Долазили су наоружани да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао, ко је са Богом, смрти се не боји, прича отац Кирило, који је 1999. одвраћао Србе од избеглиштва тако што је легао пред тракторе.

Српски се народ у Косовском Поморављу не шали и не смеје много.
У кафани неко исприча виц у којем Србин надмудри Албанца, и то углавном буде све… Петнаест је година већ како су ни тамо ни овамо – јесу у Србији, и нису. Две се државе отимају о њих, а њима од толике љубави кичма пуца!

Живот у страху

Насиља нема већ неколико година, али сећања на 1999. и 2004. годину свежа су и о њима се прича, па и деца која их не памте за њих знају. Кад иду Косовом, Срби – неки од њих јуначе се и неће да признају, али тако је – ходају као да сваког тренутка очекују камен у леђа. А кад падне ноћ, свуда где је несрећа и сиротиња, мрак је претећи.

У Косовском Поморављу живи око 30.000 Срба, а Драганац им је једини манастир. Кад је у лето 1999. године српска војска напуштала Косово, за њом је, с разлогом се бојећи Албанаца, кренуо и народ. Читави крајеви тада су испражњени од Срба, и такви су остали и данас. А у Косовском Поморављу, пред избегличке колоне излазио је тада игуман Драганца, отац Кирило. Многе је од селидбе одвратио речима, а пред тракторе у Клокоту легао је на пут: „Просто вам било ако ме прегазите!“ Срби из Клокота су се вратили у своје куће, ено их тамо и данас.

Чудотворна вода

– Долазили су неки наоружани пред манастир да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао. Ко је са Богом, смрти се не боји – каже овај осамдесетогодишњак, што је у своје време, пре монашења, био технички директор „Трепче“ и „Колубаре“.

Манастир Драганац данас има пет монаха и четири искушеника. Игуман је од почетка 2011. отац Иларион (40). Он стиже свуда – на служби је у цркви, у Кфору, у Приштини, у канцеларији косовске администрације, у Грачаници, са представницима Владе Србије, са зидарима који подижу конаке, или на манастирској капији поздравља госте. Није редак случај да у манастир дођу и Албанци са молбом да им се очита молитва.
– За време храмовне славе кроз капију прође и по више хиљада људи, који долазе на литургију, али и да узму чудотворну воду са манастирског извора – каже Иларион, игуман Драганца, јединог манастира, јединог светла које Срби из Косовског Поморавља имају.

Игуман – бивши музичар

Световно име оца Илариона је Растко Лупуловић. Имао је 22 године и био на врхунцу славе као глумац – добио је Стеријину награду, и као музичар – његова група Канда, Коџа и Небојша снимила је албум, када је напустио све и отишао у Дечане да се замонаши.

Задужбина Кнеза Лазара

– Драганац се први пут помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.

– Драганац је његова задужбина, названа по ћерки Драгани.

– Манастир је обновио кнез Михаило Обреновић 1868. године.

– После Другог светског рата служио је као дечје опоравилиште, а онда је 1971. напуштен.

– Средином деведесетих година почела је обнова, а 1997. вратио се први монах.

Момчило Петровић - Курир