Сви косовски манастири

Православне светиње на Косову и Метохији - 1

БОГОШЕВЦИ (ПРИЗРЕН) Први пут Богошевци се помињу уСветоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године.У селу постоје остаци двеју цркава.Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу. Живопис цркве је дело сеоских мајстора са краја 16. и почетка 17. века. У цркви се чува један изузетно редак и вредан примерак висеће кадионице из 14. века. У засеоку Пеичићи налази се храм Успења Богородице. У храму се налазио антиминс са својеручним записом патријарха Арсенија ИВ. На крају записа стоји година 1725, па се претпоставља да је црква вероватно тада и саграђена. (данас не постоји)

 БОРЧАНЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На десетак километара од Лепосавића смештено је старо село Борчане. Борчане се први пут помиње у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина из 1315. године.На брегу изнад села, на темељима старије грађевине, у 19. веку је подигнута црква. 

БОСТАНЕ (Ново Брдо) Овај некада највећи средњовековни град од кога је као успомена остала кула на врху планине у себи је имао 7 цркава од којих су 5 биле православне и 2 католичке. Након турске инвазије на овај град највећа црква бива претворена у дзамију а остале бивају уништене. Српско село Бостане, у подножју Новог Брда код Гњилана, први пут се помиње 1432. године.На падини изнад села се налазила Сашка (Латинска) црква, коју су у средњем веку подигли чланови дубровачке трговачке колоније и познати новобрдски рудари. У цркви су откривене породичне гробнице и једна остава сребрног накита. Црква је страдала вероватно крајем 17. века. Друга црква се налази у самом селу. Подигнута је половином 19. века а посвећена је Богородици. Приликом градње коришћен је материјал са старе новобрдске цркве, коју су Турци разорили одмах по заузећу тврђаве. Око цркве је и старо српско гробље.

 БРАДАШ (ПОДУЈЕВО) Велико српско насеље Брадаш код Подујева помиње се први пут у турском попису из 1455. године. Тада је имало 36 српских кућа и два попа, да би средином 18. века почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи били су Срби који су потом примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве, док данас постоји само једно црквиште. Зна се да је у 19. веку са највеће брадашке цркве узиман материјал, који је довлачен за зидање велике Пашине воденице. Остаци друге две цркве сада сељацима служе као мајдани камена. (данас не постоји)

БРАИНА (ПОДУЈЕВО) О селу Браина код Подујева постоји више писаних помена из средњег века. Најранији помен датира из 1355. године, када је српски цар Стефан Урош ИВ даровао метохију Пречисте Браинасе руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори.У турским пописима из 1455, 1477. и 1487. године наводи се да у Браини има 67 српских кућа. У 14. веку у селу су постојале три цркве. Наместо њих, сада се у селу налазе остаци једне цркве зарасле у шибље и коров, темељи цркве која је можда била посвећена Светом Николи и старо српско гробље, оскрнављено у Другом светском рату. (данас не постоји)

БРВЕНИК (ПОДУЈЕВО) Двадесетак километара од Подујева, под брдом Брвеник, смештено је истоимено село. У средњем веку ту се налазио значајан рудник обојених метала, који је средином 15. века опустео. Изнад села су остаци старог града Брвеника, са црквиштем у средишту. Народ овај град зове Мусин Град и везује га за породицу зета српског кнеза Лазара - челника Мусу и његове синове, који су погинули на Косову 1389. године, бранећи српску државу од Турака. (данас не постоји)

БРЊАК (ИБАРСКИ КОЛАШИН) Брњак код Ибарског Колашина је велико српско село раштрканог типа, са мноштвом заселака. У средњем веку ту је било омиљено ловиште српских краљева. У историји је ово место најпознатије по дворцу српске краљице Јелене, жене краља Стефана Уроша И, која је родом била из француске лозе Анжујаца. Са њеним дворцем традиција повезује бројне рушевине у околини места. У турском попису из 1455. године каже се да Брњак има 30 српских кућа. Према записима из каснијег турског доба, у близини манастира Светог Петра Коришког и његове испоснице пронађене су мошти овог пустињака и светитеља. Српски сељаци су их кришом пренели у манстир Црна Река у Сјеници и тако их сачували да не буду спаљене од обесних суседних Арбанаца. У селу се налазила црква Св. Недеље од које су данас остале само рушевине. 

