патријарх српски 1648-1655 †1659

Гаврило Рајић је родом из Старог Влах. Као удов свештеник изабран је за митрополита рашког, са тог је положаја, на сабору у манастиру Морачи 1648. године, изабран за наследника патријарха Пајсија Јањевца. На чело Српске цркве дошао је у тешка времена. То је време ропства, када је српски народ био без државе и владара, а сав терет је пао на плећа Српске православне цркве и свештенства. Оно што није могла издржати некада моћна и богата српска властела, требало је сада да чини Српска православна црква. Своју могућност, у оваквим приликама, видела је и римокатоличка црква са својим програмом уније. 
Убрзо по избору, на кормило Српске цркве патријарх Гаврило, 1649. године, иде у Цариград како би утврдио свој положај и однео намет који је прописала Порта. Наредних година, 1650. и 1651. он обилази своје епархије, поучава српски народ и утврђује га у истинама православног учења. Одлази у Скопску Црну Гору, где је добио „Литургију на благослов“. Године 1652. састао се патријарх Гаврило у манастиру Ђурђеви Ступови са Павлином Демским, изаслаником Конгрегације за ширење вере, а нешто касније и са призренским бискупом Франом Стојимировићем. Ове разговоре са римокатоличким црквеним великодостојницима патријарх Гаврило ће брзо заборавити, поготово због сумњивих и неубедљивих обећања Конгрегације из Рима, која су више личила на уцену неголи на искрене уступке. 
Следеће 1653. године одлази у манастир Крушедол, одакле прелази у Влашку и Молдавију. У Трговишту се задржао код војводе Матије Басарабе, оббљајући при томе и извесну политичку мисију, посебно ради измирења Басарабе са Богданом Хмељницким атаманом украјинских козака, који је дигао устанак против Пољске 1648. године. Патријарх Гаврило је са пратњом одсео у једном манастиру, заједно са антиохијским патријархом Макаријем, који се на путу за Русију задржао у Влашкој. Одатле је Гаврило наставио пут за Русију, где је стигао средином 1654. године. 
Главни разлог патријарховог путовања у Русију било је прикупљање помоћи. У православној Русији тражио је, такође, и помоћ којом би се супротставио Турцима, а посебно римокатоличкој курији. У Москви је покушао да штампа „Типик избраније многоје от 34 књиге на латинскују јерес“ од Нила Кавасиле, солунског митрополита из ХIV века. Патријарх Гаврило је сматрао да је ова књига преко потребна његовој пастви која је изложена римокатоличкој пропаганди и упорном деловању римокатоличких мисионара. Патријарх је понео са собом и „Житије и повијест свјатих цареј сербских и патријархов“. За време свог боравка у Русији, два пута се срео са руским царем Алексејем Михаиловичем, оцем Петра Великог, а са руским патријархом Никоном био је у пријатељству и братској љубави. Учествовао је на Московском сабору 1655. године и активно подржао реформу коју је спроводио патријарх Никон. 
Под притиском разних околности, патријарх Гаврило је решио да трајно остане у Русији, због чега је своју пратњу послао натраг у Србију са поруком да се изабере нови патријарх уместо њега. Касније, не зна се поуздано зашто, патријарх Гаврило мења своју одлуку и жели да се врати у Србију. Можда је један од разлога што је његов наследник Максим, заузео став споразумевања са турским властима, а одустаоодсаке сарадње са хришћанским савезницима коју је учврстио патријарх Гаврило. Патријарха су тешко пустили из Москве и тек када је рекао да жели да иде у Јерусалим на поклоничко путовање, дозвољено му је да напусти Русију. Уместо да оде у Јерусалим, патријарх Гаврило се вража у Србију, и изгледа да је хтео поново да заузме трон Пећке патријаршије, али му власти то нису дозволиле. „Пећко сказаније“ сведочи да је патријарх био оклеветан код султана јер је, тобоже, саветовао руског цара да удари на Турке. У „грех“ му се приписује да је неколико Јевреја превео у хришћанство, а оптуживали су га да ради на покрштавању Турака. Због ових и других измишљених оптужби и клевета патријарх Гаврило мученички је завршио свој овоземни живот, са пресудом да буде задављен на смрт. Обешен је у Брусу, између два стуба. Његово тело сахранио је 18. јула 1659. године презвитер Павле. Мученичко страдањ патријарха Гаврила забележио је један од монаха Пећке патријаршије у старој богослужбеној књизи Пећког манастира где, између осталог, пише да је „Гаврило, патријарх пећки оклеветан од везира дома Отоманског у Цариграду и осуђен на смрт дављењем, и да његове целе, нераспаднуте мошти многа чуда чине“.