Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04

Сви косовски манастири

Православне светиње на Косову и Метохији - 4

ИБАРСКА СЛАТИНА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Слатина налази се недалеко од Лепосавића на десној страни Ибра. Први пут село се помиње око 1314. године. У турском попису 1455. године забележено је да у \"Ислатини\" има 20 српских домаћинстава. У Слатини постоје остаци два црквишта, а недалеко од села рушевине посебног средњовековног и античког комплекса, који је у народу познат као \"манастир Св. Јелене и цара Константина\". Остаци овог манастира данас су заштићени законом као историјски споменик. 


ЈАБУКА Јабука је српко село у Ибарском Колашину. Први пут село се помиње у турском попису из 1455. године, али је већ тада било скоро сасвим опустело, са само једном српском кућом. На превоју званом Илиница стоје остаци старе цркве и гробља из касног средњег века. Црква се у народу зове Илиница, премда житељи тврде да није била посвећена Светом Илији. Код рушевина цркве одржавају се заједнички сабори околних села. 


ЈЕЛАКЦЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јелакце на Ибру удаљено је десетак километара од Лепосавића. Село се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Милутина манастиру Бањској. Претпоставља се да је у овом Јелакцу српски архиепископ Данило ИИ подигао \"сјајан двор\" са црквом Св. арханђела Михаила. Године 1395. српска кнегиња Милица даровала је Јелакце светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Данас у селу постоје неиспитани остаци старе цркве, која би могла бити поменута задужбина архиепископа Данила ИИ. 


ЈОШАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јошаница се налази на истоименој реци, недалеко од Лепосавића. Јошаница се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Стефана Милутина оближњем манастиру Бањској. На брежуљку изнад села стоје остаци цркве која је била посвећена Васкресењу Христовом. Око црквишта је старо српско гробље. Поред сеоског пута очувана су четири лепа примерка крајпуташа - надгробних споменика са записима. Ту су сахрањена четворица војника који су у Првом светском рату умрли у мађарским и аустријским концентрационим логорима. Ови крајпуташи су законом заштићени као историјски споменици. 


ЈУНИК (ДЕЧАНЕ) Јуник је данас албанско село у подножју планине Проклетија. Према локалној традицији, све албанске породице из овог села воде порекло од породице Стефановића (Степановића) из које је потекао други игуман манастира Дечана - Данило. По тој породици добила је име и сеоска Степан-махала. У доба турске владавине село је било средиште среза. Крајем 19. века руски конзул у Призрену забележио је да у Јунику има још 25 српских староседелачких породица. У Степан-махали су остаци старог српског црквишта и гробља. Између два светска рата у Јунику је било 200 црногорских кућа, а деведесетих година 20. века само једна. 



 КАБАШ КОРИШКИ (ПРИЗРЕН) Село Кабаш Коришки се у средњем веку звало Свети Петар, по цркви и испосници Светог Петра Коришког. Под тим именом се помиње у даровници српског краља Стефана Уроша Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. У другој половини 15. века село се помиње и под именом Петрова Црква. Крајем 19. века Турци су село званично преименовали у Хамидије по султану Хамиду. Међутим, надвладао је албански назив Кабаш који су селу дали досељени Албанци из истоименог села у Северној Албанији. Осим Испоснице Светог Петра Коришког, у селу се налазе остаци неколико средњовековних српских цркава и сакралних објеката. Црква Пресвете или Пречисте Богородице у народу је познатија као црква Свете Јелене, сестре Петра Коришког. Следећи стопе свога брата, Јелена је дошла да овде такође живи испоснички. Сместила се у испосницу која је удаљена 50м од Петрове, да \"може гледати али не и ометати свога брата у подвижништву\". Јелена је умрла пре брата, па ју је Свети Петар Коришки сахранио у њеној испосници и ту подигао цркву њој посвећену. У Кабашу се још налазе остаци цркве у Лука-махали на источном рубу села, остаци гробљанске цркве и остаци цркве Свете Богородице на брду Чукаљу. (данас не постоји)


КАМЕНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. 


КАЧАНИК Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. У овој варошици нема ниједног Србина, многи су убијени након рата 1999. године, а куце су порушене или спаљене. (данас не постоји)



 КМЕТОВЦЕ, МАНАСТИР И ЦРКВА СВЕТЕ ВАРВАРЕ (СВЕТОГ ДИМИТРИЈА) Село Кметовце налази се недалеко од Гњилана. Под истим именом Кметовце се помиње још од средњег века, од 1437. године. У близини насеља стоје остаци некадашњег манастира који је подигнут у време српског цара Стефана Душана. Манастирска црква је најпре била посвећена Св. Димитрију, а касније Св. Варвари. Црква је страдала после Косовске битке 1389. године, а до темеља је порушена у 18. веку. После тог рушења тесаници из њених зидова су употребљени за градјење мостова на двема оближњим речицама. На остацима зидова у једном делу храма делом су очуване фреске које су биле живописане у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св. Варваре су делимично конзервирани шездесетих година 20. века. У непосредној близини манастира стоје остаци старог српског села, које је напуштено у 18. веку, и још старијег гробља.  Данас постоје само темељи на којима се обављају верски обреди.


