Срби за Србе-СМС на 7763
Вести

Косовски бој

КОСОВСКИ БОЈ

У самоме почетку Турски упади се нису много осећали јер се они и иначе нису сувише залетали у дубину кнежеве државе знајући да је за сада ово ипак сувише тврд орах за њих. Први већи сукоб десио се током 1381. године када су кнежеви властелини Цреп Вукославић и Витомир успели да на Дубравници (код Параћина) разбију један Турски пљачкашки одред. Но, то није био сукоб неког озбиљнијег значаја јер се радило о некој Турској пљачкашкој групи (и то не посебно великој) која се прерачунала и зашла сувише дубоко. Оно што је остало дискутабилно јесте Турски поход из 1386. године, а Турке је овај пут водио лично султан Мурат што је значило да се радило о Турској првокласној војсци. У сусрет Турцима је кренуо кнез Лазар и код Плочника у Топлици дошло је до међусобног додира ових двеју војски. Да ли је било сукоба, остаје питање, а летописци кажу да јесте и да је султан Мурат био разбијен од стране кнеза. Тешко је поверовати да је султан катастрофално изгубио битку јер је у поврату успео да освоји Ниш (1386). У сваком случају ако је и било битке онда су Турци у њој доживели без икакве сумње пораз, али никако толико велик да би могао бити одлучујући по касније Турске намере. Једноставно, радило се о једном веома значајном, али у својој суштини ипак пролазном успеху Српског оружја. Но, то је било сасвим довољно Турском султану да схвати да од лаког похода на Србију неће бити ништа и да се треба озбиљније спремити за нове сукобе.

О читавом овом сплету догађаја, а поготово о првим сукобима Српске војске са Турцима знамо јако мало, а и то је све несигурно. У све ово посебну збрку уноси Орбин који наводи како су Турци под вођством султана Мурата провалили у Србију, али да их је дочекала удружена војска Вука Бранковића и кнеза Лазара. До сукоба до краја није ни дошло јер ни једна од војски није била спремна да се упусти у одлучујућу борбу. "У то време био је дошао из Анатолије турски цар, султан Мурат. Водећи са собом тридесет хиљада бораца, био је продро у покрајине које су биле под влашћу кнеза Лазара и његова зета Вука. И Лазар и Вук сакупили су такође много пешака и коњаника да му се супротставе. Али увидевши после да се не могу с њиме огледати, нису се усудили изићи на бојно поље, већ су ишли надомак непријатељске војске по брдовитим и сигурним местима. Кад је, дакле, Мурат видео да их не може победити, дошао је под Приштину. Пошто је није могао заузети на јуриш, задржао се у тим странама отприлике месец дана без веће штете за онај крај. Затим се вратио у своје покрајине" (Мавро Орбин).

Ови наводи Орбинови нису познати историји, али није немогуће да је осим сукоба за које ми знамо кроз историјске изворе (и то оне сачуване), било још ратних окршаја, али о њима нису остали трагови. Могуће је дакле, да се овде ради о једном управо таквом.

Као да није доста збрке уноси Орбин нову са даљњим наводима да је између кнеза Лазара и Вука Бранковића, са једне стране, и Турског султана Мурата, са друге стране, дошло до некакве погодбе где се кнез обавезује да плаћа Турцима данак и доводи оружане одреде као испомоћ у даљњим Турским освајањима. Практично, по Орбину кнез и Вук су ушли у завистан однос према Турцима и постали њихови вазали. "После тога су се кнез Лазар и његов зет Вук преко поклисара нагодили с Муратом. Пристали су да Мурату дају известан данак, а у случају потребе и хиљаду оружаних људи" (Мавро Орбин).

Тешко је поверовати да је до овакве погодбе могло доћи, а посебно збуњује сасвим сигуран податак да кнез никада није давао било какве оружане одреде Турцима као испомоћ. С друге стране Орбин овај догађај ставља у 1385. године, а већ 1389. године имамо Косовску битку тако да је тешко поверовати да су након склапања оваквог споразума (под условом да је стварно склопљен) кнез и султан за само четири године дошли у толико лош однос да су га морали битком решити. Овде је или Орбин нешто помешао или је неке догађаје преувеличао.

