13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници тада су давали јаке изјаве, примерене тренутку. Рецимо, комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је да ће “преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце”. Савет безбедности је чак одржао и једну вандредну седницу. Али све се на томе и завршило, све те изјаве и седнице биле су пука формалност. Ми то знамо данас, а албански терористи су то знали још тада, тог 13. августа 2003. године, јер су само четири дана касније (17. августа) поново пуцали на српску децу, и то у центру Гораждевца, али срећом, тада нико није страдао.

Знали су и знају албански терористи да имају такву заштиту и залеђину да им чак ни Савет безбедности не може ништа. Знали су и знају да је Србе на Косову могуће некажњено убијати, и да ће та некажњивост бити главна препрека за Србе да се врате на своја огњишта. А оне Србе који се и поред тога врате, опет може свако да убије, чак и на спавању, као Богдана и Трајанку Петковић  у Партешу код Гњилана. И опет некажњено. С том разликом што сада убиства нису спектакуларна, па нема више потребе за јаким изјавама и ванредним седницама Савета безбедности. Сада се Србину повратнику и његовој жени само испали по један метак у главу, а сувопарним канцеларијским језиком се констатује статистички податак да се убиства у одређеном проценту догађају у целом свету, те није чудо што се то дешава и на Косову, и апелује се на јавност да убиство не треба политизовати нити му приписивати националну мотивисаност све док се случај не истражи. А ко ће и када ће истражити толике злочине над Србима - остаје да се види.

Не треба заборавити да је убијање деце у Гораждевцу извршено усред бела дана, да Кфор није хтео да обезбеди пратњу за рањену децу, да је била среда - пијачни дан, и да су Албанци на пијаци оставили своје намирнице и насрнули на ауто који је превозио дечака са седам прострелних рана на телу, у коме је остало још литар и по крви, бијући песницама и камењем и њега и његове спасиоце. Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.

Рањени дечак је ипак преживео, уз Божију помоћ и грчевито старање његових спасилаца и лекара. Његово потресно сведочанство о гораждевачкој трагедији објавио је Танјуг, а ми га овде преносимо у целини, у жељи да се свака реч овога сведочанства заувек уреже у сећање читавог српског народа.

БЕОГРАД, 13. августа (Танјуг) (2009. год.) - Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре шест година тешко рањен у нападу албанских терориста, најавио је тужбу Суду у Стразбуру против међународног правосуђа на Косову и Метохији, огорчен што нема никаквог напретка у истрази о овом злочину. “Никада нећу престати да се борим да убице деце буду изведене пред лице правде”, рекао је Букумирић Танјугу на годишњицу обележавања терористичког напада на српску децу 13. августа 2003. године, у коме су два дечака убијена, а још троје деце рањено.

Када је покошен рафалима, док је са другарима пекао кукуруз на обали реке Бистрице, Богдан је имао 15 година, а после дугог опоравка, од јула 2007. непрестано пише међународним званичницима на Косову и Метохији, тражећи одговор на исто питање: докле је стигла истрага и зашто још нису подигли оптужницу потив зликоваца?

Писао је бившем шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру, затим у два наврата у фебруару ове године Ламберту Занијеру и најзад 14. јула поново и шефу Еулекса, генералу Иву де Кармабону. Од Рикера је лане добио одговор који га је, како каже, веома потресао, јер се сводио на информацију да је основан нови тим за истрагу од припадника косовске полиције и УНМИК-а са задатком да “прегледају и преиспитају све доказе и препоруче нове правце деловања”. “Ове године, 30. марта од УНМИК-а сам добио одговор у коме ме службено лице обавештава да су моје писмо и захтев да ми се каже докле се стигло са разоткривањем монструозног злочина, проследили главном тужиоцу Еулекса”, рекао је Букумирић.

“С обзиром на успешан почетак рада Еулекса, сходно Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН, сви досијеи у вези са кривичним делима пренети су са УНМИК-а на Еулекс. Стога сам ваше писмо проследио господину Теу Јакобсу, шефу тужилаштва Еулекса, како би га он размотрио”, стоји у овом одговору. “То значи да практично ништа нису урадили, стално почињу од нуле”, огорчено каже Букумирић и наглашава да од Еулекса засад није добио никакав одговор. “Једно је једино питање које увек постављам: ко је пуцао на недужну децу док су се купала на реци, ко је пуцао на мене и моје другаре, да ли ће терористе извести пред лице правде?”, навео је Букумирић.

