Кренули су на задушнице 16. фебруара 2001. године, не слутећи да ће злочиначки ум ићи толико далеко.
Само што су прошли административни прелаз на Мердару у месту Ливадице у близини Подујева, на конвој аутобуса под пратњом Кфора догодио се планирани напад експлозивном направом која је била постављена поред пута.
У експлозији је измасакрирано дванаест Срба, међу њима и двогодишње дете.
Међународни борци за демократију којих је у том периоду на Косову и Метохији било више од 60,000 нису учинили ништа да спрече терористе у оваквим злоделима, а још мање да омогуће слободу кретања Србима на Косову и Метохији. Иако су обећали да ће пронаћи жртве овог злочина, то је заборављено након новог злочина којих је у том периоду било свакодневно.
Званични Београд се овог злочина сећа сваког 16. фебруара.
Тако и данас Срби на задушнице иду у конвојима и организовано, њих и данас нападају, а власти на Косово и Метохији, како албанске тако и међународне, ћуте.
Чињеница која Србима ствара додатно неповерење је да је осумњичени за напад на аутобусе Ниш експреса код Подујева Фљорим Ејупи волшебно побегао из затвора у Бондстилу.
Тога дана од злочиначке руке настрадали су:
1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943) из Ниша, возач аутобуса,
2. Милинко Краговић (5. јануар 1943) из Ниша, кондуктер аутобуса,
3. Лазар Миликић (19. јун 1936) из Липљана,
4. Драган Вукотић (2. новембар 1954) из Косова Поља, избеглица у Нишу,
5. Небојша-Његош Цокић (27. јун 1974) из Садовине код Витине, привремено расељен у Куршумлији. У нападу су погинули и Небојшина жена и син,
6. Снежана Цокић (16. фебруар 1975), Небојшина супруга
7. Данило Цокић (рођен 1999.г.), двогодишње дете, син Небојше и Снежане Цокић,
8. Мирјана Драговић (12. јануар 1981) из Лапљег Села,
9. Сунчица Пејчић (14. јануар 1972) из Приштине, привремено расељена у Нишу,
10.Тихомир Стојковић (18. јануар 1969) из Косовске Каменице (његово тело је са великом тешкоћом идентификовано јер је било потпуно разнесено експлозијом),
11. Живана Токић (5. мај 1948) из Скуланова код Приштине, привремено расељена у Лесковцу (Живана је умрла 10 дана након напада због тешких повреда које је задобила), и
12.Н. Токић, супруг Живане Токић, такође је умро у пролеће 2001. године од последица рана задобијених у нападу.
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