БРЊАЧА (ОРАХОВАЦ) У Подримљу, недалеко од Ораховца, налази се српско село Брњача. Најстарији помен о овом селу је у Дечанској хрисовуљи из 1330. године, када је оно изгледа било задужено за бригу и узгој краљевих паса. У турском попису из 1485. године помиње се да у селу има 40 српских кућа.Брњача је сада сеоце са 5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала још у 14. веку. Црква је више пута страдала и обнављана је у неколико наврата, а последњи пут 1975. године. Са западне фасаде цркве скинута су два рељефа из 16. века, који се сада чувају у Народном музеју у Београду. 

БРОД (ДРАГАШ) Шарпланинско село Брод, код Драгаша, први пут се помиње у Светоарханђелској повељи из 1348. године. Тада је било насељено хришћанским живљем, док је данас највеће муслиманско село српског говорног подручја у тој жупи.У селу су некада постојале три цркве. Црква Св. Димитрија, којој данас нема ни трага, по предању је била и манастир и владичанска столица.Уз цркву Св. Пантелејмона се налазило гробље на коме је, средином 19. века, сахрањена последња Српкиња из села.Црква Св. Николе се тешком муком одржала све до 1861. године, док су фреске на њеним разрушеним зидовима биле очуване до 1937. године. Испод села, на месту данашњег сточног гробља, налазило се старо хришћанско гробље. 

БРОД (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о селу Броду код Урошевца датира из 1455. године. У турском попису, који је тада урађен, побројано је 38 српских кућа, са сеоским попом на челу списка.Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У самом селу налазе се остаци српског гробља, које је сачувано заслугом албанског рода Смаилаја, чији су преци такође ту сахрањени. Село је данас албанско. 

БРОДОСАВИЦЕ (ДРАГАШ) Село Бродосавице код Драгаша помиње се први пут у повељи краља Стефана Дечанског из 1330. године. Иако је потпуно исламизовано у 17. веку, до данас је задржало свој првобитни српски назив.Изнад села су остаци неке веће цркве, која је могла бити и манастир.По околним брежуљцима расејане су рушевине малог средњовековног града Зиново. 

БРУТ (ДРАГАШ) Данас је Брут код Драгаша чисто алабанско село. На месту Вакуф сачувано је старо српско гробље са срушеном црквом. 

БУБЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) У Ибарском Колашину смештено је српско село Бубе, које се не помиње у старим писаним изворима.На сеоском гробљу сачувани су српски надгробни споменици рађени на начин који се среће у сливовима река Ибра, Рашке и Студенице.Изнад села се налазе остаци главне сеоске цркве и црквеног дома. 

БУДИСАВЦИ (КЛИНА) У Хвосну, двадесетак километара од Пећи, налази се село Будисавци.Најранији помен о Будисавцима датира из 1455. године, када су, по турском попису, у селу постојала 32 српска и једно муслиманско домаћинство.Манастир Будисавци са црквом Св. Преображења саграђен је у првој половини 14. века, али је вероватно брзо пострадао јер га је већ 1568. године обновио патријарх Макарије. Живопис цркве је толико оштећен да од првобитних фресака из 14. века готово нема видљивих остатака. Само је делимично сачувано сликарство из времена Макаријеве обнове. Из манастира Будисавци потиче икона Преображења Господњег, која се сада чува у Народном музеју у Београду. (данас не постоји)

БУЧАНЕ (ПЕЋ) Село Бучане се први пут помиње у турском попису из 1485. године. Тада је било подељено на Горње и Доње Бућане, и укупно је имало више од 50 српских домаћинстава.Године 1806. четрнаест српских породица из сеоског братства Стојковића је прешло у ислам, а остали братственици су се у три партије иселили у Србију, Црну Гору и Захаћ код Пећи. У селу постоји старо гробље са више од 50 споменика и остаци црквишта. (данас не постоји)

ВАГАНЕШ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Старо село Ваганеш код Косовске Каменице добило је име по словенској речи \"ваган\" - што значи суд за мерење жита. Ваганеш се први пут помиње 1435. године у дубровачким трговачким књигама. Године 1355. изнад села је подигнут манастир посвећен Светој Богородици. Сачувана су два ктиторска натписа властелина Дабижава, која сведоче о времену градње, као и око 20 квадратних метара фреског сликарства. Црква је конзервирана 1963. године. Око ње се налазе остаци средњовековног и новијег српског гробља. 

ВЕЛЕЖА (ПРИЗРЕН) У Призренском подгору налази се село Вележа, које је данас насељено албанским становништвом. Године 1348, када се Вележа први пут помиње у даровници цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела код Призрена, село је било српско и у њему се налазила православна црква. Крајем 19. века, према запису руског конзула у Призрену, село је имало 8 српских и 3 латинске куће. Данас се у близини села налазе остаци старе цркве Свете Пречисте, са српским гробљем. 