“Нажалост, тог 13. августа 2003. године, догодио се страшан злочин над децом. Погинули су Иван Јововић и Пантелија Дакић, а рањени су Драгана Србљак, Марко Богићевић и Ђорђе Угреновић. Погођен сам и задобио седам прострелних рана, а један метак ми је окрзнуо чланак леве ноге, подсетио је Букумирић у исповести о томе како је преживео. “После пуцњаве, у помоћ ми је притекао комшија који ме је превезао до амбуланте у Гораждевцу где су ми пружили прву помоћ, санирали ране да ублаже крварење, а затим тражили пратњу од званичника Кфора и УНМИК-а, како би ме пребацили у пећку болницу”, додао је он. Међутим Кфор није дао пратњу зато што су се, наводно, плашили за безбедност. “Онда су мој брат, комшије Милован и Рајко, на властиту одговорност кренули да ме превезу у болницу која се налазила у бази италијанског контигента Кфора у Пећи”, испричао је Букумирић. “Међутим, приликом транспорта, испред пијаце у Пећи нама стане ауто. Не знам шта се десило. Среда је била тог дана, пијачни дан, тако да су из оближњих локала сви (Албанци) насрнули на нас, почели да разбијају ауто, стакла на прозорима. Комшију су ударали песницом у зубе, затим великим каменом док је покушавао да упали ауто”, наставио је он. Прешли су са друге стране, почели да ударају у врата. Комшија је легао по мени да ме заштити, али ударали су и њега и мене…

“Изненада, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле Кфора, али сам тада већ изгубио свест. Како су ми касније испрчали, у пећкој болници лежао сам у соби где је смештен и покојни Панта Дакић. Његов отац држао је и мене и њега за руку. Пацијенти Шиптари су се веселили - добацивали су: “Хоћете Косово - ето вам Косово”, сећа се он.

Богдан стално истиче да је преживео само захваљујући упорности лекара, породице и пријатеља, посебно докторке из Гораждевца Милене Цветковић, “Богу и великој жељи за животом”. “Она је по палцу моје десне ноге приметила да дајем знаке живота и убеђивала званичнике Кфора да дају хеликоптер и транспортују ме у болницу на северу Косовске Митровице.

Међутим, у Кфору су рекли да треба да питају команду у Пећи, команда у Пећи да пита команду у Приштини, команда у Приштини да пита званичнике у Бриселу… Након три сата, успела је да их убеди и хеликоптер је слетео по нас…” описао је драматичну битку за његово спасавање. Букумирић је најпре пребачен у француску болницу у јужном, албанском делу Митровице, где су му лекари извадили слезину, али како нису имали неурохирурга, позвали су лекара из Приштине. Опет, на инсистирање докторке Цветковић, која је преузела и личну одговорност зато што му је живот био угрожен, Букумирић је пребачен у северну Митровицу.

Пошто хеликоптер АМС Југославије није добио дозволу да прелети административну границу покрајине, најпре је аутом пребачен за Рашку, а одатле са хелиодрома на ВМА у Београд. “За време транспорта мени је притисак падао два пута на 40. Докторка Милена је била на вези са лекарима ВМА које је обавештавала о мом стању. Када смо стигли, двадесет минута после поноћи, све је било спремно за операцију, али установљено је да имам литру и 400 грама крви, од пет колико сваки човек треба да има и операција је одложена”.

“Током ноћи сам примао крв, а у осам сати ујутро почела је прва операција која је трајала четири и по сата и срећом успела, али сам шест дана био у коми. На Преображење Господње, 19. августа, пробудио сам се из коме. У том тренутку нисам знао где сам…”, вели он. Поред тога што му је извађена слезина, а дијафрагма ушивена, Букумирић је преживео још четири компликоване операције главе.

Најпре му је скинут оштећени део лобање кроз који је прошао метак, затим санирана рана која се била загнојила.

Трећа операција била је најтежа, тада му је отваран мозак да би биле уклоњене ситне кошчице због којих је 49 дана имао високу температуру и прележао менингитис. Потом је извршена пластична операција и уграђен одстрањени део лобање.

Богдан истиче да је имао много среће, јер му је један метак само окрзнуо једини бубрег који има, а прогнозе лекара су говориле да има само четири одсто шансе да преживи. Са захвалношћу истиче да је неурохирург ВМА за његову операцију наручио део од најсавременијег могућег материјала и да му је, поред редовне и физикалне терапије, много помогло то што га је др Зоран Ћировић из Крагујевца бесплатно лечио акупунктуром.

Упркос дугој борби за опоравак, успео је да заврши средњу електротехничку школу, али још не зна да ли ће моћи да настави школовање. Сада живи с оцем и братом у београдском насељу Бежанија, у стану који је на коришћење добио од Координационог центра за КиМ, а ускоро треба да добије и пензију као цивилна жртва рата. Букумирић, међутим, жели да се сасвим опорави, машта о томе да се школује и као сви његови вршњаци ради и ствара породицу, да се једног дана врати на имање у родни Гораждевац о којем сада брину рођаци. Циљ му је да постане кувар, али проблем још представљају повреде леве стране због којих отежано користи леву шаку.

Букумирић сматра да је несхватљиво да за шест година није било могуће открити злочинце који су у сред бела дана из шипражја испалили 90 метака на децу само зато што су српске националности. Као и већина Срба у Гораждевцу, уверен је да је у питању завера ћутања и солидарност Албанаца и да без притиска међународних институција починиоци никада неће бити ухапшени.