Хаг је ослободио кривице Рамуша Харадинаја, и његове сараднике Идриза Баљаја и Љах Брахимаја, на крају процеса који су обележиле сумње о застрашивању, па и уклањању сведока и Харадинајеви чести боравци на привременој слободи.

Оптужница је ову тројку теретила за злочине у логору ОВК у селу Јабланица код Дечана, 1998. године.Харадинај и Баљај су били осумњичени по шет тачака оптужнице за ратне злочине, кршење закона и обичаја рата, а Брахимај по четири тачке за иста дела."Судило им се за индивудуалну одговорност, али и за учешће у заједничком злочиначком удружењу, усмереном против цивила Албанаца и Рома са Косова, а које је ОВК видела као колаборационисте или су стварно били сарадници српских снага безбедности", казала је портпаролка Хашког трибунала Магдалена Спалински за Тањуг.Према проценама које су преносили медији у Србији, под Харадинајевом командом оперативне зоне за Метохију, коју Албанци - пошто не прихватају назив "Метохија" - називају "Дукађин", током непуне две године ликвидирано је више од 300 људи.Тужилаштво је у завршној речи затражило најмање 20 година затвора за Харадинаја, док је одбрана тврдила да је Харадинај невин и да као "частан човек" не би седео скрштених руку док се пред њим дешавају стравични злочини.Бивши косовски премијер, рођен је 1968. у селу Глођане код Дечана - у крају у којем су се одиграли злочини за које се оптужен.Вратио се из Схевенингена у мају ове године на Космет након што је судско веће одлуцило да га пусти на привремену слободу. Истоветну одлуку судско веће донело је по окончању процеса 27. јуна, па се Харадинај поново нашао на Космету 17. јула.Реч је о судском процесу који је обележила прича о застрашивању сведока - због чега је поступак поновљен по шест од 37 тачака оптужнице, што је преседан у Хашком трибуналу. Централно место у Харадинајевој биографији заузима период у којем је био командант албанске терористичке такозване ОВК, познат као "Смајиљ".Он је два пута рањаван: једном на граници, док је крајем деведесетих шверцовао оружје на Космет, несумњиво у склопу активности везаних за "оружану побуну", а други пут у обрачуну с породицом с којом је у крвној завади.Крајем осамдесетих година, у Швајцарској, где је имао политички азил, приступио је такозваном "Народном покрету Косова", албанској екстремистичкој организацији у оквиру које је касније формирана терористичка такозвана ОВК, у којој је Харадинај био један од команданата.

Према доступним медијским подацима, 1996. у Албанији је, под будним оком албанских официра, прошао диверзантску обуку и потом учествовао у формирању база у местима Кукеш и Тропоја на северу те земље. Из тих база је, како су писали медији, организовао шверц оружја на Косово и Метохију. Приликом једне акција те врсте Харадинај је упао у заседу граничара и био рањен, док је његов брат Љуан погинуо.Почетком 1998. постао је командант "оперативне зоне" за Метохију (тзв. "Дукађин").Власти у Београду подигле су против Харадинаја 108 кривичних пријава на основу сумњи да је извршио кривична дела тероризма, удруживања ради непријатељске делатности и убијања цивила.Сам Харадинај, у аутобиографској књизи "Прича о рату и слободи", забележио је: "Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања. Сваког дана смо убијали српске полицајце..."У јулу 2000, након завршетка ратних дејстава на Косову и Метохији, пошто је НАТО под маском УН окупирао тај део Србије, Харадинај је поново рањен, овога пута током ватреног окршаја са породицом Муса, због крвне заваде. Био је постављен за заменика команданта такозваног Косовског заштитног корпуса, али је већ после неколико месеци дао оставку и основао политичку партију коју је назвао: Алијанса за будућност Косова.Међународне судије на Космету осудиле су 2002. године његовог брата Даута на пет година затвора због учесћа у отмици и мучењу које је резултирало смрћу четворице припадника ФАРК-а, оружане формације косовских Албанаца блиске Ибрахиму Ругови, лидеру Демократског савеза Косова (ДСК).Након избора 2004. његова странка у коалицији са Руговиним ДСК дошла је на власт, а Харадинај је у 36. години постао премијер.Међутим, Хашки трибунал је 4. марта 2005, свега 100 дана након формирања те владе против њега подигао оптужницу због злочина против човечности и кршења права и обичаја рата. Харадинај је потом поднео оставку на место председника владе и 9. марта 2005. се предао Трибуналу. Истог дана је, заједно с двојицом кооптужених, Идризом Баљајем и Лахијем Брахимајем, пребачен у притворску јединицу Схевенинген.Харадинај је на том процесу, који је трајао до априла 2008, ослобођен "због недостатка доказа".

Са истим образложењем ослобођен је и Баљај, док је Брахимај осуђен на шест година затвора.

Тадашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у више наврата је јавно говорила и у извештајима упозоравала да су сведоци оптужбе били изложени упорним и драстичним претњама и притисцима, због чега су поједини одбили да сведоче. Тако је један од кључних сведока, Куртим Бериша, страдао уочи сведочења у наводној саобраћајној несрећи.Уважавајући жалбу Тужиластва, апелационо веће Хашког трибунала је 21. јула 2010. наложило делимично понављање суђења Харадинају, и одређен му је притвор.

Поновљено суђење започцело је августа 2011. године. Жалбено веће је наложило да суђење буде поновљено по шест од 37 тачака оптужнице, уз образложење да је током процеса било знатних потешкоћа у прибављању исказа сведока пошто су многи од њих, како пише у пресуди, навели страх као разлог за непојављивање пред судом.Поновљено суђење Харадинају и саоптуженима почело је 18. августа 2011. године, а последњи сведок оптужбе саслушан у априлу 2012. у потпуној тајности.