С друге стране и Босанци имају проблема са Турцима јер им ови у јесен 1386. године улазе у Хум и праве хаос, али се одмах и повлаче. Недуго потом, поново Турци покушавају са истим рецептом, али овај пут дочекује их војвода Влатко Вуковић са својим оклопницима и код Билеће на дан 27. августа 1388. страшно исече. "Кад је у време поменутог Твртка ушао у Босну турски капетан Шаин с осамнаест хиљада својих војника и почео палити целу земљу, дигоше се против њега војводе или, боље речено, капетани Тврткови, Влатко Вуковић и Радич Санковић. У првом окршају на Рудинама, а затим у Билећи, Турци су били разбијени, поражени и сасечени, а Босанци, којих је било око седам хиљада, имали су само незнатне губитке. Овај пораз је опаметио Турке, па су они убудуће били опрезнији, те нису тако лако упадали у ово краљевство или у друге крајеве под влашћу краља Твртка"(Мавро Орбин). На Босну, вероватно под утиском овог пораза, нису ишли неколико следећих година.

Осећајући надолазећу Турску плиму кнез Лазар се у то време трудио свим силама не би ли са најближим суседима одржао добре односе. Највећи проблем су му тада били свакако Угари, а поготово Жигмунд који је ојачао и добио жељу да се освети кнезу за то што је протеклих година пружао помоћ његовим противницима. Помало лакоумна кнежева политика из протеклих неколико година када се без преке потребе мешао у Угарске послове одједном је могла да се освети. Жигмунд је спремао озбиљну војну експедицију на кнеза и почетком 1389. године он пише: "Сазнали смо из поуздана извора, да су неверници краљевскога величанства Иваниш Хорват и Иван Палижна са својим друговима намислили да провале у краљевину Славонију и да јој нанесу што могу више штете. Пошто смо се ми управо спремили на акцију против Лазара, да га спречимо у нападима, нанесеним досад нашој држави,......". Међутим, у том моменту долази до изражаја кнежева опрезна природа јер један од његових зетова, мачвански бан Никола Горјански, успева да посредује и да до краја измири кнеза са Жигмундом. Било је сада више већ видљиво колико је била исправна кнежева породична политика када је својим многобројним ћеркама налазио мужеве међу истакнутом властелом околних земаља. Сам Жигмунд није могао ништа да одбије Николи Горјанском који га је толико задужио у борби за Угарски престо, која је још увек била у јеку.

У сваком случају Жигмунд одустаје од намераване експедиције и нешто касније се хвали у једном писму како је захваљујући мачванском бану Николи Горјанском"Лазара, кнеза Рашкога, пријатељством и горљивошћу повратио у крило нашег величанства да врши оне службе и даје оне обавезе на које се обавезао још за време краља Лудвига". Очигледно да је кнез Лазар поново прихватио вазалске обавезе према Угарској и да је то био онај разлог који је Жигмунда одвратио од напада. Међутим, велико је питање колика је била искреност кнежева у том моменту, тим више што су Турци били на границама, а он никако није смео да ризикује рат на два фронта. Било је много смисленије прихватити вазалске обавезе према Жигмунду, решити проблем са Турцима, а онда опет се отцепити од Угара. Тим својим потезом према Жигмунду успео је кнез да скине опасност са северних граница и да се у потпуности посвети ономе што је долазило са југа.

Одмах након измирења са Жигмундом почео је кнез да тражи себи савезнике. "Тада (кнез Лазар) шаље по благородне своје и велможе и војводе и војнике, велике и мале. К себи призвавши, о безбројној иноплеменој најезди овима исказа" (Слово о кнезу Лазару). Обратио се Босанском краљу Твртку, а овај се сигурно није обрадовао када је чуо шта кнез тражи од њега иако је и сам био и те како свестан каква су опасност Турци. Наиме, у тим моментима краљ Твртко је своје најбоље војводе попут Влатка Вуковића држао по борбама у Хрватској и Далмацији. Те ратне акције су имале великога успеха и било је само питање дана када ће цела Далмација бити у Твртковим рукама. Међутим, краљ је био исто тако свестан да пораз кнеза Лазара и његова пропаст значи одмах и пропаст Босне. С друге стране изгледало му је да ће Далмација и тако бити ускоро његова те да присуство војводе Влатка Вуковића није неопходно у том моменту те стога нареди војводи да са 20.000 људи крене ка кнезу. Да ли је у овом одреду Влатка Вуковића била и једна чета Хрватских крсташа Ивановаца (како каже Фороливски летопис) остаје ствар дискусије. Могуће је да се кнез обраћао за помоћ Угарском краљу Жигмунду, са којим је постигао помирење, али је сигурно да му овај није могао послати нити једнога војника јер је и сам био до грла заплетен у ратовање по Хрватској. С друге стране, ни тада, а ни касније нису Угари схватили на прави начин Турску опасност. Није кнез могао рачунати ни на Влашког војводу Мирчета јер је овај ратовао против Угара по Пољској, али ни на свога зета Бугарског цара Шишмана. Још су неоснованије биле тврдње да су кнезу помагали Албанци. Стога сви каснији наводи, нарочито Турски, где се тврди да је кнез Лазар успео да окупи око себе Бугаре, Албанце, Влахе па чак Немце и Чехе, јесу најобичнија измишљотина која је имала за задатак да кнежеву снагу преувеличају.