КОЗНИК Село Козник испод истоимене планине удаљено је десетак километара од Ораховца. Козник се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. Крајем 18. века руски дипломата у Призрену затекао је у Кознику развалине невелике цркве ограђене зидинама, па се претпоставља да се ту налазио утврђени манастир који је служио као тамница за свештенике пале у немилост. У прилог овој претпоставци иде један запис у коме се помиње извесни монах Јоасаф који се нашао \"у великој невољи, у тамници у Кознику, гладан и жедан и смрзнут\". Козник је данас албанско село. 


КОРЕТИН (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Коретин или Коретино се налази на обалама Криве Реке, недалеко од Косовске Каменице. У Коретину је од 9. до 10. века постојало ранословенско насеље, о чему сведоче бројни материјални докази који су ту откопани, а који се данас чувају у Музеју Косова у Приштини. У средњем веку Коретин се први пут помиње у Грачаничкој повељи из 1321/22. године. У турском попису из 1455. године записано је да у селу има 27 српских породица, укључујући и породицу једног калуђера. Претпоставља се да је село имало и цркву или манастир. Године 1985. албански иредентисти су поломили и уништили крстове са 52 надгробна споменика на српском гробљу. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

 

 



firefoxКОРИША Село Кориша налази се у Призренском подгору. Кориша се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи. У селу постоје остаци неколико сакралних објеката. Цркву Св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије, економ једног хиландарског метоха. По завршетку градње, цркву је 19. маја 1343. године даровао краљу и цару Стефану Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом Душанове задужбине - манастира Св. Арханђела код Призрена. Године 1885. Турци су порушили цркву и од њеног материјала направили џамију и турску школу у Кориши. Црква је обновљена након Првог балканског рата и ослобођења 1912. године, али је већ у Првом светском рату поново срушена. Други пут је обновљена 1930. године, али су је Албанци коначно срушили 1941. године. шездесетих година откопани су и конзервирани њени темељи, и том приликом су пронађени делови фресака изузетне уметничке вредности. У селу постоје остаци цркве Св. Николе, у којој је 1860. године пронађена повеља цара Стефана Душана којом оснива манастир Св. Арханђела код Призрена. У Кориши стоје и остаци цркве Св. Ђорђа, као и цркве Покрова Пресвете Богородице у којој су очувани делови живописа из 16. или 17. века. Најзначајнији сакрални објекат у Кориши је манастир Св. Марка Коришког. Према сачуваном запису, манастирска црква је саграђена 1467. године. За све време турске владавине манастир је остао неразрушен, а са звоника манастирске цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Турака. Једно време манастир је био запустео. Године 1858. руски конзул у Призрену записао је да манастир већ годинама служи \"као стаја за козе суседних Албанаца\". Зна се да је у 18. веку манастир био обновљен и насељен, и да се у његовој библиотеци налазила знатна збирка старих књига и рукописа. Ту се чувао и препис Душановог законика, тзв. призренски препис, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу из 1349. године. Данас се овај препис налази у Народном музеју у Београду. За време Првог светског рата манастир је био разорен, његови конаци спаљени и опљачкани, а духовници поубијани и растерани. Ове злочине починили су Албанци на челу са познатим прогонитељем Срба Рустем Кабашем. Они су у манастиру били затекли једну јединицу са шездесет војника српске војске и неколико официра, којима су дали \"бесу\" (обећање које се не сме погазити) да ће им поштедети животе уколико допусте да буду разоружани. Али уместо тога, све су их поубијали. Два сведока овог нечувеног покоља - осамдесетогодишњу духовницу и шездесетогодишњег манастирског зидара - стрмоглавице су бацили низ манастирску литицу, док су трећег сведока - среског начелника који се са сином и кћерком склонио у манастир - убили. После Првог светског рата манастир је обновљен, али су га 1941. године Албанци поново опљачкали, манастирску стоку су отели, а монахе разјурили; са цркве су ишчупали звона и бацили их низ стену или однели. Злочини Албанаца настављени су и после Другог светског рата. У много наврата су скрнавили манастир, разбијали врата и прозоре, подметали пожаре, бацали иконе низ стене, ломили надгробне плоче монаха који су похрањени на манастирском гробљу. На брду изнад манастира налази се Испосница Св. Марка Коришког која је тешко приступачна. Манастир Светог Петра Коришког Свети Петар Коришки је један од првих словенских пустиножитеља. После припајања Призрена Рашкој, током друге деценије 13. века, он се настанио у пустим планинама близу села Корише, у околини Призрена. Не зна се да ли је на том месту постојала испосница неког ранијег анахорета. У Испосници Светог Петра Коришког, која је смештена у природном удубљењу у стени, сачувани су тешко оштећени остаци живописа са почетка 13. века. На основу времена осликавања Испоснице, са сигурношћу је утврђено да она представља најстарији део манастирског комплекса који је сада скоро потпуно срушен. У 14. веку уз Испосницу је дозидана црква. Због недовољно простора, саграђена је платформа, тако што је подигнута на аркаду од пет стубаца висине десетак метара. Жива стена је послужила као северни зид цркве док су остала три саградјена. Рушевине ове цркве су сада најуочљивији делови целине. Стамбени део манастира је саграђен око 1350. године. У близини се налазе и рушевине цркве посвећене Богородици. Подигнута је у 14. веку, а предање каже да је њен ктитор била сестра Светог Петра Коришког. 


