патријарх српски 1938-1950

Патријарх српски Др Гаврило је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи, код историјског манастира Мораче. На крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, којим је тада управљао његов стриц архимандрит Михаило Дожић Меденица. После завршене основне школе отишао је у Београд да настави школовање. Нешто касније је прешао у Ниш код пријатеља свога стрица епископа нишког Никанора Ружичића, кога је замолио да га прими у један од манастира у нишкој епархији. Епископ Никанор га је примио и послао за искушеника манастира Липовца код Алексинца, да би га доцније превео у манастир Сићево, у Сићевачкој клисури. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона је рукоположен 27. фебруара 1900. године. Недјељу дана касније рукоположен је за јеромонаха и у том својству је вршио парохијску службу. 
Наш познати научник Стева Димитријевић, као ректор Богословско - учитељске школе у Призрену, заинтересовао се за јеромонаха Гаврила и помогао му је да буде премештен за сабрата манастира Високих Дечана и да буде примљен за редовног ученика богословско - учитељске школе у Призрену. После завршетка ове школе постављен је за учитеља у Дечанима. На тој дужности се показао као врло активан просветни и национални радник. Из манастира Високи Дечани прешао је у манастир Јошаницу код Јагодине. 
Просветно оделење Србије за неослобођене крајеве упутило га је у Цариград на рад у тамошњој Српској основној школи, а ради усавршавања грчког језика. Године 1905. уписује се, као државни питомац Србије, на Богословски факултет Атинског универзитета, на коме је 1909. године дипломирао, а нешто касније и докторирао. 
Као високошколован монах постављен је за секретара српског манастира Хиландара у Светој Гори, гдје је уживао високо поштовање, како од српских монаха тако и у Протату Свете Горе. Са тога места, већ као архимандрит, одлази за српског представника у Цариградској Патријаршији, а уједно и за управитеља Српске школе у Цариграду. На тој дужности га је 1. децембра 1911. године затекао избор за митрополита рашко-призренског. Свечана хиротонија извршена је 4. децембра 1911. године. Митрополит Гаврило је по завршетку Балканског рата, у коме се показао као велики родољуб и подвижник, преименован за митрополита и архиепископа пећког. Тада је, као зрео и искусан човек и духовник, у ослобођеним крајевима започео са уређивањем свога духовнога подручја. Нарочиту пажњу је посвећивао стварању јединства нације и уређењу црквено-верског живота. 
Први светски рат је омео његов одговоран архипастирски рад. Када је 1915. године почело одступање преко Црне Горе и Албаније, митрополит Гаврило је остао да дели судбину са својим народом. Но, непријатељ га није оставио на миру већ га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, где је од страдања и малтретирања оболео, те је као болесник враћен 1918. године у Улцињ. У Улцињу је остао све до ослобођења, али је непрестано био под јаком аустријском стражом. 
После ослобођења, митрополит Гаврило је ушао са два мандата у Велику народну скупштину, која је одржана у Подгорици. Скупштина је 18. новембра 1918. године донела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Скупштина је изабрала 18 посланика, који су на челу са митрополитом Гаврилом Дожићем у Београд однели одлуке и скупштинску адресу. 
После смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 17. новембра 192o. године митрополита Гаврила изабрао за митрополита Црногорско-приморске митрополије. На том положају је остао до избора за патријарха српског. 
После Конкордатске борбе и трагичне смрти патријарха Варнаве, митрополит Гаврило Дожић је 8. фебруара 1938. године изабран за патријарха Српске православне цркве. 
Патријарх српски Гаврило је, чврсто стојећи на бранику вере и нације, дочекао судбоносни 27. март 1941. године, када се са свим отачаственим Архијерејима Српске цркве енергично супротставио пакту са силама Осовине. Он је пред само потписивање тога пакта писмено саветовао југословенској влади да не потписује такав докуменат, јер то би, према његовим речима; "уништило животну силу и морал нашег народа, погодило би његове родољубиве осећаје и дубоко увредило његов понос, његове родољубиве осећаје и његове традиције и идеале". Пакт је потписан, и поред патријархових очинских савета да се не потписује, али народ је тај срамни пакт тријумфално срушио. Тога дана патријарх српски Гаврило одржао је, у своје име и у име Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, историјски говор преко Радио Београда, у коме се, по примеру Светог Косовског Мученика Кнеза Лазара, приволео "царству небескоме" и остао веран завету, моралу и традицијама своје Цркве и свога народа. 
После 27. марта дошао је и 6. април 1941. године када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију. Услед муњевитог напада са свих страна, издаје и расула у војсци и администрацији, наступило је опште бежање и повлачење. 
O путешествију патријарха Гаврила и његове пратње сведоче нам и наводи из "Извештаја Светог Архијерејског синода Светом архијерејском сабору о раду од 1941. до 1947. године". Остало је записано следеће: 
"Дана 6. априла 1941. године по новом календару отпочео је рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног блока Патријаршијског двора и то две бомбе су пале у порту Саборне цркве, а трећа је ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То је био први талас ваздушног нападаја за којим су уследили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било је тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су се склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа. 
Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио се у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала је из манастира Раковице у манастир Жичу јер је превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску Владу а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. године у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе" ("Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године", стр. 34). 
