После проглашења независности Косова, буквално је стао повратак расељених, изјавио је у шеф Представништва Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице у Србији Едуардо Арболеда.

Према његовим речима, ове године 5,5 милиона долара је усмерено на изградњу кућа и друга трајна решења за проблеме избеглица у Србији, а око 4,7 милиона долара биће обезбеђено за исту врсту помоћи интерно расељеним лицима са Косова.

Уз ове програме које радимо, нагласио је Арболеда, покушавамо да омогућимо повратак расељених и сарађујемо са свим факторима да би се повећао број повратника, поштујући право сваког човека да се врати у свој дом. Такође, лобирамо код међународних донатора да нам дају што више новца који је потребан за Косово, рекао је Арболеда, истичући да је УНХЦР покренуо кампању регистрације расељених лица која желе да се врате на Косово.

Он претпоставља да су, када је проглашена независност Косова, избегли сигурно осећали да нису тамо добродошли, што је разлог ограниченог броја повратника. Други разлог је тај што је повратак тежак процес, указује Арболеда и објашњава да многи не пристају да се врате под понуђеним условима, већ инсистирају да добију нове куће, што УНХЦР није могао да им обезбеди.

Према подацима УНХЦР, прошле године на Косово се вратила 631 особа. При томе, 184 особе вратиле су се уз помоћ УНХЦР, 447 преко других организација, али већина се вратила спонтано.

Министар просвете најавио да ће се после провере одлука донети на нивоу владе

Инспекцијске службе Министарства просвете Србије ових дана обилазе директоре основних, средњих и предшколских установа на Косову и Метохији како би утврдили да ли се поштује упутство овог министарства, издато још 2006. године, о гашењу рачуна на које запосленима у просвети пристиже новац из Приштине.

Овим упутством се директорима 60 основних, 25 средњих и 10 предшколских установа, у којима је запослено око 5.000 радника који раде по програму Министарства просвете Републике Србије, налаже да од свих запослених добију писмену изјаву да не примају новац из приштинског Министарства образовања, науке и технологије (МОНТ).

Како за „Политику” каже Предраг Стојчетовић, начелник школске управе у Косовској Митровици, држава, односно инспекцијске службе напокон су нашли начин како да санкционишу запослене у просвети који годинама поред једне и по плате, коју им даје Република Србија, подижу и од 220 до 250 евра, које даје Приштина.

„Децидно је речено директорима да, уколико су подизали новац из Приштине, уговор раскину, као и да својим радницима наложе исту меру”, каже Стојчетовић и подсећа да су државни органи у више наврата, почев од 2005. године, тражили да просветни радници не примају новац. „Појединци су тада гасили рачуне, али су потом брже-боље отворали нове, а ми никад нисмо имали тачан податак колико је њих тај новац подизало”, прича начелник школске управе.

„Сада је ситуација другачија, јер ћемо из три иностране банке добити имена оних чији су рачуни отворени”, каже Стојчетовић и објашњава да ће сви који рачуне не буду угасили добити отказ.

Начелник косовскомитровичког округа Раденко Недељковић је пре неколико месеци за „Политику” изјавио да према подацима овог округа, више од 80 одсто просветара на банкоматима иностраних банака подиже и плате из Приштине.

Крстивоје Радосављевић, директор ОШ „Лепосавић” у Лепосавићу, потврђује за „Политику” да је и његовим радницима наложено, на основу Упутства Министарства просвете Србије, да угасе рачуне и не потписују нове уговоре са МОНТ-ом. Он, међутим, каже да нема увид да ли неко од 89 запослених у овој школи подиже новац из приштинског министарства, али потврђује да је „јавна тајна” да су својевремено (после 18. јуна 2006. године) многи рачуне угасили, али су убрзо отворили нове.

Тако су многи у последњих 10 година (поред две плате из Србије, а од краја прошле године једне и по) свој буџет употпунили и са више од 20.000 евра. Има породица у којима чак и три члана раде у просветним установама, па се рачуницом долази до бројке од скоро 100.000 евра.

Да подсетимо, просветни радници и ваннаставно особље од 1999. године прима „плату”, коју је у виду донације тада давао Унмик, да би по формирању министарства образовања владе Косова 2001. године тај новац давала Приштина. Они који су подизали новац говорили су да је у питању донација, а не примање плате из Приштине и признавање албанских институција.

Од десетак хиљада Срба, колико их је било до 1999. године, данас у Призрену живи седамнасторо и само једно дете, петогодишња Милица.

Последице етничког чишћења на Косову и Метохији највидљивије су у градовима где се преостало српско становништво пребројава на прсте. Тако је и у древном Душановом граду, Призрену, који се некада поносио мултиетничким животом, окупљајући, поред Албанаца, Турке, Србе, Горанце и Хрвате.

Од десетак хиљада Срба, колико их је било до 1999. године, данас у Призрену живи седамнаесторо и само једно дете, петогодишња Милица.

У мартовском погрому 2004. године, у Призрену је изгорело све што припада Српској православној цркви и српском народу. Пламен је гутао Поткаљају, најлепши и најстарији део Призрена где су живели Срби и који је красио Храм Христа Спаса из XIV века, Владичански двор, Богословија, а у граду Саборни храм светог Ђорђа и Богородица Љевишка.

У Призрену је, 17. марта 2004, било 50 Срба. Сви су евакуисани у базу КФОР-а. Тако су преживели, али се већина више није вратила у свој град.

Од тада опстају захваљујући бризи свештенства, али и заштити коју некима од њих пружају комшије Турци.

Најпотреснији пример је несебично пријатељство између Евице Ђорђевић, њене ћерке Милице и деде Адема Мујовића. Само са њим смеју на улицу, он им набавља намирнице, брине о свему.

"Ја волим свој град. Ту су гробови мојих родитеља и мог деде који је био свештеник, парох. Редовно обилазимо гробове на задушнице, ко би им палио свеће свих ових десет година да нисмо ми ту", каже Евица.

"Чим је она решила да остане овде, на свом огњишту, ја сам рекао да ћу да помогнем колико могу, добровољно", рекао је кроз плач Адам Мујовић.

Призрен без Срба није исти град

Призрен је за многе најлепши град на Косову, јединствене архитектуре, климе, али без Срба, тврде, то није исти град.

Сећање на некадашњи Призрен чува Милош Некић, који са своје 82 године живи сам. Кућу уништену 17. марта обновила му је косовска влада, али, каже, није на продају.

"Призрен се без Срба замислити не може. Они су мислили 17. марта да нас тотално збришу, али стицајем неких околности нису нас све збрисали", рекао је Некић.

Млади Призренци не говоре српски језик и не желе да причају за РТС, али они старији, убеђују нас да желе да се Срби врате. А има и оних који се стиде недела својих сународника.

Да ли је повратак могућ, проверавао је у Призрену, државни секретар Министартва за Космет Оливер Ивановић.

"Веома је битно да држава помогне у томе и да се успостави нека индиректна комуникација са косовским властима, јер ови људи неће моћи да опстану ако не буду имали све факторе на својој старни. У овом тренутку им је подршка само јака вера. Колико ће то трајати, не знам. Мислим да је у најскорије време потребно да добију конкретну помоћ", рекао је Ивановић.

Из Призрена одлазимо плашећи се да ту можда следећи пут нећемо срести јунаке наше репортаже.

Људе хероје, који 11 година живе као сенке у свом граду и који можда неће више имати снаге да се боре.