КОШ (ИСТОК) Село Кош удаљено је десетак километара од Истока. Село се први пут помиње 1314. године, у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина као гранично село. У турском катастарском попису из 1458. године записано је да у селу има преко 60 српских домова. У Кошу су постојале две цркве које су, по предању, биле посвећене Св. Богородици и Св. Николи. Исто предање каже да се у шумици изнад села налазио манастир, после чијег рушења је, двадесетак километара источније, сазидан нови манастир - познати Девич. Данас у селу постоје остаци два црквишта и старог запуштеног гробља. Године 1969. житељи Коша су на брегу усред села подигли нову цркву са звоником, коју су посветили Св. Лазару Српском. (данас не постоји)


 

НАКЛО (ПЕЋ) Село Накло се налази у Хвосну, у Пећком пољу. Први писани помен о Наклу је из 1220. године, у повељи српског краља Стефана Првовенчаног, којом је ово село приложио манастир у Жичи. По турском попису из 1485. године село је имало 12 српских домаћинстава, укључујући и домаћинство сеоског попа, и два муслиманска дома. У селу су остаци старе српске цркве, која је можда била посвећена Св. Јовану Крститељу, и српског гробља. На темељима ове цркве сељаци су 1985. године саградили нову цркву. На месту које се зове Наклански дубови, на двеста метара од села, налази се група табуисаних брестова с десне стране пута. Према усменом народном предању, тим путем је једном наишао највећи српски светитељ - Свети Сава. Како је била врућина, а у близини није било никаквог хлада у коме би могао да се одмори, светитељ је прекрстио штапом и - на том месту су одмах израсли брестови. (данас не постоји)


НЕШЕЦ (ПРИЗРЕН) Нашец је албанско село у Подримљу, недалеко од Призрена. Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског краља и цара Стефана Душана. У Нашецу се тада налазио његов летњи дворац Рибник. На ливади једног нашечког Албанца постоје остаци старог црквишта. (данас не постоји)



 НЕЦ (ЂАКОВИЦА) Село Нец се налази недалеко од Ђаковице. Године 1920. житељи Срби и Црногорци су саградили лепу сеоску цркву. Али априла 1941. године албански фашисти су их све протерали, село су запалили, а цркву порушили готово до темеља. (данас не постоји)


ОГОШТЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Огоште се налази недалеко од Косовске Каменице. Први сачувани писани помен о Огошту је из 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. По турском попису, село је 1445. године било опустело. Од 1750. године у Огоште су почели да се досељавају Албанци. У селу се налазе остаци старе српске цркве посвећене Богородици и српско гробље. У овом селу данас нема Срба. 

 


 

ОРАХОВАЦ Варошица Ораховац је општинско средиште на југоисточном рубу Метохије. Први писани помен о Ораховцу је из 1348. године, у повељи српског краља и цара Стефана Душана. Године 1405. насеље је приложено манастиру Хиландару на Светој Гори. Сачуван је један запис у коме стоји да \"6. априла 1897. Арнаути опљачкаше ораовачку цркву\". Усред насеља се налази црква Успења Св. Богородице. Подигнута је 1859. године на старијим темељима храма. У вароши се налази и конак манастира Пећке патријаршије, подигнут 1848. године. У ораховачком виноградишту на месту Дубљане сачувани су остаци скромне цркве и неолико старих српских гробова са надгробним плочама. 


