Од потписивања кумановског споразума јуна 1999. године на Косову ред ''заводи'' Унмик цивилна мисија и војне снаге Кфора. 
Од тада па до данас (2007) на челу Унмика је промењено седам администратора. 
Од 1999. године на Косову се број убијених и киднапованих Срба мери хиљадама, као и број спаљених и порушених кућа и православни богомоља. 
Срби су од свих седам шефова Унмика слушали обећања која су наравно била лажна. И поред свих тих обећања Србима на Косову убијају децу, немоћне и старе, дешавају се догађаји попут оног 17. марта 2004. године. 
Готово ниједан убица није приведен правди. Струје на Косову нема годинама а како ствари стоје неће је бити ни наредних година.

ВИЈЕРА ДЕ МЕЛО

Рођен је 15 марта 1948 године у Rio de Janeiro. Од 1999. године на Космету се променило седам шефова Мисије УН. 
Први, Серђо де Мело, из Бразила биће упамћен по најкраћем мандату и једино се иза њега не вуку репови да је лобирао за отцепљење српске територије, нити да се окумио с албанском мафијом. 

Срби с Космета ипак ће га упамтити, јер је јуна 1999, немоћан пред ОВК дозволио да се спали више српских села. 

У Жегри код Гњилана, за пет сати запаљено је више од 30 српских кућа. 
Исто је било и у Штрпцу, Гори и Ораховцу, где је око 5.000 Срба смештено у резерват од 200 метара. Срби су тада остајали без хране и лекова, јер хуманитарна помоћ није могла да пробија блокаде ОВК, а Де Мело је одбио чак и да прими представнике владе Србије. 
Убијен је у Багдаду у самоубилачком бомбашком нападу.

Бернар Кушнер (Миротворац опште праксе)

Рођен 1. новембра 1939. године у Авињону (Воклиз), Француска. Још као дечак волео је да се игра лекара, а маштао је и о далеким путовањима. 

Основну и средњу школу завршио је у родном граду. У Паризу је студирао медицину, завршио специјалистичке студије из гастроентерологије и стекао диплому из дигестивне ендоскопије. 

Своју богату каријеру почео је као лекар стажиста, а 1968. године је с Црвеним крстом отишао у Бијафру. Радио је у болници Косен у Паризу, предавао на Харварду, био професор на катедри за здравље и развој на Националном конзерваторијуму уметности и заната у Паризу. Оснивач је и први председник Удружења Лекари света и суоснивач и председник удружења Лекари без граница. Богату политичку каријеру је почео као државни секретар за друштвену интеграцију 1988. Као министар за хуманитарна питања у влади Француске (1988-1991), помогао је "у убеђивању УН да се по први пут од оснивања умешају у унутрашње ствари једне земље, успостављањем заштићених зона за Курде у северном Ираку после Заливског рата 1991". 

Важи за човека који не мари за оно што се о њему прича. Када је у јулу 1999. године дошао у Приштину, овај миротворац опште праксе, како су га колеге из Унмика иза леђа називале, волео је да се слика, позира и много прича и показао се као спретан у манипулисању медијима. 
Упамћен је по саморекламерству, које је први пут испољио у Сомалији 1992. године, када је на плажи у Могадишу пред ТВ камерама позирао са џаком пиринча на рамену. На Косову и Метохији је био шеф Унмика у време највећег терора над Србима, када су наочиглед чланова Мисије УН Срби убијани, протеривани, а њихова имовина пљачкана. Док су Шиптари убијали и пљачкали, он је друговао с њиховим лидерима. Шиптари су га дочекали као највећег пријатеља јер нису заборавили његову улогу у фарси званој "једнонационално тровање". 

Малобројне српске новинаре који су у то време извештавали из Приштине, о чијим је патњама био добро упознат, али их није штитио, до суза је насмејао када је приликом формирања привремене прелазне владе Косова широко раширио руке да би загрлио Хашима Тачија и, по српски, три пута га пољубио у образ. Срби су га звали Весли Кларк у цивилу, критиковали су његов рад, оптуживали су га да прима новац од Шиптара, бави лоповлуком и мафијашким пословима, прави и потписује документа на основу којих се врши велика пљачка. Критиковали су га и поједини Шиптари, а Ветон Суроји, власник приштинског дневника Коха диторе, данас лидер опозиционе партије ОРА, у интервјуу за немачки Шпигл рекао је да се "Кушнер се разуме у мисију колико се крава разуме у муве".

