патријарх српски 1586-1589

Патријарх Саватије Соколовић, који је на чело Пећке патријаршије дошао 1586. године, успио је да добије многе повластице за Цркву највише захваљујући великом угледу који је уживао међу Турцима. Тако је остала карактеристична притужба римокатоличког живља Порти на Саватија који им намеће порез и “јаше на коњу са великом пратњом у којом има и Турака”. Патријарха Саватија Соколовића се помиње када је у манастиру Ораховцу, тј. у Ремети, преписан Пентикостар где се каже: “Тада је престолом пећким светитељевао архиепископ кир Саватије”. Патријарх се упокојио 1589. године, а на патријаршијском трону наследио га је Јеротеј. Саватије је под изговором да обнавља стару, практично из темеља успио да подигне манастир Пиву. Заносио се мишљу да ослободи Србе од Турака. У манастиру Пиви, поред јужних врата, насликана је слабо очувана ктиторска композиција. Ту је Саватије Соколовић приказан као ктитор, односно како држи у руци пивску цркву и приноси је Богородици. Натпис је скоро потпуно избрисан, али се може закључити да се Саватије обраћа Богородици с молбом да прими његов скромни принос.

патријарх српски 1575-1586

Герасим Соколовић, рођак патријарха Макарија, пре избора за митрополита херцеговачког био је придворни монах у Пећи. Све најистакнутије личности из патријаршијске династије Соколовића, који су у првом реду тежили да организационо учврсте Српску цркву и да је економски оснаже, искористили су благонаклоност турских власти да Српску цркву обнове у сваком погледу и да је организују. 
Патријарха Антонија Соколовића наследио је његов рођак митрополит херцеговачки Герасим соколовић, који је енергично приступио реорганизацији Пећке патријаршије. Герасим је био први патријарх за кога се зна да се потписао као патријарх Срба и Бугара. 
Из сачуваних записа о њему знамо да је био велики љубитељ књиге. По његовом наређењу преписивани су минеји за велику цркву у Пећи и за манастир Грачаницу. Такође је наредио да се о његовом трошку препише Панегирик који је поклонио цркви митрополије новобрдске у манастиру Грачаници. За његово време је Георгије, митрополит сегединскога града бачке области, у манастиру преподобне матере Параскеве, под планином Цер, преписао свети и божанствени законик и приложио га поменутом манастиру у коме је примио и монасшки постриг. 
Није познато да ли се патријарх Герасим добровољно повукао са патријарашког трона и своје место уступио своме рођаку херцеговачком митрополиту Саватију Соколовићу. 
У време док је Герасим био патријарх српски у Пећкој патријаршији је било око сто монаха, а султан је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере. 
Последњи помен о патријарху Герасиму имамо у једном рукопису Пећке патријаршије из 1587. године.

патријарх српски 1571-1575

Патријарх Антоније био је братанац патријарха Макарија и близак сродник Мустафа-паше. Није познато да ли је постао митрополит херцеговачки одмах после митрополита Никанора. Као херцеговачки митрополит први пут се помиње 1570. Године иако је вероватно раније био на том положају. 
Бавио се резбарењем и сликањем. За пећке резбарене и сликане двери из 1570. .одине сматра се да су у целини његово дело, а приписују му се и двери у манастиру дечанима. Уметнички радови патријарха Антонија нам говоре да је уметничка вештина представљала и део образовања више црквене јерархије православне цркве. То на неки начин потврђују турски берати с краја ХVIII и почетка ХIХ века из манастира Дечана, у којима се каже да по старом обичају митрополити својеручно израђују печате за поједине манастире. 
Иако су припадали биконфесионалној породици, православни Соколовићи су остали национално свесни истичући припадност српском народу. То се најбоље да осетити у заплетеном лигатурном натпису на пећким дверима, где митрополит Антоније подвлачи да их је направио за помен свој и свих православних сродника његових, ограђујући се тако од рођака који су, пошав за везиром Мехмедом, примили ислам и одвојили се од свог матичног народа. 
Израда окованог крста од позлаћеног сребра с гравираним украсима и натписима трајала је од 1. септембра 1568. до 31. августа 1569. године и том приликом дата је информација да је крст, настојањем митрополита новобрдског Дионисија, окован за митрополита Антонија, а за украшавање велике српске цркве у Пећи. 
Познато је да је патријарх Макарије велику пажњу поклањао манастиру Бањи где се одиграо један од изузетно важних догађаја, предаја престола обновљене српске патријаршије, из руку остарелог патријарха Макарија, његовом синовцу, херцеговачком митрополиту Антонију Соколовићу на сабору српских архијереја, одржаном у пространој припрати цркве Светог Николе. За успомену на овај изузетан догађај, стари патријарх је дао да се припрате цркве Светог Николе ослика фрескама међу којима се налази и приказ поменутог догађаја. Са њим су, као ктитори, насликани и његови рођаци, тада већ преминули Дионисије Соколовић, митрополит новобрдски и нови патријарх Антоније Соколовић. Тумачећи разлоге због којих се овај догађај одиграо у манастиру Бањи а не у Пећи, што би било логичније, Падослав М. Грујић претпоставља да је то због тога што се стари патријарх, већ оболео, лечио у топлим бањским изворима. 
Патријарх Антоније је управљао до 1575. године, у току које је преминуо, јер се већ исте те годи помиње Герасим као нови патријарх српски.