ОРЛАНЕ (ПОДУЈЕВО) Село Орлане се налази на обали реке Батлаве и вештачког Батлавског језера. Године 1381. српски кнез Лазар приложио је Орлане својој задужбини - манастиру Раваници. Изнад обале, на садашњем српском гробљу, стоје остаци старе српске цркве, за коју тамошњи житељи верују да је била посвећена Св. Константину и Јелени. Према народном предању, поред цркве су били дворови Орловића Павла, познатог косовског јунака, опеваног у епској народној песми \"Косовка девојка\". У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 


ОРЋУША (ДРАГАШ) Орћуша је данас муслиманско село српског говорног језика, а налази се у шарпланинској жупи Гори, недалеко од Драгаша. Орћуша се први пут помиње у Арханђеловској повељи 1348. године. По турском попису из 1455. године у селу је било пет српских кућа. На подручју села се налазило старо црквиште. 


ОСТРАЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Остраће се налази северно од Лепосавића, на десној обали реке Ибра. Остраће се први пут помиње 1346. године као трг, дубровачка насеобина и тврђава: \"кастел дито Острати\". Године 1395. српска кнегиња Милица са синовима приложила је Остраће светогорском манастиру Светог Пантелејмона. У 16. и 17. веку кроз овај познати рударски трг пропутовали су многи западни трговци и путописци, међу којима и италијански путописац Зено Катарини. Након 1690. године и велике сеобе Срба на територију ондашње Аустроугарске, место се затрло и, како каже народно предање, \"девет година рало није орало у Остраћи\". Осим старог црквишта и српског гробља, у селу се још налазе остаци средњовековних зидина, вероватно некадашње вароши, и рушевине гробљанске цркве која је данас законом заштићена. Законом су заштићени и остаци старе турске граничне карауле из 19. века.


ПАЛАТНА (ПОДУЈЕВО) Село Палатна се налази у Горњем Лабу, на око двадесет километара од Подујева.Према усменом народном предању, овде су српски краљеви и цареви имали своје дворове - полате, палатне, по чему је село и добило име. Наука делом потврђује ову традицију будући да се за време цара Стефана Душана престоница називала \"полата царева\". У турском попису из 1455. године у Палатни је записано 8 српских домова.У селу се налазе остаци старог црквишта и српског гробља, а десетак километара северно од села, код изворишта реке Лаба, стоје остаци летњиковца Врхлаба - утврђеног града српског краља Стефана Милутина.  (данас не постоји)


ПАЛИВОДЕНИЦЕ (КАЧАНИК) Село се помиње у турском збирном попису земаља из 1455. године, а у Поменику манастира Св. Тројице у Мушутишту уписани су многи дародавци из Паливоденице.У селу постоји врло старо црквиште.  (данас не постоји)


ПАНТИНА (ВУЧИТРН) На левој обали реке Ситнице, недалеко од Вучитрна, налази се село Пантина.Село је добило име по познатој историјској бици код Пантина 1173. године, у којој се борио Стефан Немања, касније српски велики жупан и родоначелник највеће српске династије - Немањића. Године 1384. цар Стефан Душан је село приложио својој задужбини, манастиру Св. Арханђела код Призрена. По турском попису из 1455. године у селу је било 55 српских кућа са кућом сеоског попа.Испод села су остаци старе цркве и старог и новог српског гробља. 


ПЕЋАНЕ (СУВА РЕКА) Село Пећане се налази у Призренском подгору, недалеко од Суве Реке. Село се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана.Осамдесетих година 18. века руски конзул у Призрену затекао је још само једну српску породицу у селу. Стара црква Ваведења Богородице подигнута је 1451/52. године, као задужбина непознатог ктитора. Фреско-натпис изнад врата цркве, који је сведочио о времену њене градње, постојао је до краја 19. века, када се свод цркве провалио а живопис отпао. Делом сачуване фреске из апсиде су скинуте и конзервиране, и данас се налазе у Народном музеју у Београду.Црква је имала кубе, а на фасади лепо клесану бифору, коју су Албанци из села скинули да би је узидали на своју кулу. Године 1979, приликом \"оправљања\" куле, тај прозор је \"случајно\" поломљен. Изнад села, недалеко од цркве, постоји природна пећина која је у средњем веку служила као испосница.У селу су остаци старе цркве. Данас у Пећанима нема Срба


ПЛАЈНИК (ДРАГАШ) Плајник је данас албанско село.У селу су сачувани многи словенски топоними.На брежуљку више села стоје остаци старе српске цркве. 