Оно што је можда најгоре јесте то да кнез није могао да рачуна ни на све Српске великаше јер једни нису били заинтересовани, а други су имали чак и са Турцима сарадњу. Тако је остало дискутабилно где се налазио краљ Марко Мрњавчевић. Једино се зна да на кнежевој страни није био, а сходно вазалским обавезама будући да је он био Турски вазал требало би да је био на Косову и то на Турској страни. Слична је ситуација и са Константином Драгашем преко чије су земље Турци несметано надирали на Косово. Да ли је он био у Турској војсци не зна се, али мало је разлога који говоре да није био јер је тешко поверовати да би га султан поштедео такве обавезе. Исто тако није ту било ни Ђурђа Страцимировића, а где је он био остаје тајна. Сам Ђурађ је до тог момента имао доста сарадње са Турцима па се као очигледни пример за то узима то што су његови људи помагали Турцима онда када су ови провалили у Босну и код Билећа доживели масакр. Та помоћ Турцима била је инспирисана тиме што је Ђурађ био у непријатељству са краљем Твртком па је то био начин да се овоме напакости. Међутим, непосредно пред Косовску битку Ђурађ се измирио са Твртком тако да више није било таквог разлога да помаже Турцима. Највероватније од свега ће бити да се Ђурађ није налазио на Косову и да је ову битку посматрао са стране.

Једини на којег је кнез могао са сигурношћу да рачуна био му је зет Вук Бранковић. И до тада Вук му је био веран пратилац у свим акцијама, а сада је имао још и више разлога за то јер су његове земље на Косову биле прве на Турском удару. Уз Вука је био и његов син Гргур, унук кнеза Лазара.

На Видовдан 1389. године долази до директног судара Српске и Турске војске на Косову пољу. "Подиже се најмлађи син Орканов, звани Амурат, и покори врло многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове, да се секу и кидају, но (одлучи) или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и још да посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово овако" (Константин Филозоф). За ову битку Турци су се темељно спремили, а армију им је водио лично султан Мурат са своја два сина Бајазитом и Јакубом. Биле су ту и познате турске војсковође Евренос, Шахин, Али паша, а трупе су сакупљене из свих делова Османског царства (Азије и Европе). Све оно што је војно вредело у Турској нашло се тога дана на Косову: "устаде цар свег Истока, од синова Исмаиљевих, именом Мурат, и сву Грчку и Бугарску земљу узе, и на њега пође, водећи безбројно мноштво са собом: синове Агарине са Татарима, Кармијане и Сарханите, Грке и Бугаре и Арваните" (Копорински летопис). Уосталом то је била веома искусна војска коју је султан Мурат скоро 30 година водио из победе у победу. Чак и сам састав Турске војске говорио је о њеном искуству. Било је ту доста пешадије и коњице, али и јаничара, а оно што је било најважније јесте то да су сви стајали под централном, султановом командом.

Кнез Лазар је имао довољно времена да припреми своју војску коју је довео на Косово. Међутим његова војска се по самој организацији тешко могла мерити са Турском. Као и увек најјачи део војске била је тешка коњица са веома мало пешака који би је штитили, што је давало велике шансе Турској лакој коњици која је била много покретљивија. Оно што је најважније било је то да кнез по свему судећи није имао централну команду већ је то било подељено између њега, Вука и Влатка Вуковића. Исто тако Српска војска од времена цара Душана није имала неког посебног ратног искуства у сударима са организованим армијама и сва њена дотадашња дејства су се сводила на међусобне окршаје Српске властеле. Такви међусобни окршаји били су по обиму сасвим незнатни у односу на оне битке које су Турци до тада имали.