Немачки нацифашисти су га преко Сарајева довели до Београда. На путу од манастира Острога до Београда патријарх је мучен, кињен, малтретиран, изгладњиван и понижаван. У Београд је доведен 1. маја и смештен је у затвор бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици број 5, у ћелији број 12, где је остао све до 5. маја 1941. године. Немци су га после извесног времена превели у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, где је, заједно са владиком жичким Николајем, држан под врло јаком стражом. 
Гестапо је више пута покушавао да патријарха Гаврила приволи да из затвора упути извесна црквено - административна упутства, надајући се да ће та упутства бити у корист окупатора, али је он то одбио, са образложењем да је ван слободе и да не може ништа службено да одлучује. Патријарх је одбио све понуде о сарадњи са окупатором. 
Половином септембра 1944. године пребачен је у злогласни концентрациони логор у Дахау. Заједно са њим депортован је и владика Николај. Водили су их из логора у логор и два месеца су их држали затворене у подруму једног бечког хотела за време најжешћег савезничког бомбардовања Беча. Слободу је дочекао 8. маја 1945. године у месту Кицбил, у Тиролу, после пуне четири године тешких искушења, мука и патњи. 
Патријарх Гаврило није могао да се одмах после ослобођења врати у отаџбину, која је после крварења под немачким окупатором почела да крвари под окупацијом српских и југословенских комуниста. Тек 14. новембра 1946. године патријарх Гаврило се вратио у земљу. 
Изван отаџбине, због владавине српских комуниста, остали су Епископ жички Др Николај Велимировић и Епископ далматински Др Иринеј Ђорђевић. Патријарх Гаврило се одмах по повратку у отаџбину срео са многим проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вере и верујућег народа, са стотинама потресних извештаја о прогону свештенства од стране милитантних комунистичких безбожника. Патријарх је у домену својих могућности чинио што је могао да ублажи веома тежак положај Светосавске Цркве под режимом Јосипа Броза. Његова потресна писма Брозу данас сведоче о њему и његовом времену. 
Патријарх српски Др Гаврило Дожић упокојио се 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930

Патријарх Димитрије рођен је у Пожаревцу 1846. године од родитеља Стојана и Милосаве Павловић. Основну школу је учио у Пожаревцу, Великом Селу и Београду. После завршених пет разреда гимназије уписао је Богословију у Београду и завршио је 1868. године. 
После завршене богословије био је учитељ у селу Ратковићу и Брзану у Шумадији, а 1870. године рукоположен је у чин Ђакона и презвитера и постављен за капелана у Лапову. Када му је умрла супруга, 1873. године, уписао се у Велику Школу у Београду на филолошки смер, и када је завршио студије постављен је, 1878. године, за професора Београдске богословије. Из Беградске богословије, за време митрополита Србије Теодосија Мраовића, изабран је 8. новембра 1884. године за епископа нишког. 
По повратку митрополита Михаила у земљу, епископ Димитрије је одступио са свога положаја заједно са целом јерархијом митрополита Теодосија и настанио се у Француској. У Монпељеу епископ Димитрије је три године слушао књижевност и философију, а две године је студирао на пољопривредној академији. 
После смрти митрополита Михаила, 1898. године, постао је прво државни саветник, а крајм године епископ шабачки. Након смрти митрополита Краљевине Србије Инокентија Павловића, изборни сабор је 19. августа 1905. године за новог митрополита изабрао епископа Димитрија. 
У току Првог светског рата, митрополит Димитрије се и против воље српске владе, која је желела да он остане са народом у Србији, повукао преко Албаније на Крф. Пошто су остали епархијски архијереји одведени у заробљеништво, у Србији за време рата није било ни једног владике. 
Када је дошло до успостављања редовног стања у Српској цркви, митрополит Димитрије је изабран за патријарха српског и устоличен 31. октобра 1920. године у Саборној цркви у Београду. 
За време патријарха Димитрија обновљена је стара браничевска епархија 1921. године и основане нове три епархије: чешко-моравска 1921. године, америчко-канадска 1921. године и бихаћка 1925. године и изабрано је шеснаест нових епископа. 
По жељи патријарха Димитрија подигнута је у манастиру Раковици зграда за будућу штампарију Српске православне цркве око које се највише трудио архимандрит Платон, потоњи епископ и свештеномученик бањалучки. Међутим, како су биле разне није никада дошло до отварања ове штампарије, јер је у манастиру била смештена Монашка школа. 
Пуних десет година од 1920-1930. године припреман је јединствен Устав за целу Српску православну цркву, који је проглашен после смрти патријарха Димитрија. 
Патријарх Димитрије је радио и на књижевном пољу. Његово издање Хиландарског типика Светог Саве и данас се у науци сматра најбољим. Канонизовао је деспота Стефана Лазаревића, али Свети архијерејски сабор није признао ову канонизацију пошто је то учинио без знања сабора, и написао му службу. 
Својим завештањима омогућио је подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и храма Покрова Пресвете Богородице у Београду, а такође и покретање часописа «Богословље», органа Богословског факултета у Београду. У Београду је основао фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. 
Упокојио се 6. априла 1930. године у Београду, и по својој жељи сахрањен у манастиру Раковици.