 ПОГРАЂЕ (КЛИНА) Село Пограђе се први пут помиње 1314. године у даровној повељи краља Стефана Милутина његовом манастиру Бањској. По турском попису из 1455. године село је имало 30 српских домова, на челу са православним попом.Црква Светих Врача или Доња црква првобитно је била посвећена Светом Николи. Подигнута је у другој половини 16. века. Стручно је обновљена 1967. године и данас је законом заштићена.Изнад Пограђа се налазе рушевине Горње цркве, коју мештани зову Свети Врачи. У нартексу цркве су сачувани остаци фресака из 16. века, по чему се суди да је црква још старија.У близини села су рушевине средњовековног града Градишта, за који мештани тврде да је ту био двор сестре проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак, са остацима другог средњовековног града, који народ зове Јеринин град.  (данас не постоји)


ПОДГРАЂЕ (ГЊИЛАНЕ) На десној обали реке Мораве, на излазу из Пограђске клисуре, налази се албанско село Подграђе.У давнини село је било српско, о чему сведочи и његов словенски назив: како се налазило испод утврђеног града добило је име Под-град-је.Први пут Подграђе се помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице, која га је даровала светогорском манастиру Светог Пантелејмона.У селу су остаци два црквишта, а у рушевинама града-тврђаве остаци још једне цркве.Близу села, поред Мораве, постоји место под именом Говен. По локалном предању, када су Турци освојили град, једна девојка Српкиња је са тог места скочила у реку, говорећи: \"Нећу да говим (поштујем, љубим) туђину, радије ћу се удавити\". 



 ПОДУЈЕВО Подујево је седиште општине и средиште жупе Лаб на Косову. У турском попису из 1455. године Подујево се помиње као велико село, са 43 српске куће, међу којима је и дом сеоског попа. Године 1806, у време Првог српског устанка, српски устаник Станоје Главаш је овде подигао шанац према Турцима.Средњовековна подујевска црква се вероватно налазила на брду Мерђезу, које су Турци претворили у тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском значи гранична караула, утврђење).После Првог светског рата на брду је подигнута нова црква која је посвећена Св. Илији. У Другом светском рату албански фашисти и Немци су срушили њено кубе и оштетили је. Црква је обновљена 1971. године. 


 

ПОМАЗАТИН (ПРИШТИНА) Село се први пут помиње у турском попису из 1455. године као \"Бомазадин\", са 10 српских кућа.Године 1937. у Помазатину је подигнута нова црква Светог Илије. Осамдесетих година 20. века Албанци су на њој поломили врата и прозоре. Тада је у селу остао још само један Србин, старац. Манастир је срушен након 1999. године. (данас не постоји)


 

ПОНОШЕВАЦ (ЂАКОВИЦА) Село Поношевац се налази у долини Рибника, западно од Ђаковице. Село се први пут помиње као метох манастира Дечана, у повељи српске кнегиње Милице из 1389. године.По турском попису из 1485. године, у Поношевцу је било 17 српских домова и један муслимански. Априла 1941. године албански фашисти су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све српске и црногорске куће су спалили и разорили, а живаљ протерали. Том приликом је спаљена и разорена и нова српска црква, подигнута само неколико година раније. Данас у селу нема Срба. (данас не постоји)



 ПОПОВЉАНЕ (СУВА РЕКА) Први сачувани писани помен о овом селу је из 1465. године.Крајем 19. века руски конзул у Призрену посетио је ово село и сеоску цркву. Том приликом, покушао је да отклони насиље Арбанаца из суседног села који нису дозвољавали да Поповљанци врше своје православне обреде у цркви.На поповљанском гробљу се налази црква Светог Николе која је подигнута и осликана 1926. године.


ПРЕКАЗЕ (СРБИЦА) Албанско село Доње и Горње Преказе налази се недалеко од Србице. У селу је било 30 српских кућа, али су оне све насилно исељене, а живаљ протеран, до почетка 1982. године. У селу је остало само старо српско гробље. (данас не постоји)


 

ПУСТЕНИК (КАЧАНИК) Албанско село Пустеник се налази у долини и околини ушћа Котлинске реке, недалеко од Качаника. Подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском попису из 1452. године, у селу је било 50 српских домова, међу којима и дом сеоског попа. Словенски живаљ се одржао до почетка 18. века.На улазу у село, на истакнутом брегу, стоје остаци цркве непознатог светитеља. И сада се, одређених дана у години, на овом црквишту окупљају Роми и понеки муслимани да пале свеће и доводе болеснике \"на исцељење\". 


 

 

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %