Питање постојања Срба на Косову и Метохију поред свих  чињеница потрекпљују и бројни историјски писани документи. Косовско-Метохијске светиње које су изграђене пре  окупације Косова и Метохије од стране Турака у 15. Веку једини су живи доказ српске постојбине на делу српске земље одакле су корени српства.

Манастири династије Немањића подигнути су у периоду од  1166-1371 године, о чему сведоче и бројне повеље српских владара косовским светињама.

Постојање Срба на Косову и Метохији поред горе наведених чињеница писменим документом је поткрпљено од стране турског окупатора у виду катастарског пиписа који је направљен на Косову и Метохији неколико деценија  након  насилног  освајања Косова у чувенј косовској битци.

Турски попис је свакако имао за циљ да  јасно утврди бројно стање народа и њихове приходе од пољопривреде и осталих делатности и да зато буде убиран порез, што је касније и чињено. Пописом су руководили  искључиво турци, а Порта је на крају требала да потврди веродостојност извршеног пописа,  уколико попис није одрађен у складу са правилима, такав попис није био признат,  а кривци су били строго кажњавани.

Занимљив је податак да је од укупно 24.795 имена која су била пописана у тзв. области Бранковића (област данашњег Косова без Метохије) име Радислав је уписано 1478 пута, а име Богдан 1209 пута. Од женских имена предњачило је име Радица 1024 пута, Степан 934, Никола 754 пута, итд.

У Дечанској хрисовуљи из 1330.  Предњачи име Рајко које уписано 192 пута, Милош 187 пута, Радослав 184, Богоје 182, итд. док су најбројнија женска имена била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава, итд.

Од 24.795 имена забележено је само 65 албанских која данас нису карактеристична муслиманска имена и врло ретка за Албанце који данас живе на Косову и Метохији, а то су имена Ђон, Ђин, Ђонеша, Ђонић, Леш, Лешан, Мазарик, Прогон.

Имена места на Косову и Метохији из овог турског документа су  углавном српска или имају било какво значење на српском језику. Нека имена су грчког порекла. Честа имена места дата су по црквама, па тако имамо Борина Црква, Петрова Црква, Свети Врач, а не ретко места носе називе по пољима и долинама, па тако имамо Бело Поље, Ново Брдо, Зубин дол, итд.

Занимљиво је да је у области Браноковића најнасељеније место био Вучитрн са 232 домаћинства, затим Овчарево са 140, Дрсник са 131, Штимље са 114, Витина са 110 домаћинстава, итд.

Област Бранковића је била подељена у осам нахија, а највећу територију заузимала је нахија Морава (подручје данашњег поморавља), сваком облашћу је руководио по један турски чиновник, са својим слугама.

Пописом је утврђено да  у области Бранковића постоји 643 занимања, међу њима је било 288 попова, 92 говедара, 60 ковача, 48 протобора, 29 монаха, 28 калојара, 15 шустера, 11 кожухара, 8 свињара, 7 грнчара, 6 овчара, мали број кметова, кројача, мајстора, пастира, седлара, итд.

У јасно пописаном бројном стању у свим селима у овој области види се велико присуство Срба, из којиџ су они заувек протерани  у току турске окупације, а добар део њих је протеран након другог светског рата под комунистичком влашћу. Нека имена села данас не постоје, а бројна су преименована, тј. албанизована. Структура становништва на Косову и Метохији се битно мењала у току 20.века, па тако данас 15 година након последњег косовског рата  око 120 хиљада Срба представљају народ који се бори за опстанак поред  Албанаца којих према њиховим проценама има  више о 1.5 милиона.