Структура становништва на Косову и Метохији после друге светског рата се стално мењала. Срби на Косову су увек били принуђени да своју децу прате од куће до школе. Данас родитељска пратња није довољна за безбедност деце, већ их од куће до школе прате војници Нато-а.

Школе у косовским градовима не похађају Срби још од јуна 1999. године, а архиве које су остале у овим школама су делимично уништене. Данашње српске школе на Косову и Метохији налазе се у српским селима и раде у имровизованим условима.

Ученике превозе аутобуси са заштитним решеткама на стаклима и под пратњом Кфора у зависности од безбедносног стања на Косову.

У многим мултиетничким селима на Косову, школске просторије не користе Срби. У овим српске селима ђаци националности школу похађају у некој од напуштених кућа.

Ниво образовања Срба на Косову и Метохији сведен је на минимум, па тако родитељи све чешће шаљу своју децу у Србију одакле се након заршене школе нико не враћа да настави живот на Косову.

Проблем образовања на Косову и Метохији постоји одавно.

Албанци никада нису прихватали школски план и програм на српском језику. Пре 1999. године у свим градовима на Косову Албанци су имали школске зграде у којима су похађали наставу по свом плану и програму. Неприхватањем плана и програма министарства просвете Србије они су одбијали сваку могућност даље сарадње.

Данас је за Србе на Косову једино прихватљив план и програм који прописује министарство просвете Србије.

Седиште приштинског универзитета се данас налази у Косовској Митровици. После 1999. године сви факултети приштинског универзитета пресељени су у најближим градовима у Србији (Правни факултет – Врање, Технички факултет је био пребачен у Косовску Митровицу, Економски, Филозофски и Филолошки факултет – Блаце, Виша техничка школа из Урошевца – Звечан, Виша пословна из Косова поља – Блаце, Виша школа за васпитаче из Гњилана – Бујановац, итд.).

Одлуком министарства просвете Србије сви факултети су враћени у Косовску Митровицу, Зубин Поток, Звечан, Лепосавић и Лешак. Студенти из осталог дела Косова и Метохије до Косовске Митровице стижу јако тешко јер организованог превоза нема.

Подела на политичке партије није заобишла ни Србе на Косову и Метохији. Српски наставни кадар је политизован па су школске зборнице седишта политичких партија.

Наставни кадар се бира по политичкој вези.

Срби који никада нису одлазили са Косова немају никакву предност приликом запошљавања.

Наставници који су радили на Косову пре '99. године (случај у Косовском Поморављу), притом распродали своје станове и тако својим породицама обезбедили кров над главом у неком од градова у Србији, данас су се вратили на Косово да раде у школама.

''Викендаши'' како их људи иначе називају, у српским селима на Косову живе као подстанари, а све због велике плате од 100% + 100% која износи у просеку 600 евра месечно. Ако којим случајем дође до заоштравање безбедносне ситуације њих нема.

Зато за људе који су квалификовани, а притом никада нису одлазили са Косова за рад у школама нема места.

Нестручност наставног кадра се огледа у великом незнању ученика који завршавају школу.