Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина. 

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. 

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче. 

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године. 

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси. 

После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима. 

Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима. За кратко време манастирски комплексје ограђен (1672/1673.), живописана је црквица светог Николе (1673/1674.), а потом је израђен иконостас за њу (1677.). 

У време аустро-турског рата крајем XVII столећа Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења.с

Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је, на доставу, 1688. године Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било тако велико да га је девет коња одвукло. Када је патријарх Арсеније III побегао у Аустрију 1689. године пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије са муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. У то време, 1722, добила је црква светих Апостола нов иконостас. 

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце. 

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију. 

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте. 

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године. 

Текст преузет са сајта “пројекат Растко”

Некада богата ризница Пећке патријаршије је данас у великој мери осиротела. Ипак, с обзиром на српску историју која је препуна погрома, пожара и пљачки, сачуван је зачуђујуће велики број предмета. 

Библиотека данас броји 113 рукописа. Међу њима је и мањи број рукописа који су настали у време самосталности Српске цркве. Посебну вредност имају чувено Ромулово јеванђеље са краја 14. и почетка 15. века, и Диоптра, зборник поучних састава о чувању душе, које потиче из 15. века. 
Међу иконама, значајем се истичу три иконе из 17. века: велика икона Светих врачева Кузмана и Дамјана у дуборезном оквиру, житијна икона Светог Ђорђа и житијна икона Светог Јована Претече. 
Сачуван је велики број златарских радова, окова за јеванђеља, путира, свећњака, дарохранилица, рипида, као и других поклона знаних и незнаних даривалаца - хришћанских спахија, трговаца, занатлија, духовника, сељака - који су се и у тешким условима турског ропства старали о најважнијој српској светињи, никада не дозвољавајући да она сасвим запусти.

Припрата

Садашња припрата је доста измењена у односу на њен првобитни изглед. Историчари уметности и архитекте су уложили велики напор да реконструишу ово монументално и мајсторски изграђено здање. 
Припрата је била отворена са три стране лучним отворима, на спрату је имала катихумену, а испред се налазио пирг са капелом посвећеном Светом Данилу Столпнику. Унутрашњост приземља је по средини, целом ширином била подељена са пет стубаца који су подупирали сводове. 
Првобитни живопис је великим делом изгубљен. На западном зиду је сачувана монументална Немањића, врежа у коју су уплетени медаљони са стојећим или допојасним портретима владара из куће Немањића и других угледних чланова ове породице. 
Портрет ктитора припрате Данила ИИ је насликан изнад улаза у његову главну задужбину - Богородичину цркву. У припрати је сачувана и представа Богородице Млекопитателнице како доји дете Исуса. 
Око 1560. године су зазидани лучни отвори припрате. 
Уз улаз у цркву Светих Апостола је постављен патријаршијски престо на којем су поглавари цркве седели приликом заседања црквених сабора у припрати. 
Сликарство обновљене припрате потиче из 1565. године, из времена када је обнова Српске патријаршије донела општи замах уметничког стварања. Сликари су настојали да што тачније понове сликарство 14. века. У горњим зонама су исликане сцене из Календара, Васељенски сабори и сцене из живота и Парабола Христових. Уз фигуре појединачних светитеља, у доњој зони су насликани ликови новог ктитора, патријарха Макарија Соколовића, старих српских архиепископа и патријарха - чиме је наглашена дубока старост и континуитет Српске цркве. 
Вођа групе сликара који су живописали припрату био је познати и искусни зограф Андреја, а у групи се налазио и касније прослављени сликар и књижевник монах Лонгин. 
Својом вазаношћу за традицију ово сликарство је поновило ону суштинску идеју која, исказана на различите начине, постоји као основна мисао и потреба целог српског народа - дубока везаност за старе корене, националну династију и духовну традицију отелотворену у личности Светог Саве.

Читања: 2366