Француз, Бернард Кушнер, је своју неславну мисију првог човека УН на Косову почео пред Нову 2000, држећи затворене очи пуних 18 месеци мандата, док је ОВК протерао 250.000 неалбанаца, око 100.000 приморао на живот у енклавама, а више од 1.500 побио и киднаповао. Али “прогледао” је, и те како, док је Косово постајало регрутни центар терориста у Европи, стециште криминалца, база за трговину дрогом, оружјем и белим робљем. Упамћен је и по томе што се чим је дошао, децембра 1999. успротивио укидању санкција Србији. 

Донео је такозвану Кушнерову уредбу, после које је пристао да глуми у режији албанског мафијашког лобија. Од марта 2000. ствара своју државу на Косову, доноси законе који иду на руку Шиптарима, од којих је најшокантнији нацрт аутономије и прелазни Устав Космета. Тада је на видело избило и како је све користио своје везе у хуманитарној организацији `Лекари без граница`, чији је оснивач. Објављено је да је Кушнер под плаштом хуманитарног радника обавио низ прљавих послова у корист земаља чланица НАТО. Скривајући се иза хуманитарне испоруке лекова и хране, омогућио је највећи шверц у Европи. Посебно су га критиковали Грци, чије је лекаре избацио из чланства, само зато што су сматрали да треба да лече и Србе на Космету. Те везе Кушнер је још крајем 80-тих искористио да измисли и једнонационално тровање косовских Шиптара. 
Врхунац је ипак био посао с телефонијом на Косову, кад је на српско “небо” довео француски `Алкател`, који је са предузећем ПТТ Косово добио прву лиценцу за мобилну телефонију `Ваља 900`. Чим је завршио и овај посао (за који мобилни оператери јавно нуде провизије које се мере десетинама милиона евра, јер је профит енорман), западни медији су почели да типују колико се он “омастио”. 
Као одговор на то, Кушнер, јуна 2000, најављује одлазак из Приштине, кад почиње да се типује да је добро наплатио и укидање осталих “симбола” Србије на Косову: динара, промену регистарске ознаке аутомобила, издавање пасоша, и најстрашније, преименовање терористичке самозване ОВК у Косовски заштитни корпус, толеришући присуство официра из Албаније њему, због чега га је јавно прозвао чак и председник Албаније Саљи Бериша. 
Извод из архиве ревија 92.

Ханс Хакеруп

Јануара 2001. за шефа Унмика долази Ханс Хакеруп, некадашњи министар Данске, који већ 29. децембра 2001. подноси оставку, с образложењем да жели да проводи више времена с породицом. 
Срби су жалили за њим, мада је прогласио Уредбу о уставним оквирима за самоуправу на Космету, али и био једини шеф Унмика који је најављивао повратак Срба, подржао Београд у захтеву да се направи попис Срба на Космету, али и прогнаних. 

Тај велики `српски адут` је међутим брзо схватио да се часно не може извући из канџи албанског лобија, а пошто је како је и обећао, проучио Декларацију коју су усвојиле тадашња владе СР Југославије и Србије, почеле су и претње. 
Оне су кулминирале после прве седнице Парламента Космета, када се Хакеруп озбиљно замерио лидеру Демократске партије Косова Хашиму Тачију јер није дозволио породици Адема Јашарија, погинулог вође терористичке ослободилачке војске Косова, да присуствује првом заседању Скупштине. 

На истој, конститутивној седници косовског парламента, Хакеруп је прво одузео реч посланику ДПК-а Фатмиру Лимају, а потом и председнику ове партије Тачију, после чега је седница прекинута. 
Потом је Хакеруп одбио Тачијев захтев да посредује у преговорима с Ибрахимом Руговом око расподеле функција. Одбацио је и Тачијев захтев да међународна заједница подржи његов предлог да Ругова добије функцију председника Косова, а он премијерско место и функције министра финансија и образовања, рекавши да је то проблем посланика у косовском парламенту. 
При том их је упозорио да ће, уколико председник Космета не буде изабран до 10. јануара, донети одлуку о расписивању поновних општих избора на Косову и Метохији. 

Страни коментатори су истицали да он јесте успео да организује и спроведе изборе на Космету, али да ни УН ни САД нису задовољне његовим годишњим учинком на Космету за, како је пренео ЦНН, плату од 30.000 марака и још 20.000, колико је добијала његова супруга која је била с њим у Приштини. 