Сам Турски упад у Србију није био ни мало изненадан за кнеза и он је тако нешто ишчекивао већ више година. Сигурно је да је он сасвим добро знао са каквим снагама иду Турци те какав је квалитет ове армије. Стога је било и велико питање какав ће бити крајњи исход ове битке и тиме би се могла објаснити она порука коју је кнез непосредно пред битку послао својим ратницима: "Јер боља нам је смрт у подвигу, него ли живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим подати" (Слово о кнезу Лазару). Заправо кнез се није нимало заваравао око могућег исхода битке знајући да је он крајње неизвестан, а једино у шта је могао бити сигуран јесте то да ће она бити крвава. Управо стога њему његови ратници одговарају: "Ми ћемо се са Исмаилћанима борити. Па ако ће и мач главу, и копље ребро, и смрт живот узети, ми ћемо се са душманима борити" (Слово о кнезу Лазару).

О самој битци и њеном току се зна јако мало, а и то мало се више нагађа. Оно што је сигурно јесте да је битка била изузетно жестока и то истичу сви летописци. Тако један Дубровачки летопис из XV века наводи: "1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, бијаше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и србска, и мало јих се вратило натраг; цар Мурат убијен је, а и србски краљ. Побједе нису добили ни Турци, ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу".

Исто наводе и Турски извори: "крв се лила, брегови лешина су се дизали на разбојишту, главе су као песак на земљу падале" (Нешри). У току крешева на бојном пољу погинула су обе вође: и кнез Лазар и султан Мурат: "И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар персијски, убијен. А затим и овај дивни муж, свети кнез Лазар" (Повесно слово о кнезу Лазару).

Оно што је узбуђивало машту вековима после битке било је питање ко је био заправо тај који је убио Турског султана Мурата и како је то извео. О томе постоји неколико верзија које су доста различите између себе, али оно што им је заједничко јесте то да смрт султана Мурата приписују Српским ратницима, али када треба рећи који је то од њих учинио долази до неслагања.

Једна од најстаријих верзија јесте она из писма коју је Фирентинска општина упутила краљу Твртку као честитку на "његовој" победи на Косову. У овоме писму се погибија султанова описује као успех једне групе од дванаест Српских ратника који су током битке успели да се оружјем пробију до султановог шатора и ту га убију: "који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач и грло и скут, јуначки умори".

Потпуно различит од овога јесте навод од ђакона Игнатија који је пратио митрополита Московскога Пимена када је овај путовао у Цариград. Његов извештај јесте негде на 12 или 13 након битке и ево шта каже: "Бијаше прије нас цар Амурат пошао с војском на србског цара Лазара и чуло се, да су у битци оба убити. Прије уби Амурата цара преваром верни слуга Лазарев, именом Милош, и у тај час Турци поставише царем Бајазита, сина цара Амурата; и опет Турци надвладаше и ухватише рукама србскога цара Лазара и његове кнезове и војводе његове, бољаре његове и слуге и сву војску његову; ове поубијаше, оне рукама ухватише. Заповеди на то цар Турски србскога цара Лазара мачем посећи". По Игнатију током битке неки Милош је успео да лукавством дође до султана и да га убије, али све то није збунило Турке који одмах уздигну за султана Бајазита. Битку наставе и нешто касније ухвате живога кнеза Лазара којег одмах погубе.

