У Ахтисаријевом плану пише да „Школе у којима се настава одвија на српском језику могу да примењују наставни план и програм или уџбенике које је израдило Министарство просвете Републике Србије”, али Приштина то не поштује.
Радивоје Манчић, председник косовске Комисије за преглед материјала на српском Фото Ж. Ракочевић
„Драга децо, данас нећемо радити песму Симонида Милана Ракића јер је њу забранило Министарство просвете Косова“, реченица је коју би ускоро требало да изговори професор књижевности у српској школи на Косову и Метохији. Међутим, та реченица би могла да гласи и овако: „Ви,децо,знате да су нам ови из Приштине забранили да предајемо Бој на Косову... Али, ми ћемо то свакако радити, па нека дођу да нам прекину час, ако могу!“
И у једном, и у другом случају, без обзира на то хоће ли власти закуцати на врата школе – тренутно и дугорочно – ове ће реченице обележити генерације младих људи, отвориће нови фатални и вишедеценијски простор за мржњу и сукобе.
Просветни и здравствени системи у Покрајини су, уз све унутрашње мањкавости, једине две области где су се, у протеклих десет година, Срби и неалбанци осећали сигурно. Унутар тих институција због плана и програма, етике и посвећености и новца из Београда до овог случаја није се толико осећао свакодневни брутални политички, етнички, националистички, социјални притисак. Сачувао се, упркос убиству деце у Гораждевцу, Церници, отмицама професора, спаљивању школа, преко потребни привид нормалности, а за то је искључиво заслужан систем који у себе није укључио беду живота протеклих десет година, верујући да ће доћи неко нормалније време.
Сада та беда, често означавана и као „реалност на терену“, прети да преко институционалних норми обесмисли једно од последњих сигурних места за учење, напредовање, успех и макар тренутну могућност излаза из те исте реалности.
Тако је Независна комисија за преглед материјала на српском језику формирана од Министарства образовања науке и технологије Косова, плаћена из буџета Владе Косова установила да српска књижевна дела, песма која „потенцира насиље у контексту фреске у манастиру Грачаница“, радне свеске из математике, музичка култура, мапе и географија, књиге информатике и на крају веронаука директно крше устав Косова. Стога ова комисија налаже забрану, прескакање наставних јединица, уношење и видно истицање мапа државе Косово, избацивање веронауке...
Међународни управитељи и представници најутицајнијих западних земаља годинама су и званично и незванично убеђивали Србе да неће бити никакве реформе српског просветног система и његове косовизације. Вероватно, сходно тим ставовима је и Ахтисаријев план одредио да „школе у којима се настава одвија на српском језику могу да примењују наставни план и програм или уџбенике које је израдило Министарство просвете Републике Србије, пошто о томе обавесте Министарство за образовање, науку и технологију Косова.”
Дакле, ниједном речју се не помиње замена српског плана, његова темељна ревизија или временска ограниченост. Насупрот томе, Независна комисија сматра да мере забране које је наложила просветним властима треба да остану на снази све док не дође „до израде и наставних планова и уџбеника који би се користили у основним и средњим школама на Косову, у корист могућности обављања наставног процеса на сваком од језика признатих за ту сврху. Ту спада и целокупна верзија на српском језику.” Представник Међународне цивилне канцеларије задужен за примену Ахтисаријевог плана, директно је учествовао у кршењу плана, док су тројица српских чланова (професора) без којих рад Комисије не би био могућ остали ван домашаја медија. Шта је ужа специјалност ових људи, да ли су некога од просветних власти Србије упознали са својим радом, зашто није било никакве јавне расправе о проблему, кога заступају српски чланови – остало је непознато.
Пре неки дан Министарство образовања, науке и технологије Косова (МОНТ) заказало је представљање рада Комисије где се очекивало да ће на сва ова питања бити неких одговора, интересовање за догађај је било велико, а као говорници су били најављени шеф Међународне цивилне канцеларије Питер Фејт и Енвер Хоџај, министар науке, образовања и технологије Косова, и Радивоје Манчић, председавајући ове комисије. Први је, тачно на време, дошао Манчић и заузео своје место за столом. С професорским миром и поуздањем читав сат седео је испред петнаестак камера и пуном салом заинтересованих гостију, чекајући да се остали учесници појаве. Испред њега је стајала табла са титулом и албанизованим презименом Dr.RADIVOJE MANÇIQ Kryesues i komisionit te pavarur; а иза на зеленој школској табли на разним језицима писало је „држава знања“. Онда је један међународни чиновник решио да склони таблу са албанизованим презименом и однекуд донео нову са натписом на енглеском jeziku Radivoje Mancic, CHAIRMAN OF THE INDEPENDENT COMMISSION.
„Не могу да причам ништа мимо званичне конференције“, понављао је Манчић бранећи се од наваљивања новинара. (У нашој јавности он је познат као оснивач и власник Еколошког факултета „Екоман“ из Лапљег Села код Приштине. Због оптужби за преваре од стране групе студената против Манчића је 2008. покренут судски поступак. Његов случај је, послеистраге у Одеску за привредни криминал, предат Општинском јавном тужилаштву у Нишу.)
Конференција је пропала. Питер Фејт није дошао због, како је саопштено, „густог распореда обавеза“, а свога присуства новинаре је лишио и косовски министар образовања Енвер Хоџај. Све ће бити разјашњено следећи пут, а одговоре на питања у међувремену није могуће добити.
У том међувремену ће, уколико ове забране постану део живота и просветног система косовских Срба, многи родитељи одлучити да преломе и своје дете упишу у неку другу школу и на неком другом месту, ван Косова и Метохије.
Живојин Ракочевић
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