С Хакерупом је из Приштине, осим супруге и њиховог мало сина, отишао и његов син из првог брака, који је био војник у саставу Кфора.

МИХАЕЛ ШТАЈНЕР

Рођен у Минхену, студирао права, целог живота се бавио дипломатијом, службовао широм Европе. Прати га титула експерта за Балкан (Хрватска, Босна, Косово, где је имао прилике да научи нешто српског који, признаје, боље разуме одалбанског) и неколико мањих политичких афера у Немачкој које су му земљаци,очигледно, већ заборавили. 

Немац Михаил Штајнер још се није ни устоличио у фотељи изасланика УН, а већ је почетком 2002. преузео пројект `Мандат за суштинску самоуправу на Косову` којим се све најважније државне функције, почев од монетарне политике, финансија, пореске политике и безбедности, па до спољне политике, преносе са УН и Србије на привремене институције Косова. Тиме је лукаво поништио 10 одредби Резолуције 1244, да га ни заслепљеност љубављу не оправдава.Штајнер је, подсетимо, у Приштини упознао жену свог живота по имену Букурије (Биљи) и с Космета отишао као албански зет. Заузврат је богато даривао своју тазбину преношењем додатних овлашћења на КЗС, па је буквално легализовао ОВК, која је према Резолуцији 1244 требало да буде демилитаризована. 
Давањем ових овлашћења КЗК, створен је услов за формирање војске независног Косова. Букурије и Михаел Штајнер

ХАРИ ХОЛКЕРИ

Холкери је рођен 6. јануара 1937. године у Тоијали, у Финској. Магистрирао је политичке науке на Универзитету у Хелсинкију. Поседује чин резервног мајора финске војске. 

Холкери је своју политичку каријеру започео 1965. као секретар Конзервативне (Националне коалиције) Партије. Изабран је за председника странке 1971. године и ту функцију обављао до 1979. Био је и посланик у парламенту од 1970. до 1978. године. 
Холкери се два пута кандидовао за председника Финске -- 1982. и 1988. -- оба пута као противкандидат Мауну Коивисту, блиском пријатељу и колеги из Финске банке. Холкери је био члан Одбора гувернера од 1978. до 1997. и председник градске скупштине Хелсинкија од 1981. до 1987. године. Од 1987. до 1991. Холкери је био премијер Финске, на челу коалиције његове партије са Социјалдемократама. 

За шефа Унмика на Косову изабран је између 10 кандидата (од 2000. до 2001. председавао Генералном скупштином УН). 
На Космет је дошао и са стажом од 19 година у Управном одбору `Банке Финске` и већег броја компанија и организација, као што је авио компанија `Фин- Ер`. С таквим искуством завршио је за Космет низ купопродајних аранжмана које у УН ни сада не могу да праспетљају. Тврди се да су за његова мандата опрани милиони нелегално зарађених евра. Иако је био миротворац у Северној Ирској, ту вештину није искористио да донесе мир и Космету. 

Током његове мисије десио се крвави 17. март 2004, кад су Шиптари пред очима 18.000 војника УН, поубијали на стотине Срба, 4.000 протерали и спалили или оштетили 124 православна манастира и цркве, међу којима и 20-так средњовековних.

Холкери је дао препоруку Србији да је потребно "јавно" извињење Србије и Црне Горе Албанцима на Косову и Метохији и прихватање одговорности" за шта је вероватно добио велики новац али чињеница стоји да Холкери, као шеф УМНИК-а, нема мандат да упућује овакве захтеве или поруке. 
Обећао је да ће пронаћи убице деце у Гораждевцу, али као и његови претходници ни он није испунио своје обећање.

