Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -"Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи"? -"Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла - одговори велики жупан". -"И ја бих желела" - рече му Ана, загрливши га. "Молим Бога да нам се ова жеља испуни." Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. "Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана" - каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. "Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути" - записа Теодосије да се мољаху родитељи. "И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота". И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: "Боже, Теби хвала!". 

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви. 
Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с'тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници. 
Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу. 
Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту свара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле. 
Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа. 
У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године. 
Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару. 
Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у "националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност", пише Милош Црњански. "Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор." Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године. 

Тропар (глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.