патријарх српски 1592-1614

0д обнове Пећке патријаршије, 1557. Године, па до доласка на пећки трон патријарха Јована 1592. године, српски народ и црква у знатној мери су се средили и духовно преобразили, па су с више поверења у сопствене снаге могли очекивати нона невољна времена. 
У време доласка патријарха Јована на пећки трон српски народ је започео борбу ширих размера против турског ропства. Наследивши патријарха Филипа, 1592. године добија султанов берат и отпочиње рад на црквеном и политичком плану. 
О патријарху Јовану, личности изванредно динамичној и интересантној, зна се много мање него што би се претпостављало. По његовом презимену Кантул претпоставља се да је био влашког порекла, али се зна да је био сав у идејама српске средњовековне државе. 
Да су почетни кораци патријарха Јована били добри сведоче записи са више страна који за њега кажу:“тада престолом Пећким добро управљаше кир Јован“. 
И поред свих потешкоћа за време патријарха Јована сачувана је организација Пећке патријаршије, попуњаване су упражњене епархије избором и хиротонијом нових епископа и одржавани црквени сабори у Пећи. За његово време преписиване су богослужбене и друге књиге. Сви су изгледи да је преписивање подстицао сам патријарх, који је цркве поклањао Великој цркви у Пећи и манастиру Хиландару. Његовим трудом и бастојањем обновљен је храм у Пећи и живописани су храмови манастира Свете Тројице у Пљевљима и Хопову. 
Приликом његових канонских посета Римска курија му је преко својих представника чинила велике сметње, а нарочито у своме раду на унијаћењу православних Срба у Паштровићима. У случају успеха, унија би захватила и Црну Гору. 
За све време свога архипастирског рада патријарх Јован, напушта политику патријарха Макарија и постаје активан учесник у акцији западних држава за ослобођење балканских народа од Турака. Занет идеалом те борбе патријарх Јован је напустио политику наслона на Турке иако је Турска у то време била у великом замаху надирања према северу и према западу.
Папа Климент VIII покушао је да образује хришћански савез у који би ушли шпански краљ Филип III, аустријски надвојвода Фердинанд и савојски херцег Карло Емануило I. У исто време патријарх Јован је преко никшићког војводе Гордана спремао устанак у херцеговини, али од свих тих планова није било ништа. Наш народ је био вољан да се диже против Турака, али западњаци су желели да се што мање трошка и жртава дочепају нових територија и радне снаге за снажење папске моћи и Римокатоличке цркве. Будући да је цела ова акција пропала патријарх Јован се горко разочарао у запад. Интересантно је напоменути да је патријарх Јован једини наш патријарх који није имао везе са Русијом. 
За време патријарха Јована Српска православна црква је доживела један од најтежих својих удараца. Наиме, Синан-паша је наредио да се 1594. године на Врачару спале мошти Светог Саве, који се везује за устанак против Турака у Банату и Херцеговини. За све устанке Турци су осудили патријарха Јована и епископе Српске цркве па су позвали патријарха Јована у Цариград и ту га задавили 1614. године. Патријарх Јован остао је у сећању до данас као ревносни мученик и страдалник за Православље, борећи се против Турака, а и католичке насртљивости.