ВЕЛИКА ХОЧА (ОРАХОВАЦ) Село Велика Хоча, које се налази недалеко од Ораховца, спада у ред најстаријих српских насеља у Метохији. Велика Хоча се први пут помиње у даровном писму Стефана Немање Хиландару, из 1198/9. године. Зна се да је 15. веку имала свој трг. У селу се очувао велики број цркава. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. веку, а обновљена у 16. веку. Црква Св. Јована и црква Св. Стефана потичу из 14. века и обе су обновљене у 16. веку. У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава. Од доба цара Стефана Душана виногради Велике Хоче припадају манастиру Дечани, чији монаси и данас користе исте винарске подруме у селу. До агресије НАТО-а на Косово 1999. године у насељу Велика Хоча није било ниједне албанске куће. 

ВИТИНА КОСОВСКА (КОСОВСКО ПОМОРАВЉЕ) Први писани помен Витине је из 1258. године, када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао ово село од 1867 душа манастиру Св. Ђорђа код Скопља. У турском попису из 1455. године стоји да село има 104 српске куће и хришћанског попа. У селу постоји црква брвнара из 1785. године и камена црква из 1865. године. ( Витини данас живи неколико српских породица)

ВОЈСИЛОВИЦА (ПРИШТИНА) Недалеко од манастира Грачанице у 14. веку је саграђен манастир Војсиловица. По предању, подигла га је српска краљица Симонида која је била грчка \"васиљевица\" - царска кћер, по чему је манастир и добио име. Не зна се тачно да ли је био посвећен Светом Василију Великом или Рођењу Богородице. Из тог времена сачуван је само манастирски типик. У 16. веку у манастиру је постојала јака преписивачка радионица. Сачувано је неколико преписа, са бројним записима српског патријарха Пајсија. Његов последњи запис је из друге половине 18. века, а говори о запустелој Војсиловици и преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су каменове из Војсиловице за изградњу своје цркве посвећене Св. Николи. Други део однео је приштински паша у 19. веку за изградњу своје воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и манстирски простор Војсиловице данас су заштићени законом. (данас не постоји)

ВРАНИШТЕ (ДРАГАШ) Некада православно, а сада муслиманско село српског говорног језика, Враниште се први пут помиње у Арханђеоској повељи цара Стефана Душана из 1348. године. Зна се да је почетком 20. века у селу још живела једна православка, којој су њени поисламљени синови одредили кутак у соби где ће на свој начин обављати хришћански обред. У Враништу су сачувани остаци старог хришћанског гробља и три црквишта. Изван села се налазе остаци цркве за коју се мисли да је била манастир. 

ВРАЧЕВО (ЛЕПОСАВИЋ) Село Врачево код Лепосавића добило је име по цркви Св. врача Кузмана и Дамјана. Према несигурним подацима, црква је подигнута 1316. године, али је већ после Косовске битке 1389. године била потпуно спаљена. Обновљена је у другој половини 16. века, али је у наредним вековима више пута поново рушена, паљена и пљачкана. Изнова је саграђена 1860. године, а 1863. године при њој је отворена прва српска школа са кухињом у овим крајевима. Последњи пут црква и школа су пљачкане и паљене 1912. године, за време Балканског рата. 

ВРБНИЦА (ПОДУЈЕВО) У средњовековном селу Врбница код Подујева постојао је манастир Св. Мине. По турском попису из 1455. године у њему су још ревновала три калуђера, а помиње се и сеоски поп. И село и манастир су касније запустели. 

ВРБОВАЦ (ВИТИНА) У српском селу Врбовац код Витине постојала је у средњем веку црква која је касније разрушена. На њеним темељима је у 19. веку саграђена црква Св. Димитрија, у коју је уклопљен сачувани део фреске из олтарске апсиде старе цркве. Српски песник Милан Ракић, који је почетком 20. века службовао у Приштини као вицеконзул, забележио је у свом извештају да су Албанци \"6. јула 1907. године обили цркву, све иконе покршили и поломили, хаљине свештеничке и књиге поцепали, сребрне ствари као крстове и путир и друго однели са собом и на тај начин опустошили цркву\". После овог пустошења, а због све учесталијих напада иноверника, мештани Врбовца су око цркве подигли масиван зид. Данас ово село Срби све више напуштају по албанским зулумом. 