патријарх српски 1557-1571 †1574

Падом Српске деспотовине разпрена је организација Српске православне цркве, архијерејски сабори у Пећи нису се одржавали, а у поглаварству цркве настала је пауза. Охридска архиепископија потчинила је у ХV веку само јужне епархије Српске цркве, када је Сулејман својим ферманом потчинио Пећку патријаршију Охридској архиепископији, смедеревски митрополит Павле се побунио, засео на архиепископску столицу у Пећи и отказао послушност Охридској архиепископији. Несређено стање трајало је све до 1557. године, када је заузимањем везира Мехмеда Соколовића, призната Српска патријаршија и предана на управу новом патријарху Макарију, брату везира Мехмеда соколовића. 
Из ранијег живота патријарха макарија нема пуно података. По једнима, замонашио се у манастиру Милешеви, где је касније постао игуман. По другима, био је игуман манастира Хиландара. Такође није познато када је и како дошао на трон светог Саве. Обично се узима да је 1557. године дошао за патријарха и ово је био највећи и најзначајнији догађај за српски народ у време турског ропства. По његовом замашном раду види се да су га признавале централне турске власти. Свака област његовог сложеног и плодног рада показује човека озбиљног и мудрог, који добро зна шта хоће. Као патријарх он је сав у освештаним традицијама своје цркве. Обнављајући Пећку патријаршију он је, стварно, васпостављао нарушени црквени и канонски поредак у њој онако какав је био у српској цркви у време њезиног пуног развоја. Што се и у обновљеној Пећкој патријаршији трајно очувао и ревносно примењивао саборни принцип и избегавала самовоља то је последица рада патријарха Макарија. 
Када је постао патријарх, Макарије је приступио реорганизацији Српске патријаршије. Нова патријаршија добила је у своју област све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под управу Пећке патријаршије. Сада су, после много векова, Срби у Босни и старој Рашкој, и Срби у Подрављу, у Подунављу, у Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је подједнако тиштила, него и у заједници која је била њихова рођена, у једној организацији која је радила и бринула се за њих, пружала им духовну храну, наду и утеху. 
Обнављајући Пећку патријаршију, Макарије оснива нове епархије са седиштем у Будиму, Печују, Сегедину, Араду, темишвару, Вршцу, манастиру Ораховици, манастиру Рмњу, а такође и епархију Самоковску, Тетовску и Машку. Због свега што је учинио савременици су патријарха Макарија називали „патријархом целе српске земље и поморских и северних крајева и осталих“. 
Патријарх Макарие добио је од султана повластице које је имао и цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оник који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе. Зато се патријарх Макарије с правом сматрао етнархом српског народа. 
За време патријарха Макарија обновљен је манастир Бања код Прибоја, Винча код Гроцке и многи други манастири и запустели парохијски храмови. У манастиру Грачаници и Пећкој патријаршији живописане су припрате, а у манастиру Будисавцима храм. 
Патријарх Макарије запамћен је и као велики љубитељ књига. Сакупљао их је, куповао и другима поклањао. 
Удахнувши живот запустелој Пећкој патријаршији, патријарх Макарије створио је од ње одличну организацију у верском и националном погледу, која је ујединила цео српски народ. На тај начин патријарх Макарије је остварио духовно јединство српског народа. 
У времену између 1570 и 1571. Године патријарх Макарије се повукао због болести са свога положаја и патријарашки престо уступио своме наследнику Антонију Соколовићу. О томе је сачувана и фреска у манастиру Бањи код Прибоја. 
Патријарх Макарије се упокојио почетком септембра 1574. године.