СОРЕН ЈЕНСЕН ПЕТЕРСЕН

Данац Јесен-Петерсен био је помоћник високог комесара у главном седишту УНХЦР-а у Женеви од јануара 1998. до децембра 2001. Био је на челу свих операција УНХЦР, директно надгледајући светске бирое те организације и предузимајући више од 80 мисија у бројним канцеларијама широм света. 
Од 1994. до 1998, био је директор канцеларије за везу УНХЦР у главном седишту УН у Њујорку. Представљао је високог комесара као цлан разних комитета и на састанцима у УН. 
Од децембра 1995. до септембра 1996, Јесен-Петерсен био је специјални изасланик високог комесара у бившој Југославији. Био је смештен у Сарајеву и задужен за развој стратегије и надгледање спроводења Анекса VII Дејтонског мировног споразума. Такође је усмеравао хуманитарну операцију вредну 350 милиона евра за готово четири милиона избеглица, расељених лица, повратника и других жртава. 
Између 1990. и 1993. године, Јесен-Петерсен био је шеф кабинета високог комесара у главном седишту УНХЦР у Женеви. Од 1992. до 1994. био је директор за спољне односе и задужен за спољне контакте УНХЦР са владама и другим организацијама. 
УНХЦР га је 1989. године послао да буде специјални саветник генералном подсекретару за политичке послове и члан радне групе генералног секретара УН за процес који је довео до независности Намибије. 

Три године раније, отворио је регионалну канцеларију УНХЦР за нордијске земље. Базиран у Стокхолму, био је регионални представник високог комесара до 1989. године покривајуци Данску, Финску, Исланд, Норвешку и Шведску. 

Јесен-Петерсен је по вокацији правник и новинар. Издао је бројне публикације. Ожењен је и има четворо деце. 

Данац Сорен Јенсен-Петерсен за шефа Унмика долази 16. августа 2004. године, у најтежем тренутку за Космет, пред парламентарне изборе. Али, као своје приоритете истакао је и рад на повратку расељених, безбедност, укидању царине између централне Србије и Космета и спречавање заокруживања параалбанске државе. Пошто се 15 година бавио Балканом и годинама радио у Комесаријату за избеглице УН у време југословенског рата, а неколико месеци био и представник ЕУ у Македонији, у то су сви поверовали. 

Ипак, највише пажње посветио је будућем независном статусу Косова, грубо прекршивши своја овлашћења, одлуком да формира два нова министарства у косметској влади, за војску и полицију. 

После две године, у јуну 2006, напушта функцију из породичних разлога. Убрзо је, међутим, обелодањено да они баш и нису “породични”. 
Донедавни омбудсман за Косово и Метохију Марек Антони Новицки оптужио га је пред новинарима ББЦ да је дозволио да корупција продре у све поре живота: “У покрајину су од 1999. стигле огромне своте новца на име помоћи и донација које су трошене практично без икакве институционалне контроле”. Додао је и да је Петерсен дозволио да се организовани криминал убаци у највише институције. А онда је и лондонски `Тајмс` објавио да је Служба УН за унутрашњу контролу оптужила Петерсена да свесно затвара очи пред шверцом на приштинском аеродрому. 
Паре стечене на криминалан начин улажу се у тржне центре, хотеле и бензинске пумпе које убрзано ничу на Космету.

Јоаким Рикер

Августа 2006, кад је било већ потпуно јасно да се мисија која је требало да се бави успостављањем реда и мира, претворила у државотворну, шеф Унмика постао је Немац Јоаким Рикер. 
Ступајући на дужност, рекао је и да очекује “да ће бити и последњи”. 
Прославио се подршком Ахтисаријевом плану и приватизацијом предузећа. 

Сумњичи се и да је дозволио да се узурпира преко милион парцела плољопривредног земљишта, у власништву неалбанског становништва, да се угрози непокретна имовина Срба која чини 58 одсто укупне површине непокретности на Косову и Метохији, и да жмури пред потраживањима Републике Србије, која износе 11,6 милијарди у имовини државе Србије (само вредност ЕПС на Космету процењује се на око три милијарде долара). Укупно, реч је о цифри од безмало 20 милијарди евра. 

Рикер је до именовања за специјалног представника генералног секретара УН на Космету обављао дужност заменика шефа Унмика за економију. 
Руководио је четвртим одсеком Мисије који се бави приватизацијом, имовинским и другим економским питањима. Како преноси јучерашњи руски дневник „Времја новостеј” позивајући се на изворе из руског министарства иностраних послова, иако није фигура те величине као што су били његови претходници, мање је познат и искусан, Рикер се истакао као један од руководилаца Косовске поверилачке агенције „спроводећи приватизацију често на штету Срба и српских предузећа, која су на крају лишена власништва на Косову”.

Ступањем на дужност Јоакима Рикера и Роланда Катера ( команданта Кфора) на три кључне позиције међународне администрације на Космету сада се налазе Немци, јер је и и шеф Мисије ОЕБС-а на Косову Немац Вернер Внент.