митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930

Патријарх Димитрије рођен је у Пожаревцу 1846. године од родитеља Стојана и Милосаве Павловић. Основну школу је учио у Пожаревцу, Великом Селу и Београду. После завршених пет разреда гимназије уписао је Богословију у Београду и завршио је 1868. године. 
После завршене богословије био је учитељ у селу Ратковићу и Брзану у Шумадији, а 1870. године рукоположен је у чин Ђакона и презвитера и постављен за капелана у Лапову. Када му је умрла супруга, 1873. године, уписао се у Велику Школу у Београду на филолошки смер, и када је завршио студије постављен је, 1878. године, за професора Београдске богословије. Из Беградске богословије, за време митрополита Србије Теодосија Мраовића, изабран је 8. новембра 1884. године за епископа нишког. 
По повратку митрополита Михаила у земљу, епископ Димитрије је одступио са свога положаја заједно са целом јерархијом митрополита Теодосија и настанио се у Француској. У Монпељеу епископ Димитрије је три године слушао књижевност и философију, а две године је студирао на пољопривредној академији. 
После смрти митрополита Михаила, 1898. године, постао је прво државни саветник, а крајм године епископ шабачки. Након смрти митрополита Краљевине Србије Инокентија Павловића, изборни сабор је 19. августа 1905. године за новог митрополита изабрао епископа Димитрија. 
У току Првог светског рата, митрополит Димитрије се и против воље српске владе, која је желела да он остане са народом у Србији, повукао преко Албаније на Крф. Пошто су остали епархијски архијереји одведени у заробљеништво, у Србији за време рата није било ни једног владике. 
Када је дошло до успостављања редовног стања у Српској цркви, митрополит Димитрије је изабран за патријарха српског и устоличен 31. октобра 1920. године у Саборној цркви у Београду. 
За време патријарха Димитрија обновљена је стара браничевска епархија 1921. године и основане нове три епархије: чешко-моравска 1921. године, америчко-канадска 1921. године и бихаћка 1925. године и изабрано је шеснаест нових епископа. 
По жељи патријарха Димитрија подигнута је у манастиру Раковици зграда за будућу штампарију Српске православне цркве око које се највише трудио архимандрит Платон, потоњи епископ и свештеномученик бањалучки. Међутим, како су биле разне није никада дошло до отварања ове штампарије, јер је у манастиру била смештена Монашка школа. 
Пуних десет година од 1920-1930. године припреман је јединствен Устав за целу Српску православну цркву, који је проглашен после смрти патријарха Димитрија. 
Патријарх Димитрије је радио и на књижевном пољу. Његово издање Хиландарског типика Светог Саве и данас се у науци сматра најбољим. Канонизовао је деспота Стефана Лазаревића, али Свети архијерејски сабор није признао ову канонизацију пошто је то учинио без знања сабора, и написао му службу. 
Својим завештањима омогућио је подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и храма Покрова Пресвете Богородице у Београду, а такође и покретање часописа «Богословље», органа Богословског факултета у Београду. У Београду је основао фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. 
Упокојио се 6. априла 1930. године у Београду, и по својој жељи сахрањен у манастиру Раковици.