Сличан је и навод Грчког писца Дуке, с тим што је он избегао да спомене име храброг Српског ратника који је погубио султана: "Тада се прибегло једном нечувеном лукавству. Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњима - како се испоставило - напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао - желим да га видим и да му кажем како из ове битке да изиђе као победник - После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли на комаде" (Дука). Султанова смрт није збунила паше и везире који су се ту затекли, већ они одмах разапну шатор и заклоне ту султана не желећи да војска примети његову погибију. Током битке заробе кнеза Лазара и ту га пре султановим шатором ликвидирају. Оно што је интересантно јесте то да Дука тврди да Муратови синови, старији Саучије (Јакуб) и млађи Бајазит о овоме нису ништа знали. Тек након боја позове везир Бајазита (не и Јакуба) и каже му да му је отац, султан Мурат, погинуо. Ту се Бајазит одмах снађе и пошаље гласника те овај поручи Саучију (Јакубу) да отац жели хитно да га види. Када је овај стигао, Бајазит нареди да га ослепе. На тај начин је успео да старијег брата, који би по реду наслеђа требао да постане султан, уклони и сам се дочепа престола. Могуће да би се Дуки могло веровати јер се ради о члану царске Византијске породице Дука, који је на крају преживео и пад Цариграда, а могуће да је имао додира и са неким од преживелих учесника у битци на Косову.

Слична је ситуација и са Лаоником Халкокондилом, исто тако сведоком пада Цариграда и заробљеником Турака. Халкокондила има две верзије и то турску и грчку, а обе су на свој начин интересантне. Халкокондила у обе верзије наводи као извршиоца напада на султана Српског ратника по имену Милош. По Грчкој верзији напад на султана је била идеја кнеза Лазара, а Милош је то само спретно извршио. Успео је да се пробије и да превари султанове стражаре да је пребеглица, а они га одведу код султана: "када се он нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио цара Мурата; он сам погинуо је величанственом смрћу" (Халкокондил). Турска верзија коју прича Халкокондила је значајно другачија јер наводи да султан Мурат није убијен у току боја већа након што је битка већ завршена:"причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су икад учинили" (Халкокондил).

Код Константина Филозофа се већ појављује мотив издаје по којем је један од кнежевих ратника по имену Милош био оптужен за издају. Да би доказао неоснованост тих оптужби током битке успе да се пробије до султана тако што се приказао као пребеглица. Онога момента када га је султан примио ништа не сумњајући, Милош извади мач и убије га, али не успе да побегне: "Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих" (Константин Филозоф).

Мавро Орбин веома детаљно разрађује мотив издаје у својим наводима тврдећи да је било сукоба између два кнежева зета: Вука Бранковића и Милоша Кобилића. По њему кнез је удао своју ћерку Мару за Вука, а Вукосаву за Милоша Кобилића који је изгледа био кнежев љубимац јер је код њега и одгојен. Нетрпељивост између Вука и Милоша је почела онда када су се две сестре посвађале. "Између ове две сестре дошло је једном до свађе. Вукосава је, наиме, хвалила и претпостављала вредност свога мужа Вуку Бранковићу, а то је Вукову жену Мару јако увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда, те га позва на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава. И мада је Лазар покушао да их измири, ипак није успео спречити да се међусобно потуку како би и један и други показали своју вредност. Кад је Милош у двобоју збацио Вука с коња, великаши који су стајали унаоколо нису дозволили да га даље удара. После тога су их кнез и други великаши измирили, но то измирење беше више лажно него од срца. Зато Вук није пропушта ниједну прилику да Милоша оцрни код таста" (Мавро Орбин). И управо таква прилика се указала Вуку непосредно прије битке са Турцима када је опоменуо кнеза Лазара да постоји могућност да Милош тајно шурује са Турцима. Да би то проверио кнез за време вечере уз здравицу каже Милошу: "Вама, Милошу, дарујем ово вино заједно с пехаром, и поред тога што сте код мене окривљени за издајство" (Мавро Орбин). Милош се није оправдавао, али је обећао да ће делом показати сутрадан у боју да није издајник. Тако и уради. "Но Милош читаву ту ноћ није уопште заспао, па у освит зоре, а да то нико није приметио, узјаха коња и с копљем окренутим уназад (што је код Словена знак бегунца) дође у табор Турака, код којих је био на великој цени. Стога је сместа био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку. И ту, бацивши се на земљу (како је обичај код Турака) клања се цару, и док стоји пригнуте главе да му пољуби руку, крадимице извлачи бодеж који је држао скривен у недрима, и забија га Мурату у трбух. И док из петних жила настоји да побегне из шатора, рани га, на несрећу, царева телесна стража, и ту најпосле погибе" (Мавро Орбин). Од тога дана код Турака је обичај "кад неко долази да пољуби руку њиховом владару, да тога двојица од стражара држе за руке како не би могао нанети какво зло његовој личности, како је то учинио Милош Мурату" (Мавро Орбин).

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %