је мишљење да ће се патријарх Максим можда опоравити од болести, па су дошли на идеју да оболелом патријарху поставе помоћника. По свој прилици, под утицајем оболелог патријарха, избор је пао на младог и способног игумана пећког манастира, Арсенија који је био родом са цетиња. 
Као помоћник оболелог патријарха Максима, игуман Срсеније је изабран за митрополита хвостанског. Епископска хиротонија је извршена на Спасовдан 1669. године, о чему нам сведочи натпис на зиду манастира Грачанице. 
Будући да се здравствено стање патријарха Максима није побољшало, хвостански митрополит Арсеније је 1674. године изабран за пећког патријарха. 
Патријарх арсеније за себе каже да је рођењем из Цетиња. Већ у својој 32. години, тј. 1665. године постао је игуман Пећке патријаршије и стекао углед и поверење код патријарха Максима и митрополита сабраних око пећког трона. 
Патријарх је био присутан, имао је 26 година, када су Турци у Брусу обесили патријарха Гаврила, када се овај вратио из Русије. Патријарх Гаврило је био обешен због велеиздаје. Његово тело остало је нераспаднуто, а Српска црква га је канонизовала и ставила у ред светитеља због многобројних чуда. 
Патријарх је као и његови претходници много путовао по територијама своје патријаршије, ширећи међу народом утицај цркве и делујући на очување националне свести. О његовим путовањима нема много сачуваних писмених докумената. Времена су била тешка а патријарх није уз себе имао путописца који би забележио сва његова путовања. Један од извора података су записи на местима које је патријарх посетио, било да је он то сам записао негде на зиду или некој богослужбеној књизи, било да тај запис потиче од неког монаха или свештеника који су били сведоци његових посета. Патријарх Арсеније је 1674. године посетио Босну, 1676. године посетио је Срем. Године 1677. посетио је Браничево и то 27. дан по Христовом рођењу и том приликом је поклонио богослужбену књигу манастиру који је посетио. Књигу је својеручно потписао. Исте године посетио је Жичу о чему сведочи запис на зиду манастира. 1678. године посетио је Смедерево о чему такође постоји запис на зиду цркве на смедеревском гробљу. 1683. године посетио је Јерусалим и поклонио се тамошњим светима. Обишао је Христов гроб, о чему постоји запис у рукопису у Јерусалиму. За време пута у Јерусалим патријарх је водио дневник, који на жалост није сачуван у целини. 
Када се цар Леополд 1687. године обратио за помоћ цариградском патријарху Калинику VII да помогне хришћанима у борби против Турака, патријарх Арсеније се нашао у тешкој ситуацији. Пећка патријаршија је већ од раније има лоша искуства са Западом, који је претио православљу, а сада је требало са Аустроугарима и Млетцима ступити у савез. 
У исто време патријарх Арсеније је у два наврата био у опасности да изгуби главу, јер Порта није имала поверење у њега. Стога је био принуђен да у новембру 1689. Године избегне из Пећи у Нукшић. Док је патријарх био изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини дошао је са царском војском до Приштине и позвао Србе да му се придруже у борби против Турака. У то време патријарх Арсеније је на Цетињу примио поруку од братства из Пећи да се врати назад у Пећ, или ће цар приступити избору новог патријарха, да би задовољио народ који је под његовом заштитом. 
Вративши се натраг, патријарх Арсеније се у Призрену састао са генералом Пиколоминијеми том приликом се споразумео са њим о помоћи коју ће Срби пружати царској војсци. Не марећи на то што су неки његови претходници због побуне против турака платили главом, он је заједно са народом учествовао у устанку против Порте. 
После смрти генерала Пиколоминија ратна срећа окренула на страну Турака. Пиколоминијевог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости према Србима, српска војска не само да није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Када је патријарх Арсеније видео да се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару 1690. године према Београду, где је стигао у пролеће. 
Пошто су Турци надирали према Београду у народу је завладао велики страх и паника. Патријарх Арсеније у тим тренутцима је био веома прибран па је у Београду сазвао црквено-народни сабор у коме су учествовали епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари с обе стране Саве и Дунава. Сабор је упутио у Беч епископа јенапољског Исаију Ђаковића са саборским захтевима који су се односили на признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције исто онако како је било под Турцима. 