ВРЕЛА (ИСТОК) Први помен Врела код Истока датира из 1397. године, када је српска кнегиња Милица приложила манастиру Дечанима вреоски заселак. У попису из 1485. године помиње се тамошњи манастир Богородице Хвостанске, са пет калуђера у њему. Једно време манастиром је управљао будући српски патријарх Макарије Соколовић. У близини манастира се налазе остаци безименог утврђења, а високо у стенама Црвеног Крша је откривено неколико испосница. (данас не постоји)

ВУЧИТРН Град Вучитрн је данашње општинско средиште на Косову. Од средњег века овај град је био важан центар трговине са Дубровником. У њему се налазио двор господара Вука и Ђурђа из српске владарске куће Бранковића. Током 14. и 15. века у граду је било смештено средиште турске управне власти. У пописима који су радјени почетком 16. века помиње се да је у вучитрнском санџаку било \"укупно манастира и цркава 52\". Једно време Вучитрн је био и седиште српске митрополије. Према народном предању, на месту данашњег муслиманског хамама и текије налазила се православна црква. Данас у Вучитрну постоји црква Св. Илије, која је подигнута 1834. године. Она је доста укопана у земљу да не би прелазила висину коју су турске власти прописивале за хришћанске богомоље. У овом граду данас нема Срба. (данас не постоји)

ГЛОБОЧИЦА (КАЧАНИК) Село Глобочица код Качаника први пут се помиње 1389. године, када га је господар Андрејаш, син краља Вукашина и брат Марка (Краљевића), приложио манастиру Св. Андрије код Скопља.Село је било словенско, са православним живљем и црквом Св. Николе, која је касније уништена до темеља. У Глобочици данас више нема Срба. 

ГЊИЛАНЕ Град Гњилане је данашње управно средиште Горње Мораве. У средњем веку град се звао Морава и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара. У турском попису из 1455. године наводи се да у Гњилану има 41 српско домаћинство, на челу са попом.Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава.Једна црква је вероватно била посвећена Св. Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало Петковце. Манастир Св. Јована имао је бројно братство, што потврђују остаци доста великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир и на том месту основали садашњу варош.Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе. Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда. После 1999. год. у овом граду живи једва педесетак Срба од 15000 колико их је било пре 1999, год. 

ГОДАНЦЕ (ГЛОГОВАЦ) На десетак километара од Глоговца налази се албанско село Годанце. Под нешто другачијим именом оно се први пут помиње 1365. године у даровници српског господара Вука Бранковића манастиру Хиландару на Светој Гори.У турском попису рађеном 1455. године записано је да у селу живи 30 српских породица, са православним попом.До 17. века Годанце је имало српску цркву. (данас не постоји)

ГОЈБУЉА (ВУЧИТРН) У подножју Копаоника смештено је српско село Гојбуља. По турском попису из 1455. године село је имало 33 српске куће и цркву која је вероватно била посвећена Светој Петки.На темељима те старе цркве, која се налази на сеоском гробљу, године 1986. подигнута је и освештана нова црква Св. Петке. 

ГОРАЖДЕВАЦ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи налази се српско село Гораждевац.Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи.По турском попису из 1485. године забележено је да у селу има 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа. У селу се налази најстарија црква брвнара у Србији, подигнута у 16. веку. Посвећена је Св. Јеремији. На иконостасу су сачуване двери из 16. века, а у цркви неколико икона, књига и свештених сасуда.Године 1926. у близини старе цркве је саграђена нова црква, посвећена Покрову Св. Богородице. 

ГОРИОЧ (ИСТОК) Исток је садашње општинско средиште у Метохијском подгору.Под истим именом се први пут помиње 1348. године, у повељи српског цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела код Призрена.У насељу и његовој непосредној околини сачувани су остаци неколико сакралних објеката. Усред насеља су остаци старе српске цркве и хришћанског гробља.Нова црква, посвећена Св. Апостолу Петру и Павлу, подигнута је 1929. године. Крајем 1943. и почетком 1944. године, албански фашисти су је претворили у својеврстан логор, у коме су месецима даноноћно држали заточене Србе из Истока и оближњих села. Из цркве су их потом интернирали у политичке и радне логоре по Албанији и Италији.Изнад Истока, на месту Бела стена, налази се манастир Гориоч, који је метох манастира Дечана. По предању, источки манастир је подигао Стефан Дечански и посветио га Светом Николи у знак захвалности светитељу што му је на том месту исцелио \"огореле очи\". Отуд манастиру и име \"Гори-оч(и)\" или \"Огори-оч(и)\". На месту старе цркве Св. Николе, која није сачувана, у 16. веку је саграђена нова црква. У току Другог светског рата и Гориоч је служио албанским фашистима као затвор за Србе и Црногорце. Марта 1983. Албанци су покушали да у Гориочу силују седамдесеттрогодишњу калуђерицу. У цркви Св. Николе сачувана је збирка од 11 икона са записима из 16, 17. и 18. века. Манастир је имао богату збирку српских средњовековних рукописних књига, које су средином 19. века пренете у Русију и данас се чувају у Државној јавној библиотеци у Лењинграду. 