Цар Леополд I је, 21. августа 1690. године, одговорио на српске захтеве својом повељом у којој Србима гарантује: да могу бирати себи архиепископа и епископе; да архиепископ може постављати свештенике по манастирима, градовима и селима; да може подизати цркве и управљати са црквеном имовином. После добијања ови привилегија Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава, тако да је последњи конвој Срба прешао два дана пре заузимања Београда од стране Турака, 8. октобра 1690. године. Убрзо после сеобе Срби су се уверили да су повластице, које су добили, са свих страна покушаване да буду оспорене. У оспоравању и укидању повластица најозлоглашенији су били бечки кардинал Леополд колонић и аустријски генерал Хајзлер. 
У жељи да се поред верских права осигурају и народна и економска права српског народа, предложено је да се гроф Ђорђе Бранковић прогласи за српског деспота. Међутим, са овим се није сложио патријарх Арсеније, који је и овде желео да буде црквени и народни поглавар. Углед патријарха Арсенија, црквено-народног поглавара, био је врло велики како код Српског народа у Аустроугарској тако и код оних који су остали у «Старом крају» и нису прихватали пећког патријарха Калиника I. 
Патријарх Арсеније није имао своју сталну резиденцију, већ му је резиденција била цела територија коју је настањивао српски народ преко Саве и Дунава. Посебно је боравио у крајевима где су Срби били изложени сталним нападима римокатоличке цркве, у Далмацији, Лики, Крбави, Срему, Славонији у Босни, која је путем уније покушавала да их приведе, милом или силом, под своје крило. 
Да би онемогућио рад новоизабраног унијатског епископа Петронија Љубибратића у Срему, патријарх Арсеније поставља за митрополита у Срему Стефана Метохијца, који је за кратко време истиснуо Петронија из манастира Хопова. Када је Петроније био посвећен за епископа и настанио се у Пакрацу, патријарх је послао посланице на све стране позивајући србе да не прихвате унијатског епископа Петронија. Пред смрт Петроније се одрекао уније и изнирио са патријархом Арсенијем. 
Напади унијата на Српску цркву су постали још јачи после жалбе коју је патријарх Арсеније упутио руском цару Петру Великом, који није био заинтересован да помогне Србима. Унијатима је свесрдну помоћ пружао и бечки двор на челу са царем Леополдом I. Борећи се против унијаћења патријарх Арсеније је преуређивао Српску цркву и 28. Јуна 1694. Године поднео захтев цару Леополду I да потврди седам нових епископа. Такође је учествовао на зборовима које су Срби сазивали. На једном збору у Славонији учествовао је и патријарх Арсеније, због чега је оптужен да диже буну и био задржан у Бечу. Међутим пошло му је за руком да се извуче из Беча и дође у Пакрац где је од унијате Јоаникија Љубибратића, кога је послао у Русију, откупио целокупно имање. На тај начин је патријарх ударио темељ пакрачко-славонској епархији на чије чело је 17. марта 1705. године поставио Софронија Подгоричанина. 
Са ових основа, које је поставио патријарх Арсеније, развила се врло активна Карловачка митрополија, која је пуна два века била достојан чувар православља и националног идентитета српског народа и Српске цркве. 
Претпоставља се да је стари патријарх добијао позиве да се врати у Пећ. Зато се 29. августа 1705. године обратио за савет свом старом познанику патријарху јерусалимском Доситеју Нотару, јер је желео да у току свога живота регулише односе између мајке Цркве у Пећи и њеног дела у Аустроугарској монархији. Патријарх Доситеј му је саветовао да за време живота регулише све односе са Пећком патријаршијом, јер после ће то бити веома тешко. Још му је саветовао да сви архијереји и сви православни буду потчињени пресветој столици у Пећи. Односи између мајке Цркве у Пећи и њеног дела у Аустроугарској ипак су регулисани после смрти патријарха Арсенија III, 1710. године, декретом патријарха пећког Калиника I. 
Патријарх арсеније се упокојио у Бечу 27. октобра 1706. године, одакле је пренет у манастир Крушедол и сахрањен у гробницу светог Максима, деспота српског.

рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. 

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. 

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. 

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. 

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. 

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. 

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. 

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. 

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. 

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.