ГОРЊА БИТИЊА (УРОШЕВАЦ) Село се први пут помиње у турском попису уз 1455. године као велико насеље са 47 српских кућа и два сеоска попа.У селу се налазила стара црква посвећена Светом Ђорђу. Према очуваном делу записа у апсиди, ктиторка је била извесна Јелена. У поду цркве су остале две мермерне плоче са клесаним орнаментима и краћим записом, које подсећају на плоче мозаичког пода цркве краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве је 1920. године изграђен нови храм.У цркви Светог Ђорђа је највероватније било сачувано познато Призренско јеванђеље на пергаменту из 13. века са 36 минијатура. Народна библиотека у Београду је откупила ово јеванђеље од скопског антиквара Хаxи Јордана, који га је пронашао. Приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године јеванђеље је изгорело у великом пожару. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год.  (данас не постоји)

ГОРЊА НЕРОДИМЉА Горња Неродимља је старо и велико село. Први пут се помиње у Грачаничкој повељи српског краља Стефана Уроша Милутина из 1311-1316. године.У Неродимљи се налазио дворац Стефана Дечанског, у коме је 1330. године писана Дечанска хрисовуља. Цар Душан и цар Урош имали су своје дворове у оближњој тврђави Горњи и Доњи Петрич, и одатле су издали многе повеље, писма и друга акта. У порти неродимљске цркве Светих Арханђела 1321. године је умро краљ Стефан Урош Милутин и одатле је био пренет у своју задужбину - манастир Бањску.У Неродимљу је 1371. године умро и последњи потомак из лозе Немањића - цар Урош. Године 1705. његово тело је пренето у фрушкогорски манастир Јазак.По турском попису из 1455. године у Неродимљу је било 71 српско домаћинство и два православна попа.У селу се налази неколико храмова и црквишта.Манастир и црква Светих Арханђела потичу из 14. века, а обновљени су 1700. године. До пре 1975. године изнад цркве је расло горостасно стабло црног бора, које је, према предању, својом руком засадио краљ Душан 1336. године.Изнад Горње Неродимље, у једном засеоку, налази се црква Успења Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицији, манастир је крајем 14. века подигла царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша. Из ове цркве пренете су цареве мошти у ЈазакУ селу се још налазе остаци цркве Светог Николе и темељи трију цркава непознатих светитеља. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)

ГОРЊА ПАКАШНИЦА (ПОДУЈЕВО) Пакаштица се први пут помиње у турском попису из 1455. године, када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са 33 српске куће на челу са сеоским попом.До 1878. године у селу је било више српских кућа. У 15. веку у Горњој Пакаштици је постојала православна црква. Године 1986. у обе Пакаштице остала су још само два српска домаћинства. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)

ГОРЊЕ СЕЛО (ПРИЗРЕН) Горње Село се први пут помиње у светоархандјелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године.У селу се налази гробљанска црква Светог Ђорђа. Делом очуване фреске рад су призренских мајстора из 16. и 17. века. Сачувано је и неколико доста оштећених икона из 17. века.Занимљив је тимпанон над јужним вратима. Рађен је у једном комаду камена, на коме су у плитком рељефу уклесани расцветали крст и две симетрично постављене птице. Овај тимпанон представља далеки и позни одсјај некада богато скулптованих средњовековних портала. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)

ГОТОВУША (УРОШЕВАЦ) Готовуша се први пут помиње у турском попису из 1455. године као велико село са 64 српске куће и православним попом.У селу постоји црква Светог Николе из друге трећине 16. века. Раније је вероватно била посвећена Светом Димитрију или храму Светог Спаса.Друга готовушка црква је посвећена успењу Богородице.Изнад села, у близини старе тврдјаве Зидовце, стоје трагови неке старе цркве. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год.

ГРМОЧЕЛ (ДЕЧАНИ) Недалеко од Дечана налази се село Грамочел.Грамочел се први пут помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године као једно од најбројнијих дечанских села са 90 кућа и скоро 300 мушких особа.У турском попису 1485. године записана су 52 српска домаћинства на челу са православним попом.На данашњем гробљу Албанаца католика сачувани су темељи православног манастира, а на грамочелском ромском гробљу могу се видети остаци старог српског гробља. (данас не постоји)

• < Претходна
• Следећа >